Galerija

Čomski ili da li smo zaista spremni za demokratiju

Noam Comski, najcitiraniji pisac, mnoge statistike tvrde da nakon citata iz biblije, na drugom mestu se nalaze citati iz mnostva knjiga koji je ovaj neumoran veteran politcke misli napisao u zadnjih pedesetal godina. Mnogi poznaju tog autora po izuzetnim dostignucima iz oblasti filologije. Comski ima i dalje katedru na najprestiznijem tehnickom univerzitutetu u SAD, a reklo bi se i svetu na MIT-u, Massachusetts Institute of Technology ( a po njemu se ‘motao’ i jos jedan briljantan um Marvin Minski o cijim cemo dostignucima jednom prilikom cuti vise). Medjutim, Comski, koga levicarska stampa cesto prigrli kao svoga bez mnogo postede uglavnom tesko opaljuje po imperiji SAD-a, mada ce cesto veoma uverljivo poslati po koji intelektualni torpedo i na razne druge strane, a levicarska stampa ga je se vise nego jednom pomalo odrekla kada bi pogodjeni bio jedan sa te strane politicke tribine. Naravno, ima veoma veliki broj kriticara, suparnika, pa mozda cak i neprijatelja. Mnogi ga kritikuju iz profesionalnih razloga, placeni su to da rade od svojih mecena. No, ima i iskrenih kriticara koji to rade iz ubedjenja. Tvrde da je on potpuno suludo nastrojen i da pripada onom delu intelektualne elite koja ja se i dalje bavi zastarelim teorijama o zaverenickom masonskim lozama. Ima naravno i onih pristalica koji pisu citate iz njegovih knjiga po plakatima tokom demostracija po citavom svetu. I jedni i drugi su po malo u pravu, a naravno po malo i na stranputici. No, nije to toliko bitno. Iz svakog pametnog autora treba izdestilisati one kapi koje smo shvatili i koje su za nas vredne, pa bili oni nasi istomisljineci ili ne. Pa evo nekoliko njih koje se ostavile nekog traga u meni.

1.) Ne verujte intelektualnoj bagri iliti nema nista gore od hordi nezavisnih intelektualaca.
2.) Sta je zapravo definicija anarhizma?
3.) Demokratija u stvari funkcionise, ali to nije steceno plemicko pravo koje se prenosi sa kolena na koleno, vec vecita borba

On je inteligentan, obrazovan i vredan, ali ipak u nečemu i pogreši.

On je inteligentan, obrazovan i vredan, ali ipak u nečemu i pogreši.

Pozabavimo se ukratko svakom od njih. Neverovatno koliko su te 3 ideje univerzalne i koliko razlicitih aspekata drustva se moze njima objansiti. Prvo o hordama. Ako se setimo one stare Gebelsovke maksime da je svaka laz 1000 puta izgovorena na kraju istina, dobro izvezbani, pametni, obdareni, tehnikom nauceni pisci ce upornom manipulacijom uspeti da ubede mase u odredjene istine. Mnogi od njih cak to i ne rade iz cistih placenickih razloga vec veruju da odredjene lazi ili osvetljavanja samo odredjene strane istine, moze sluziti visim ciljevima. Ubedjeni manipulatori su u stvari jos iskreniji i delotvorniji, po principu: „poturica gori od turcina“. Setimo se samo onih bljutavih knjiga iz vremena soc realizma gde politicki komunisticki komesari otvoreno lazu narod govoreci jedno, radeci drugo, ali potpuno ubedjeni da je tako najbolje za dobro naroda. Kako ono rece Bora Djordjevic „opet ce nase oceve, zbog visih ciljeva, nabiti na koceve.“. Cesto se najveca zla cine iz iskrenih (ali pogresnih) ubedjenja, a manje zbog direktne zelje da se direktno cini zlo.

Broj 2. Anarhija. Cesto ce se pod tom definicijom proturiti bezakonje, haos, svako odlucuje za sebe, svako svoje tera, pa kako ispadne. Cesto cemo cuti pokorne osude u nekim situacijama gde se ne zna ko pije a ko placa „Ma kakva je to anarhija tu“. Comski nudi, po njemu, korektnu definicju: „to je u stvari partecipativna demokratija odozdo“. Ne biraju se delegati koje sa salju u Berlin (ili Beograd) da odlucuju u ime odredjene grupe ljudi, vec se svaka odluka odnosi odozdo. Pocevski od kucnog saveta, preko mesne zajednice, opstine, grada, sreza, pokrajine, regiona i na kraju drzave. Na svakom nivou se problem postavlja, razmatra diskutuje i na kraju izglasava neka odluka. Bira se delegat iz nize administrativne jedinice i salje se na vise da zastupa odredjeno misljenje. I proces se ponavlja na svakom nivou na isti nacin. Poneki problemi ostaju na nizim nivoima, neki ce stici do drzavnog nivoa. Ne postoji predsednik drzave, ne postoji vlada, niti predsednik vlade. Maksimalno moze postojati sekretar na svakom administrativnom nivou zaduzen za vodjenje dnevnika, zapisnika, protokola diskusije, neka vrsta moderatora u blagom obliku. Nesto kao nekadasnji radnicki saveti iz vremena samoupravljanja, ali na svim drzavnim nivoima, ne samo u ekonomskim jedinicama. Naravno, anarhija je predvidjena u svim oblastima zivota. Nema sefa ni na poslu kao ni u privatnom zivotu, ali ljudi moraju da ucestvuju. Toliko o teorijskom opisu. Prakticno pitanje, koje je i tema pisma je: „Sta ako ste vi jedini gradjevinski inzinjer u vasoj ulici koja ima 100 gradjana, a tema je gde, kad i kako provesti novi opticki kabl ili kako promeniti kanalizacione cevi“, a svi drugi gradjani su polupismeni ljudi, posteni, relativno dobri ali potpuno nekompetentni u toj oblasti. I sta ako odluce da se kanalizacija mora staviti po levom trotoaru umesto ispod zemlje a novi kabl mora ici na bandere visoke 30 metara da ne kvare estetiku. Vi ste jedan, a njih 99, ako imate srecu objasnicete im da to bas tako ne ide, ali ako u tome ne uspete bicete sigurno nadglasani. Cesto u nasem drustvu (cak i kad iskljucimo korupciju i nepostenje druge vrste) postoji odredjen broj pojedinaca koji namece svoja misljenja masama upravo iz potpuno iskrenog ubedjenja da ne cineci to bi cinilo veliko zlo zajednici, na primer ovaj inzinjer bi postao tako spretan da malo zamaze malo nametne, ali na kraju bi izdejstvovao da i jedno i drugo ide ispod zemlje gde i spada. E sad, jedan problem smo resili ali upravo smo zgazili osnosvni princip partecipativne demokratije ili anarhije. Naravno to ce imati druge posledice.

I sad trece zakljucno. Demokratija, sta je to? To je proces, a nije cilj. Nema demokratije bez emancipacije. Nepostenje, korupcija, neznanje, sve su to protivnci demokratije. To je sistem koji ne moze postojati sam po sebi. Ko je na neki nacin dosao, srecom ili obrazovanjem do saznanja da se moze i na drugi nacin, neko ko je postao prosvecen, zeli i mora da prosveti druge. To je tesko i dugacko i bice i puno koraka unazad. Ali ne smemo se predati duhom, ne smemo meriti nase uspehe samo vidljivoscu nasih akcija u toku nasih zivota. Suvise su to spore promene, ali se dese. Pomislimo na robove, na kmetove, na zene bez prava glasa, na muskarce bez prava glasa. Ali sada ima mnogo manje robova, kmetova i ljudi bez glasa nego sto ih je bilo pre. Sad sta ti ljudi glasaju, to je druga prica, ali korak po korak.

Ako želite da odslušate:

Advertisements

One comment on “Čomski ili da li smo zaista spremni za demokratiju

  1. Povratni ping: Neposredna ili predstavnička demokratija, da li Internet odlučuje o tome? | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.