Galerija

Šta raditi sa našom inteligencijom?

Mi ljudi imamo ponekad mala pitanja, kao na primer, ko je moj otac, ko je moja majka, koju skolu da upisem, da li cu se sutra zapolisiti itd. Mi ljudi se ponasamo vecim delom naseg uma i tela kao bioloski automati za prezivljavanje, ali kako nismo samo to, sve vecem broju ljudi se postavljaju i malo slozenija pitanja. Ko je moj tvorac, ko je tvorac mog tvorca, zasto smo tu i kuda idemo. Tim pitanjem se vise manje uspesno borimo vec milenijumima. Ali ne uzalud. Ljudska misao, lelujajuci, ucinila je vec veliki napredak. Ne znamo koliko smo daleko od odgovora, ali mozda je bitnije ustanoviti da kada god bi se desio neki pomak u odgovorima na sustinska pitanja, desila se neka naucna, pa onda tehnoloska i na kraju svakodnevna posledica. Najcesce pozitivna, mada je bilo i negativnih. Dakle vec parcijalni odgovori na ta pitanja su doneli veliki napredak za covecanstvo, a ako bismo i uspeli da konacno na njh odgovorimo, napredak bi bio daleko veci. Ali ne treba plakati za nedostatkom definitivnog odgovora, vec ima dovoljno posla i sa ovim parcijalnim.

Od uma do modela, preko poboljšanja, pa nazad u um.

Od uma do modela, preko poboljšanja, pa nazad u um.

I dok se veliki broj ljudi bavi parcijalnim odgovorima, za one ambicioznije, koji su nacini da brze dodjemo do onih definitivnih? Ko se bavi religioznom mislju, on je do konacnog odgovora vec dosao. Za one druge, koje traze druge odgovore, za takozvane naucne vernike, put je malo duzi i trnovitiji. Kao prvi korak, potrebno je otkriti da li je nas um samo dovoljno neaktiviran, neiskoriscen nacin da iz njega izvucemo vise ili takav kakav je nije u stanju da dodje do nekog veceg stepena. Na primer macka je divno bice, moze stosta da uradi, ali nikada nece nauciti da cita ljudsko pismo. Svaki sistem ima neke svoje granice, ali treba ih prvo otkriti.
Drugi korak je nakon sto smo ustanovili gde je problem idemo na njegovo eliminisanje. Ako je um neaktiviran, moramo naci nacine kako probuditi uspavane delove. A ako je i to nedovoljno, promeniti ga. Sad, promena se moze desiti na fizickom nivou, ali i na virtuelnom. Ako bismo zaista shvatili kako um radi, ne bi bilo potpuno nemoguce napraviti njegovu simulaciju u nekom drugom mislecem sistemu. Neka vrsta racunara, naravno ne mora biti ova danasnja varijanta zasnovana na silicijumu i poluprovodnicima. Postoje vec bioloski racunarski sistemi, opticki, kvantni itd. Nakon toga, nakon prve simulacije nije nemoguce pretpostaviti da se mogu uciniti i poboljsanja. Sad, kako je to uopste logicki moguce da jedan ljudski um analizira samog sebe i uspeva da shvati sopstvene nedostatke, pa cak i da donese poboljsanja? Ako je um ogranicen, onda je i nasa mogucnost da ga poboljsamo istim tim ogranicena. Dobro pitanje. Odgovra nema samo jednog. Ali evo jednog interesantnog. Kao prvo, svaki um je individualan sistem. Jedan um jedan covek, plus MEMI (kulturni geni prenosenja stecenog znanja iz prethodne generacije). Medjutim, kada bi se rasclanio sistem na elementarne delove i pronasao matematicko-logicki model, onda bi se njima bavilo desetine, hiljade drugih sjajnih umova i kombinovali bi i primenjivali svoja znanja agregacijom i akumulacijom svojih individualnih znanja na taj model. Dakle pojacani umovi mnostva bi zajedno pokusavali da prevazidju trenutne granice jednog uma. Ako bi u tome uspeli na virtuelnom nivou, onda bi se postavilo pitanje da li je potrebno i/ili moguce vratiti to i na fizicki nivo, na bioloski nivo jednog uma jednog konkretnog coveka.

Tako nesto vec se desava na drugom slicnom frontu. Na genetskom nivou. Pre nekoliko godina izradjena je citava mapa ljudskog genetskom materijala. Sad, jedno je shvatiti koji gen aktivira sta, a drugo je otkirti kako ih menjati da bi se dobila zeljena posledica.

Sve ovo zvuci zastrasujuce, s jedne strane bavimo se menjenjem naseg uma, s druge strane bavimo se menjenjem nase same bioloske vrste vestackim putem. Dakle, bavimo se vise manje frankenstajn naukom. Mnogi su protivnici toga, jer su cvrsto ubedjeni da nas je priroda stvorila onavim kakvi treba da budemo i nije tu na nama da to menjamo. Ali pravo pitanje je sta to uopste znaci vestacko menjanje. Ako nam je priroda vec podarila um sa mogucnoscu samospoznaje i samo-popravljanja i unapredjivanja, zar to vec nije dovoljan znak da to treba iskoristiti da bi se te popravke jos i vise ubrzale? Naucni vernici to misle odavno. Da li nam je garantovan uspeh u tome? Naravno da nije, ali nam nije garantovan uspeh cak iako nista ne uradimo. Kometa kad tad moze udariti nasu planetu, ledenjaci sa polova se tope i dizu nivo mora, razne bolesti nas mogu satrti u svakom trenutku, na kraju i nase sunce ce se jednog dana pretvoriti u super-novu i sa njim ce cela nasa planeta nestati. Sta je gori greh? Sedeti skrstenih ruku i cekati sasvim izvestan kraj ili pokusati, pa cak i u tome propasti, da taj kraj promenimo? Zivot je proizvod bez garancije, ali dozvoljava veliki broj pokusaja.

Ako želite da odslušate:
[audio https://dl.dropbox.com/u/132136373/zair/Zair%20539.mp3]

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

One comment on “Šta raditi sa našom inteligencijom?

  1. Povratni ping: Sve je u vaspitanju. Da, ali… | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.