Galerija

Besmrtnost, da li je već imamo ili da li nam ona uopšte treba?

Da li ste znali da smrt ne postoji? Nije šala. Ako ste vernik jedne od dominatnih monoteističkih vera imate nekoliko varijanti. Ako ste hrišćanin otićićete u raj ili pakao, ali u svakom slučaju sa više ili manje muka na ovaj ili onaj način ćete ipak postojati. Ako pripadate nekom od daleko-istočnjačkih kultova vaša duša će reinkarnacijom ući u neki drugi život, dakle, postojaćete opet u nekoj formi. Dakle taj sektor je pokriven. Ako spadate u ateiste ni tu nema smrti. Dokle god živite nema smrti, dakle kada ima vas nema smrti, a kada smrt dođe neće biti vas, tako da i nećete primetiti da ste mrtvi. U tom slučaju smrt postoji samo za vaše bližnje koji su primetili da vas više nema, ali to je već druga stvar. Dakle vaša smrt postoji za druge, ali ne i za vas. No, ako vi kao čovek ste nešto vredeli, sigurno ste nešto dali ljudima oko vas, bilo prijateljima, bilo porodici ili, što da ne, nekoj grupi ili čak čitavom svetu. Dakle, opet ni za njih niste mrtvi, jer ćete vi postojati u njihovim mislima sve dok god oni postoje, a i kada toga više ne bude, e tu zavisi, ako je ono što ste njima preneli jako vredno to će se proslediti i njihovim pokoljenjima ili prijateljima, a ako ne, e onda ćete zaista nestati. Ali to je možda i dobro, jer ovom svetu su potrebne nove misli i ako se neke starije ponekad izgube, to znači da nisu dovoljno vredele.

Besmrtna nije duša, već ideje. Aristarh je još pre 2300 godina znao istinu o heliocentričnosti

Besmrtna nije duša, već ideje. Aristarh je još pre 2300 godina znao istinu o heliocentričnosti

Sa stanovišta biologije i teorije o evoluciji živih vrsta, smrt se opet meri drugim aršinima. Uspehom se smatra kada preživi jedna vrsta a ne svaki pojedinac u njoj. Statistički, retke su vrste u kojima postoji neka veća vrednost svake individue. Ko je gospodar planete Zemlje kada se radi o živim vrstama? Da li je to danas čovek, da li je to juče bio lav na kopnu ili ajkula u morima? Ništa dalje od istine. Gospodar bio-tokova su mikro-organizmi. Oni su ti koji regulišu parametre bio-sfere, hidro-sfere i atmosefere, svaki manji poremećaj na tom nivou može dovesti do kataklizmičkih posledica organizama sa složenom ćelijskom strukturom. A u svetu mikroorganizama skoro i da ne postoji smisao jedinke. Doduše poznat je biološki koncept da što je jedinka prilagođenija životnim uslovima to je jača i važnost vrste opada u odnosu na jedinke. Mi ljudi nekako spadamo u te vrste. Kada smo uspeli alatima i domišljatošću da rešimo popriličan broj problema preživljavanja, infantilne smrtnosti, velikih epidemija, gladi, žeđi i stanovanja, naša očekivanja su krenula nekako previsoko i prebzo ka gore. Naši preci su imali jednostavnije probleme, bežali su od lavova i gledali su kako da ne umru od gripa ili od infekcije dublje posekotine. Mi danas gledamo kako da postanemo besmrtni ili barem prilično dugovečniji. U neku ruku to je možda sasvim prirodna posledica našeg trenutnog stanja. Naravno u teoriji evolucije 20, 50 ili 100 hiljada godina se smatra trenutkom. Mi ljudi, sa mentalnom osobinom poimanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti znamo kroz kakve probleme prolazimo svaki put kada se rodimo, i racionalno gledajući izgleda sasvim ekonomično i logično rešenje da ne ponavljamo rodjenje, uspon i pad svaki put. Istina je postoje geni za biološko nasleđe i knjige i vaspitanje za kulturno nasleđe, ali to nam nije dovoljno. Oko 25 do 50 posto našeg vremena postojanja u obliku koji najbolje poznajemo potroši se na dovodjenje svakog pojedinca barem na nivo koji je postojao u prethodnoj generaciji. Tek ostalih 50-75 posto vremena se možda može iskoristiti za unapređenje. Bilo bi dobro kada bismo uspeli da ubrzamo ciklus i da izbegnemo to neprestano počinjanje od skoro nule, ali to može, ali i ne mora, biti rešenje za naše probleme.

Ljudi sa starenjem doživljavaju fizičko poniranje, ali i još više od toga, mentalno. Okoštavaju mnogo više neki mentalni procesi nego fizički. Čovek postaje prekonzervativan, manje sklon eksperimentima i kreativnosti. A da ne govorimo o hrabrosti. Da li je racionalno bilo potrošiti milijarde dolara da se sleti na Mesec? Da li je racionalno mapirati genetski kod živih vrsta? Da li nam je zaista potrebno da ubrzavamo elementarne čestice u ultra-skupim tunelima ispod zemlje. Pa verovatno nije. Ili bolje rečeno ne znamo. To su sve eksperimenti koji su mladi duhom uspeli da fasciniraju druge da im se pridruže i da se time bave. Sada često od tih početnih istraživanja ispadne i nešto konkretno kao proizvod, ali ne mora da znači. Možda kada bismo živeli daleko duže ili čak postali besmrtni, naše društvo bi postalo zatvoreno za promene, tvrdo i dosadno. Svi bi bili puni iskustva i tačno bi znali šta i kako raditi. Sve bi postalo savršeno i predvidljivo.

Pitam se pitam na kraju pisma, ko zna koji je vid besmrtnosti bolji?

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 17 min 35 sek

Advertisements

One comment on “Besmrtnost, da li je već imamo ili da li nam ona uopšte treba?

  1. Povratni ping: Istrebljivač, već 30 godina | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.