Galerija

Surrogates

Poznajem dosta ljudi kojima je naučna fantastika kao literalni ili filmski žanr neprihvatljiva ili u najmanju ruku dosadna. Sa naučnom fantastikom je kao i sa video-igrama, ima dosta filmova C ili D ili Z kategorije, pa oni dosta snižavaju prosek kvaliteta i daju za pravo njenim protivnicima. Ali oni pravi A filmovi ili bolji B, u velikoj meri brane ponos kategorije. Međutim neki od nas, a naročito mi iz informatičke ili neke srodne tehničke branše smo nekako tako privrženi tim filmovima, da ponekad se i pitam, pa gde je tu fantastika, film je skoro čista realnost. Takav utisak sam imao gledajući pre par meseci film „Surrogates“ sa Brusom Vilisom koji u raznim zemljama može biti različito preveden, možda se na Balkanu zove „Replikanti“ ili tako nešto. Film obrađuje „problem“ replikanata na potpuno drugi način nego legendarni Blejd Raner. Naravno, „surrogates“ ima lepo upakovane nove grafičke efekte, ali nedostaje mu sva poezija starog dobrog Ranera sa večnim sumornim noćima, neprestanim kišama, neonskim raklamama, pogledima u dubinu zenice veštačke sove, suze Rejčel dok traga za mentalno ubrizganim sintentičkim sećanjima Tajlerove nećake, ali i pored toga novi replikanti nude jednu novu misao kojom se treba dobro pozabaviti. Često mislim da oni koji ne cene previše naučnu fantastiku ne uspevaju da shvate da je to nejčešće samo literalni vid, metafora današnjice i dubljih današnjih ili večnih ljudskih nerešenih problema preko simbola drugih svetova, tehnologije i scenografije.  Ovaj film, aludira ne na jedan, već na više aktuelnih problema i štaviše, veoma je pitak, simbolizam je skoro jedva primetan: Pa evo da ih nabrojim pet za ovu priliku.

Ako niste poklonici naučne fantastike, imajte strpljenja, pogledajte šta se krije iza futurističkih kulisa

Ako niste poklonici naučne fantastike, imajte strpljenja, pogledajte šta se krije iza futurističkih kulisa

Prvi je da s vremena na vreme dolaze talasi masovnog optimizma širih ljudskih zajednica da će tehnologija konačno rešiti naše elementarne probleme. To se desilo i u Teslino vreme oko 1900 godine u nekim Zapadno Evropskim zemljama a naročito SAD i to u ovom filmu se vidi kroz centralnu temu. To da postoje telepatski teledirigovani humandoidni roboti koji imaju nadljudske mehaničke karakteristike, ali um je u potpunoj kontroli ljudi. Cilj koji treba rešiti je lična bezbednost. Realan fizički svet je pun opasnosti, na nama ljudima je da živimo zatvoreni po kućama, dok se naša volja  ispoljava preko naših zamenika ili surogata. Kada se oni povrede ili budu uništeni to nema nikakve posledice na nas, njihove upravljače, odemo u prodavnocu i kupimo novo telo.

Druga tema koju obrađuje je naša današnja opsednutost estetikom i spoljašnošću uopšte. Svi replikanti su lepi, mladi i snažni. Žena glavnog lika, policajca upravo radi u estetskom salonu za poboljšanje spoljnog izgleda pametnih lutaka, dok njeni pravi vlasnici imaju bore, leže bolesni ili nepokretni po mračnim stanovima ili su nesposobni da prevaziđu neke psihološke traume i imaju hrabrosti da se suoče sa realnim svetom jedino preko svojih lutaka.

Treća tema kojom se bavi su ludističke težnje. Svi se sećamo iz osnosvne škole ludista koji su ušli u istoriju zato što su polomili svoje mašine verujući da su one krive za njihovu tešku ekonomsku situaciju misleći da gube posao zbog novih produktivnijih mašina. Naravno da su kratkoročno izgubili posao zbog njih, ali je ljudsko društvo kasnije pokazalo (mada ne baš toliko uspešno) da ma koliko se stvori trenutna šteta zbog lokalno izgubljenih poslova, to otvara dugoročni stimulus za nove generacije koje moraju da budu na višem edukativnom nivou, da oni koji jedino znaju lopatom da se služe ili poseduju samo skromno činovničko umeće, će biti nepotrebni, ali zato su neprestano, pa i danas širom otvorena vrata za one koji znaju mnogo više.

Četvrta tema koju film obrađuje je istorijski često ponovljeni lajt motiv. Da ljudi iz lične tragedije i lične emotivne praznine, mogu ako dođu na pravo mesto u pravo vreme da izazovu epholane promene, bilo u pozitivnom bilo u negativnom smislu. Glavni junak odlučuje da uništi 100% svih replikanata na čitavom svetu da bi uspeo da se reši replikanta svoje realne žene koju godinama nije video iako je stanovala u istom stanu, ali u večito zaključanoj sobi.

Peta tema je večno pitanje kako tretirati svoju pomoć. Da li je žena koja nam pomaže u kući sluškinja ili kućna pomoćnica? Da li je  crnac otet iz Afrike naš rob ili trenutni niskokvalifikovani poljoprivrednik? Da li je Zapadno Evropski imigrant bogatstvo za jačanje ekonomije ili problem za guranje u geto? Da li su naši roboti i kompjuteri naše sluge ili pojačala našeg uma i tela. I da li je moguće da čovek ostane mentalno zdrav ako samo svojim umom učestvuje u realnom svetu. Da li su i društvene mreže neka vrste naših surogata?

Dakle, ne znam ni sam da li ovaj film baš sve ovo nabrojano toliko obrađuje ili me je samo zagolicao da vidim u njemu i ono čega nema, ali nije bitno, važno je razmišljati o ovim temama, i savetujem svim protivnicima naučne fantastike da ne gledaju bukvalno slike sa ekrana, da se malo potrude da odu i korak dalje, da vide šta je ipak pisac hteo da kaže. A ovaj film svakako treba pogledati. Na žalost, kao i Matrix i Minority Report, u pitanju je samo film koji mora da napravi pare, pa osim veoma solidne ideje vodilje mora da nudi i pucačinu, jurnjavu i šarene efekte. No pogledajmo i to pozitivno, možda se neko navuče na film baš preko efekata i onda kao omađijan, možda shvati i pravu poruku, a to je svakako dobro za sve nas.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 41 min 45 sek

Advertisements

One comment on “Surrogates

  1. Povratni ping: Stratfor ili naucne geo-politicke vradzbine | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.