Galerija

Makro i mikro menadžeri

Da li je biti menadžer ili običan službenik isto? Da li je biti menadžer prvog, trećeg, petog ili dvadesetog nivoa samo puko deljenje karata koje je nekima donelo jače a nekima slabije adute? Pa, ako stavimo ruku na srce ima i takvih slučajeva i možda čak ne ni tako malo. No, pozabavimo se ovde istinskim menadžerima, onima koji su na tim pozicijama zato što zaista vrede i bez kojih bi neka organizacija imala daleko manju vrednost. Po mom mišljenju, ličnom iskustvu i praćenju iskustva drugih što iz priča, što iz knjiga, uvideo sam da postoje ljudi koji povećavaju učinak ljudi oko sebe neverovatnim faktorima, 2, 3, 5 pa čak i sto puta u odnosu na početnu vrednost. Sećam se jednog primera od pre jedno desetak godina. U odeljenju susednog mome, primili su novog programera, svežeg sa studija. On je bio pun sebe i ubedjen da je čitav svet na njegovom dlanu. On sve zna i sve ume. Međutim, moj kolega, šef nadobudnog novajlije mu je u trenutku primanja rekao da mora da se zadovolji minimalnom platom, barem na početku, dok se efektivnost njegovog rada ne poveća, on očekuje da će to potrajati barem godinu dana. Na tu vest, mladi novo-zaposleni je planuo i rekao da je to čista nepravda, krenule su one bezciljne emotivne diskusije. Posle kraće rasprave, moj kolega, iskusni lisac je spustio ton, presekao naglo diskusiju i izazvao novog programera na duel. Pozvao je telefonom vodećeg inženjera iz istog tima. Zadao je isti zadatak obojici i početniku i iskusnome, i rekao im je da mu donesu rezultat čim ga završe. Radilo se o problemu klasičnom za tu oblast čime se taj tim bavio, mada program za to nije već postojao napisan. Dakle i iskusni programer se nalazio pred belim papirom. Rezultat, za mog kolegu šefa, nije bio ni malo zapanjujući, ali je bio više nego šokantan za početnika. Iskusni je doneo rešenje za samo sat vremena, dok se početnik mučio čitavih nedelju dana. Dakle jedan sat prema četrdeset sati. Odnos iskusni – pošetnik četrdeset puta. I program i jednog i drugog je na kraju radio posao, ali naravno ako bi svi pisali programe tako sporo, ta organizacija bi već odavno bila izgurana sa tržišta. Početnik je rezultat primio kao veoma hladni tuš, bilo mu je jako krivo, osećaj neprijatnosti u grlu vukao se nedeljama nakon toga, ali je shvatio šta je realno, a šta su samo bile njegove spekulacije. Za određen broj ljudi to postane prelomni trenutak i jednostavno upadnu u dublju krizu i na kraju sami napuste posao, ali za one prave koji su samo imali trenutak mladalačke zaslepljenosti, to im otvori oči i onda se potrude i najčešće dostignu nivo zadate efektivnosti u zadatom vremenu. I jedno i drugo je dobro. Dobro je izgubiti one koji ne mogu da prevaziđu to poniženje, i još je bolje zadržati one kojima to postane podsticaj da da se poboljšaju. Ovaj svet je namenjem odraslim ljudima, drugi moraju da nađu drugo rešenje. Kasnije možda postanu političari i predsednici vlada, no o tome nekom drugom prilikom. A pravi mendadžeri znaju da moraju novog junca da osedlaju dok mu je vreme, pa bilo na kraju dža ili bu.

 

Ko je gazda? Vi i ili telefon.

Ko je gazda? Vi i ili telefon.

Evo drugog primera za danas. Ako se vozite javnim prevozom, autobusima, vozovima, ako često letite, naračito ako letite, što se meni dešava, ne možete a da ne primetite oko sebe armiju u stalnom povećavanju. Takozvane blekberiste. Tipičian izgled: ispod četrdeset godina, muškog ili ženskog pola, odevenim u poslovni komplet, tamnije odelo sa kravatama po poslednjoj biznis modi. Pričaju sa svojim kolegama o klasičnim kancelarijskim temama, i onda opterećeni efikasnošću (a retko efektivnošću) između par pasusa u verbalnoj stanki svojih sagovornika obaviće milion puta izvežban Pavlovljev uslovni refleks. Desna ruka će u deliću sekunde ući u džep sakoa, prsti će tokom zahvata vađenja dotičnog pametnog telefona već do perfekcije uvežbanom mikro motorikom napipati ispupčeni centralni taster za listanje mejlova gore i dole. I za 2 sekunde od početka operacije, već će biti na drugom imejlu. Videćete na njihovim licima primetno osećanje olakšanja. Ponovo su sinhronizovani sa njima milim svetom, opet su utažili svoju žeđ za vestima koje već petnaest minuta nisu osvežile njihove tako preko potrebne informacije kao preduslov za nove mikro-medadžerske odluke. Onda nakon šetog imejla i 45 sekundi potrošenim za njihovu analizu, na licu se može sada primetiti sada još vidljiviji bol, reakcija na neku vest koju oni moraju trenutno da koriguju. Desnoj ruci koja i dalje radi fr-fr po ispupčenom tasteru hitno se pridružuje i leva, dok prsti desne sa centralnog tastera prelaze na tastaturu sa slovima centimetar ispod i onda manijakalnom brzinom ispolje svu svoju ljutnju i u žaru kucanja ispolje svoju upravljačku veštinu. Konačno, nakon deset sekundi, desna ruke ode na taster Send Mail. Veliki osećaj zadovoljstva, svet je spašen barem za narednih petnaest minuta. I tako ciklično, non stop danju i noću bilo gde i bilo skim. Na tim istim aerodromima retko, ali ipak ponekad se i to desi, možete primetiti i drugu vrstu menadžera. Oni će dugo razgovarati sa čovekom ispred sebe, gledaće ga u oči, njihove reči će biti malobrojne i spore, ali svaka će biti teška, prava i ubojita. Stanke u razgovoru će biti česte i duge, jer oni upravo razmišljaju o onome o čemu razgovaraju i služe im da reše neke probleme ma koliko oni mali ili veliki bili. Nakon par sati razgovora, i ta vrsta menadžera će potražiti svoj blekberi, samo oni ne znaju gde su ga tačno stavili. Prvo se dugo pipaju po svim džepovima, onda krenu da kopaju po svojoj akten tašni, na kraju ga jedva nađu ispod strogo papirne knjige Stivena Hokinga koju čitaju u hotelu kad su na putu pre spavanja. Telefon je naravno u kožnoj fotroli čvrsto zatvoren. Dugo mu traže kopču, konačno ga otvore, smireno otkucaju poruku kao rezultat dvočasovnog razgovora. Sa druge strane sveta u Australiji kada se sutra probude njegovi službenici videće jasnu, razumnu i humanu poruku koja ima smisla i koja rešava problem koji ih već mesec dana muči. A menadžer će pogledati na monitor i ako mu sledeći avion poleće tek za sat vremena, desna ruka će se prihvatiti one papirne knjige iz torbe, nastaviće da je čita tamo gde je sinoć u sobi stao pre sna. Međutim, milisekundu pre nego što utone u stranice svoje papirne prijateljice, krajičkom oka i on će primetiti one mučenike koji desnim prstom i dalje čine fr-fr po ispupčenom tasteru i barem u sebi bez da to ikom pokaže iskreno će se nasmejati i sleći ramenima, u smislu, ne možeš svetu pomoći.

Smarthphone Addicts

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 55 min 05 sek

Advertisements

One comment on “Makro i mikro menadžeri

  1. Povratni ping: Menadžeri lako prodaju svoju slobodu | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.