Galerija

Praktična iskustva sa Amazon oblakom

Sećam se jedne stare priče iz nekadašnjeg kluba programera. Teško je reći koja je to godina bila, ali to je bilo vreme kada su još uvek harali analogni modemi na 300 Boda, a oni bolji na 1200 boda. Naime, jednom članu kluba bilo dosadno da tumara samo po Sezamu pa se zakačio na neki američki BBS. Internacionalna telefonska veza: Beograd-Los Anđeles. I dok je tumarao po virtuelnim čet (chat) sobama nalateo na svog komšiju koji je stanovao vrata do vrata u istoj zgradi. Dakle obojica sasvim bez dogovora našli se na distanci od 10 hiljada kilometara u virtuelnoj sobi da se dogovre da odigraju partiju basketa to popodne na terenu ispred zgrade. Dakle u virtuelnom svetu bili su jedan pored drugog, u fizičkom svetu bili su odvojeni samo zidom od 20 cm, ali da bi se virtuelno susreli, u fizičkom svetu su bili potrebni optički kablovi, nekoliko satelita, ko zna koliko centrala i podosta dolara da se plate ti telefonski računi.

No to je bio samo početak, u to vreme to je bio samo prvi, amaterski korak ka današnjoj totalnoj virtuelizaciji. Evo kako stvari izgledaju nekoliko decenija nakon tih modemskih godina. Recimo da ste vi neki programer, i da treba da objavite web sajt za vremensku prognozu. Dakle kako bi trebalo da izgleda logički model tog sistema. S jedne strane korisnik, s druge strane server koji ima vremensku bazu podataka i žica između. Pa nulti arhitektnoski nivo bi i mogao tako da izgleda, ali pogledajmo malo detalje i uverimo se da su stvari mnogo komplikovanije. Kao prvo sve zavisi koliko ima korisnika koji istovremeno traže prognozu. Da je jedan po jedan, server bi mogao biti običan desktop PC, neka polu-kanta od pre pet godina na nekom očerupanom linuxu i sa jeftinom internet vezom. No, vremenska prognoza je popularan internet servis, pa s toga korisnika ima mnogo više nego što bi taj kompjuter mogao da podnese. Dakle recimo da ih ima 100 miliona dnevno, to bi značilo oko 1000 njih svake sekunde. Dakle server mora biti neka ultra moderna mašina. Štaviše možda i neki manji mejnfrejm, jer u jednoj hiljaditini sekunde treba primiti poziv, obraditi ga, spakovati i poslati natrag. Ni malo lak posao. A da stvari stoje još gore, servis je besplatan, pa onda i cena čitave infrastrukture mora se svesti na minimum. Dakle mejnfrejm otpada. Potrebno je nekoliko, najverovatnije oko desetak jeftinih četvoro jezgarnih mašina. No komplikacije ni tu ne prestaju, postavlja se i problem dinamike korisnika. Jednog dana ih može biti samo 1 milion, drugog dana 15 miliona, dok ponekad se njih sjati i do 100 miliona. Dakle, da li se isplati kupiti opremu koja može da odradi najgori slučaj, kada je najbolji slučaj sto puta manji od najgoreg. Jednom kada kupite mašine morate se ravnati po najgorem slučaju. Dakle, cena sistema ne može biti niska. Ili bolje rečeno, nija mogla biti niska do skoro. Sa pojavom računarskog oblaka stvari postaju mnogo bolje, više ne morate da kupujete sav taj hardver. To je neko umesto vas uradio. Uzmimo, na primer, jedan oblak Amazon EC2 – elastičan računarski oblak. Amazon ima par fizičkih lokacija u SAD, jednu u Irskoj, i par u Aziji. Radi se o onim sobama u velikim podrumima 100 sa 100 metara bez prozora gde sede u mraku skupi serveri koji mogu koštati stotine miliona dolara. I svaka je povezana sa ostatkom internet sveta nekom optičkom žilom od pola metra. A vi, korisnik sedite komotno u svojoj sobi i sa nekog skromnog desktop računara preko internet browsera i sasvim skromne internet veze „kupujete virtuelni hardver od Amazona“. Dakle, u korpu stavimo 10 servera, svaki sa 4 jerzgra i 8 GB memorije i nekim Enterprise Linuxom prve klase i jedan Load Balancer povrh toga. Onda odete na kasu i sve to platite manje od četiri dolara, na sat doduše. i sad ono najbolje. Ako te računare držite isključene koštaće vas sve još manje, upravo 0 dolara. Onda se obratite oblaku magičnim rečima i zatražite od njega da on pali i gasi te kompjutere u zavisnoti od broja korisnika. Ako jednog dana nema nikog, Amazon će mirno spavati. Kako se bude povećavao broj, i kako glad za procesorskom snagom bude rastao, tako će i Amazon paliti nove mašine, sve do maksimuma koje ste rezervisali. I onda će taksimetar raditi do 0 do 4 dolara na sat. I kako pritisak na vaš sistem bude padao, oblak će ponovo gasiti mašine ako ne budu potrebne, a sa tim i tarifa koju plaćate. Naravno, to paljenje i gašenje je potpuno virtuelno. Ugasiti za oblak jednostavno znači dodeliti procesor nekom drugom servisu koji u tom trenutku ima potrebe, ili ako baš nikom ne treba poslati procesore u niski režim rada. O Amazonovom oblaku ima poprilično toga da se napiše i biće sigurno još nastavaka na ovu temu. Za sada, evo samo jednog kurioziteta: izluksuzirajte se na nekoliko sati jednom mega konfiguracijom za male pare. Amazon nudi mašinu snova: 68 GB memorije sa 26 jezgara i sve to na 64 bita. To košta oko 20 dolara ako se budete igrali deset sati jednog dana. Dakle manje od cene jedne video igrice. Verovatno će se vaš  novi DivX film iz DVD formata izkonvertovati za svega par minuta na tom monstrumu. Za Amazon ne treba vam ni firma, ni dozlvole, ni ugovori, ulogujete se, date broj kreditne kartice i počnete da vrtite vaše virtuelne programe na realnom hardveru u podrumu Hong Konga. Dobra zabava.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 16 min 50 sek

Advertisements

2 comments on “Praktična iskustva sa Amazon oblakom

  1. Povratni ping: Decentralizovani računarski oblak, evo kako… | Markus Maki

  2. Povratni ping: David protiv Golijata | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.