Galerija

Informatička piraterija

Budimo iskreni, iako ih uglavnom preziremo, ipak ponekad pozavidimo onima što imaju velike džipove, rolex satove i najbolje devojke a izgledaju kao da nemaju više od četiri razreda osnovne škole. Ali zato oni imaju neke druge škole. Takozvane životne škole. Kada se komunizam raspadao, većina ljudi je gledala kako da preživi s jedne strane. Dok s druge, ljudi su iz iskrene potrebe, nakon decenija ideološkog ugnjetavanja imali potrebu da se izraze, da kažu šta misle, da idu na ulice, da pokažu da ima mesta pod suncem i za njih i verovali su u nove demokratske promene. I onda je neko počeo da im priča da su za sve njihove probleme krive Nacija A, B, C, itd… I sad znamo kako se sve to završilo i kroz šta je taj isti običan čovek prošao. U to isto vreme dok su se obični ljudi navikavali da se gospodaju umesto da se druže, u senci sve te reflektorom osvetljene pozornice, pojavili su se neki ljudi koji su jako puno rizikovali, ali ako bi uspevali puno di dobijali. Često su za šaku dolara kupovali čitave industrijske komplekse. Ali je trebalo znati, kada, kako i koliko kome. Ljudi su u kriznim vremenima jeftiniji nego obično. Neki od tih hrabrijih bi opljačkali po neku zlatarsku radnju da dođu do nekog sitnog kapitala, da bi onda njim kupili ključnog čoveka iz komisije za privatizaciju. Kao prvo opljačkati a biti neuhvaćen nije trivijalno, kao drugo treba imati dobre informacije o cenovniku državnih birokrata. Kao treće, takvih hrabrijih je bilo podosta koji su se i između sebe razračunavali oko plena. I tu je trebalo preživeti. I sad najvažnije, od firme koju bi kupili u bezcenje imali su dovoljno biznis logike da je pretvore iz totalnog gubitaša u nešto što ima smisla. Dakle, opet je za to potrebno neko znanje. Pa zašto da se to znanje ne naplati jednim dobrim džipom na kraju? Prosečan čovek za to nije sposoban, niti ima hrabrosti za to. A ko ima znanja za te stvari, on u tome prosperira.

Na Dalekom Istoku softver se prodaje kao salata na tezgama

Na Dalekom Istoku softver se prodaje kao salata na tezgama

Postoje neki drugi ljudi, na primer, poneki informatičari, koji već decenijama ne plaćaju ništa za programe koje koriste. Pisati i prodavati softver, korisne programe za računare je izuzetno složen proces i zahteva dobro obrazovane, vredne i dobro plaćene programere, koji se osiromaše svaki put kada bi plod njihovog rada neko ukrao  umesto legalno kupio. Da, koristiti ilegalno softver je krađa. Doduše, otmena, nešto kao Arsen Lupen koji je sa maskama i džentlmentskim stilom vadio dijamante iz sefova bogatih aristokrata, ali na kraju se radi o običnoj krađi. Da bi se softver ukrao, morate spadati u jednu od dve povlašćeme kaste. Ili ste kraker koji je u stanju da shvati kako radi sistem zaštite protov iligalnog kopiranja softvera koji će sam napisati program za razbijanje zaštite i onda će ga ne samo sam koristiti da ilegalno prekopira program žrtvu svoga napada ili će ga besplatno plasirati na internet. Ako niste toliko sposobni, a verujte mi radi se o veoma inteligentnim ljudima, koji da je više sreće, mogli bi dobro da zarađuju i da budu korisni članovi zajednice, onda spadate u korisnike njihovih programa. E sada ni to uopšte nije trivijalno. Naći pravi krek naročito poslednjih godina je sve teže i teže, jer ćete zajedno sa krekom dobiti skoro garantovano i neki virus koji se još ne nalazi u bazi podataka najmodernijih anti-virusa (barem za neko vreme). Drugo, čak i kada ga nađete pitanje je da li je on baš za vašu verziju ili neku prethodnu, da li je serijski broj na crnoj listi proizvođača pa više ne radi ili možda u nekim zemljama će vas vaš internet provajder sam otkucati policiji za download ilegalnog sadržaja. Ili će krek raditi neko vreme do prvog apdejta, a sa novom verzijom programa krek će biti prepoznat i otklonjen, pa morate da krenete u potragu za novim. Dakle ako sve te prepreke prevaziđete, a sve su pune rizika i vi zaslužujete valjda neku nagradu a to je da program koji košta $3000 vi dobijete potpuno za džabe. Dakle i vi ste dobili vaš džip na kraju. To običan čovek nije u stanju da uradi. Da napiše krek za program o tome nećemo ni da mislimo, ali čak ni da ga primeni. Radi se o poznatoj službenici na šalteru u pošti, na nju mislim. Takav tip korisnika koji je najmnogobrojniji, nije u stanju to da radi. Nema dovoljno znanja za to.

Krasti programe, kao i muziku, kopirati kasete, CDove, DVDove smatra se nekom vrstom prećutnog kriminala, nešto normalno. U smislu, pa mi ovde nemamo leba da jedemo, sad mi treba da se brinemo o profitu Majkrosofta ili Orakla. Ta kritika je moralni alibi svakog od onih koji to radi često. S druge strane, ko još može da poredi krađu firme i korupciju državnih činovnika sa tamo nekim kopiranjem tamo nekog Windows-a koji uz to i ne radi bog zna kako. Kao kupili bi ga da radi dobro. No činjenica je jedna druga, ova namerna paralela između 2 vrste krađe je naravno pomalo preterana, ali želi da podvuče dve stvari. Prva je da svako krade ono što može i za šta je sposoban, i verujte mi da oni sa džipovima i zlatnim kajlama oko vrata u svojim dušama imaju neko auto-opravdanje koje nije tako različito od onog ko krade softver. Oni misle da su novi heroji kapitalizma. Kao da nas nije bilo, te državne firme bi odavno propale ili bi ih neko drugi ukrao pa što onda ne bih ja. Na kraju ja dajem posao i drugim ljudima koji bi inače otišli na ulicu, pa još se i bune što rade sada za mene na crno i što ne smeju ni da pomisle na reč sindikat. Tako i oni koji kradu softver se pitaju zašto da daju svoju celu platu da kupe jedan običan operativni sistem a da za neki ozbiljniji program su im potrebne plate od dve godine, tako da nemaju ni teorijske šanse da ga kupe. Ali im treba pa ga ukradu. Druga stvar je da se krađom softvera onemogućavaju druge dve stvari. Pod a.) se onemogućava da kapitalizam reši visinu cene mehanizmom ponude i potražnje, a pod b.) proizvođači skupog softvera teže mogu da bitno snize svoje cene za zemlje sa nižim primanjima ako u toj zemlji caruje nekontrolisano i bespravno korišćenje softvera. Evo primera. na Zapadu, gde su primanja daleko viša nego na Balkanu, video igrice na PC-ju su se godinama brutalno kopirale. Međutim sa pojavom konzola XBox i PlayStation, tehnički je postalo daleko teže kopirati s jedne strane a proizvođači su snizili cene s druge strane i sada velika većina korisnika te dve konzole koristi samo legalne igre dok industrija igara na PCju je u velikom opadanju. Da bi se ne bio lopov čak iako se za to ima znanja, potrebna je velika moralna snaga i verovanje u sistem koji će doneti koristi dugoročno s jedne strane, a s druge strane potrebni su kontrole i kazne da podsete one koji su trenutno moralno posustali, ali ne zaboravimo, kazne same po sebi nikada nisu dovoljne, bez moralnog uzdizanja, lopovi će na ovaj ili onaj način uvek pobeći od kazne. Pa onda uzdignimo se, korak po korak, kao i obično.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 07 min 05 sek

Advertisements

One comment on “Informatička piraterija

  1. Povratni ping: Potraga za srećom | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.