Galerija

Elektronske računaljke više koriste nego štete

Ko se još ne seća iz škole događaja o velikom požaru biblioteke u Aleksandriji u antičko vreme? Kažu, dobro upućeni, da je to bila veoma bogata biblioteka. Svo nagomilano znanje u njoj sadržano nestalo je zauvek u vatri i verovatno je događaj usporio, ali ne i zaustavio ljudski progres. Naravno, nisu imali bekap, kada je plamen zahvatio stranice povratka više nije bilo.

U više prilika sam se sreo sa ljudima, standardno pa čak i van standardno obrazovanih, koji su bili veoma konzervativno orijentisani prema računarima. Hvalili su se tomovima svojih knjiga u ličnim bibliotekama. Ponosno su mi pokazivali odaje sa nepreglednim policama i video sam požutele stranice dok se posvuda osećao karakterističan miris mešavine vlage i ostarelog papira. Sa poštovanjem su pričali o parnim ili električnim lokomotivama, mostovima ili starim dobrim monolitnim zgradama ili piramidama. Rečju, imali su neku vrstu strahopoštovanja prema klasičnom inženjerstvu. Pomenuti objekti su za njih odraz stabilnosti, čvrstine i postojanosti nad vremenom. Informatiku i računarsku tehniku uopšte gledaju kao nešto krhko, neprestano promenljivo, bez početka i kraja. Ona je neopipljiva, često i nevidljiva. Iako kontroliše skoro sve svakodnevne aspekte našeg života, ne daje osećaj sigurnosti običnom čoveku. Uklesati slova u stenu ostaje milenijumima narednim generacijama da pokušavaju da razumeju prenetu poruku. S druge strane, bušene kartice, magnetne trake i diskovi, optički diskovi i danas silicijumski čip diskovi rade samo na struju i da bi se pročitali korisnik mora da ima veoma složene sisteme interpretacije. Često, zagovornici starih dobrih metoda i dalje više vole tabak papira da presaviju, nego da prstima pišu na iPadu. S jedne strane to je razumljivo. I pored veoma napredne tehnike, današnji tablični računari i dalje ne zadovoljavaju dovoljan nivo komfora i intuitivnosti kao što su olovka i papir. No, to je samo pitanje tehnike, a ne koncepta. U ne tako dalekoj budućnosti ta će prepreka biti prevaziđena, ekrani će biti osetljiviji na dodir, njihova preciznost povećana, a interpretacija pisanja usavršena ili će automatski rečnici na mnogobrojnim jezicima moći daleko preciznije da predvide reč koju želite, sa svega par početnih poteza rukom. Neka vrsta pojednostavljene, ali automatizovane stenografije. Što se tiče skladištenja podataka u oblaku, neverovatno sigurnih i automatski multi-bekapovanih u realnom vremenu, spojiće intuitivnost sa sigurnošću naših podataka. Verovatno će najveća prepreka biti terorističko-krakerski napadi na računarske farme. Bodljikave žice, bilo one prave, bilo one virtualne nalaziće se svuda oko silosa računarskih oblaka.

Na vama je da razmišljate a Wolfram radi mehanički deo posla

Na vama je da razmišljate a Wolfram radi mehanički deo posla

No, krenimo i korak dalje. Sećam se kroz čitavo detinjstvo i školovanje strogih pozicija mojih učiteljica i uopšte obrazovnog sistema koliko je kritički bio orijentisan prema džepnim ili stonim računarima, takozvanim digitronima. Akcenat učenja matematike je u tadašnjoj državi, kao i u većini drugih svetskih zemalja i tada i danas i dalje je zasnovan, barem u prvih pet do osam godina, na računu umesto na matematici. Sećam se da tek kada sam konačno došao na univerzitet i počeo da slušam pravu teoriju o brojevima, višim algebarksim strukturama, formalnim teorijama, a naročito o istoriji matematike, osetio sam se kao pokraden. 12 godina osnovne i srednje škole izgledali su mi kao vojnički dribling, kao mehaničko ubacivanje novih činjenica u moju mentalnu bazu podataka. Izgledalo mi je sve kao godine koje su pojeli skakavci. Ali krenimo redom, stvar je složena i treba je postepeno opisati.

Kao prvo, i tada a naročito sada, veliki deo vremena u osnovnoj školi se troši na učenje tehnika elementarnog računa. Počevši od sabiranja i deljenja, preko kvadratnog korena, učenja bezbroj formula za površinu i zapreminu geometrijskih figura, pa do numeričkih metoda za izračunavanje određenih integrala. Razumimo se, neke operacije su neophodne za svakodnevni život, sabiranje, tablica množenja, neke elementarne figure kao paralelogram, krug ili trougao, ali pouzdano znam da nikada u životu nisam izračunao vrednost kvadratnog korena ručno, osim u školi kada sam to morao da uradim za ocenu. To i pregršt drugih operacija. Sve te tehnike su važne, moraju da postoje u matematičkim priručnicima, to znanje stečeno vekovima nikako ne treba odbaciti ili zaboraviti, ali je nebitno da je praktikuju đaci današnjice iz generacije u generaciju. U najboljem slučaju bi to trebalo ostaviti specijalistima koji bi bili zaduženi za njihovu analizu i poboljšanje. A nama ostalima, bi trebalo da budu dostupni priručnici u retkim trenutcima kada bi nam zatrebali, a u 99% vremena bi jednostavno trebalo da budu deo računarkih programa. Računaru izračunati rezultat na 3 ili na 3 milijarde decimala je podjednako lako i trivijalno. Oni su bolji od nas u tim operacijama, to je izgubljena i nepotrebna trka. Naši životi su relativno kratki i treba da se upitamo koja znanja su bitnija za naš akademski progres. Važnije je da poznajemo matematički način razmišljanja. Potrebno je da naučimo da učimo. Kako da prepoznamo suštinu problema, kako da ga raščlanimo na elemntarne operacije. Naravno moramo da poznajemo listu i svrhu svake od njih, ali ne i da ih fizički računamo. Jednom kada se svede problem na trigonometrijske ili algebarske jednačine, jednom kada shvatimo o koliko nepoznatih se radi, dovoljno je napisati jednačine i tražiti od mašine da ih mehanički pretvori u konkretan rezultat.

Kao drugo, strah od vraćanja u nazad. Kolika je verovatnoća da će svi računari, sva struja i neophodna povezujuća struktura nestati? To nije nemoguć događaj, ali je malo verovatan. Uostalom, najveća većina nas odavno ne zna čak ni da uzgaji krompir, najverovatnije bi nam uginula krava od neke bolesti koju ne bismo ni primetili, ko uopšte ima i njivu, a ni za tren ne pomišljamo da preorijentišemo većinu stanovništva na seljački način života, da ga vratimo u prošlost, jer duboko u sebi verujemo da postoji dovoljan broj ljudi koji to zna i dobro radi.

Ono što mislim da će se školski sistem promeniti, tako što će računari biti deo svakodnevnog đačkog rada od prvih razreda, kada informatika bude masovnije i ubedljivije dala sigurnost njenim korisnicima. Ljudsko znanje se uvek zasnivalo na tome što smo sedeli na ramenima giganata rođenim pre nas i niko, baš niko neće moći sve u glavi da drži. Baza znanja se vrtoglavo povećava i veoma brzo države koje uče svoju decu kako da uče, a ne kako da budu nezavisni u slučaju termonuklearnog globablnog rata, brže će napredovati. Računari će postati naše nove Aleksandrijske biblioteke, ali sa sigurnim bekapom.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 18 min 50 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

One comment on “Elektronske računaljke više koriste nego štete

  1. Povratni ping: Idemo u školu na zabavu | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.