Galerija

Nuklearno, da ili ne?

Dok ovo pišem, vojska ljudi čini sve da dovede u red ne jedan, već četiri reaktora nuklearnih centrala u Japanu. Sada bi bio veoma lak trenutak da se zada ubojiti udarac protiv nuklearne energije u svetu. Ništa lakše od toga, na talasu emocija, može se lako započeti ideološka borba protiv tog vida energije. Mnogi ljudi su već mrtvi, preživelo stanovništvo upada u histeriju, restrikcije struja, ispražnjene prodavnice, zalihe po kućama, ozračene reke i hrana. Iako su ti ljudi daleko, ipak su to ljudi, naša braća Japanci, kao i svi drugi ljudi bilo koje nacije bilo kada. Leševe izbacuje more na obalu, razbijene porodice, lične tragedije, očajni roditelji bez dece, nova siročad ostala bez roditelja zauvek žigosani i unesrećeni, još jednom se ponavlja hiljadama puta viđen scenario.

No, nije mi cilj da se bavim jeftinom kritikom, niti ideološkim borbama. Nego, hajde da iskoristimo ovu priliku da vidimo da li se može neka pouka is svega ovoga izvući.

Malo crnog humora da se smanji dramatičnost tragedije

Malo crnog humora da se smanji dramatičnost tragedije

Nuklearni reaktori fisije, su veoma opasna mesta na zemaljskoj kugli i baš zato ljudi njima posvećuju neverovatnu, skoro manijakalnu pažnju. Radi se o veoma skupim i složenim postrojenjima gde je operativna sigurnost na prvih deset mesta top liste problema, pa tek onda drugi. Nemoguće je, čak i nepotrebno napraviti centralu koja može da izdrži bilo koju prirodnu nepogodu. Zamislite da meteorit sa neba padne direktno na centralu, da li i taj slučaj treba predvideti? Naravno da ne. Nepogode se klasifikuju po verovatnoći mogućnosti dešavanja. Svako rešenje je balans između ekonomske isplativosti i stepena rizika. Ne postoje 100% sigurna rešenja, postoje samo dovoljno sigurna rešenja. Šta je dovoljno, to je za svakog relativna stvar, ali u realnom svetu to je veoma lako izračunati. Veoma laka paralela bi se mogla povući između avionskih nesreća i nesreća nuklearnih centrala. I jedno i drugo kada se desi je spektakularno, ubije po pravilu sve u bližoj okolini nesreće, eksplozije su velike, brze i stravične. Ali i dalje avionski saobraćaj je najsigurniji. To je efekat sprege maksimizacije pojedinačne epizode i psihološkog naboja. No, realno, objektivno gledajući i nuklearni i avionski incidenti se skoro svode na nulu, zanemarljivi su u odnosu na ostale prirodne ili ljudima izazvane katastrofe. Dakle, nuklearna energija nema problema, idemo dalje kao da ništa nije bilo. Stativa. Skoro da je tako. Nikada me nisu preterano zabrinjavali pojedinačni incidenti, već njihov svakodnevni rad. Proizvodnja radioaktivnog nuklearnog otpada. Lično mislim da se ljudska zajednica mora ponašati isto kao i roditelji, moramo da mislimo da svoja pokoljenja. Nuklearni otpad je smrtonosno opasan po bilo koji život, a ne samo ljudski desetinama hiljada godina nakon što mi, generacija koja ga je stvorila, budemo mrtvi. To je sebično i bahato ponašanje. Nešto kao što su naši prethodnici posekli šume na čitavim kontinentima ili posipali DDT u industrijskim količinama na hranu. Ako prljamo i uništavamo, onda to treba da radimo na naš račun ili možda račun sledeće generacije maksimum, ali ne da ostavljamo ceh generacijama koja se nas neće sećati ni u muzejskim razmerama. Radioaktivni otpad, je pravi problem nuklearne fisije. Tako da i pored svih japanskih žrtava i naše empatije sa njima, ove nesreće su dobra vest jer će ubrzati alternative. Na primer nuklearnu fuziju ili solarnu energiju o orbiti naše planete. Naročito zato što treba razmišljati globalno, a ne samo da naši Evropski Trbusi budu puni i zadovoljni. Potrebno nam je energije da spasimo Saharu i druge delove bedne Afrike i Azije. Energije nam treba milion puta više nego što je sada imamo. Treba nam neko radikalno rešenje, a ne sterilne polemike da li ćemo rešiti problem sa još pedesetak centrala na nuklearnoj fisiji.

Mi ljudi smo čudna bića, na žalost racionalnost ne prelazi 10% naše mentalne aktivnosti, potrebne su nam česte i duboke tragedije da se trgnemo iz svojim malih sebičnih pogleda. Mi smo uglavnom subjektivni i skloni preuveličavanju malih problema i ignorisanju suštinskih problema. Tako da su lokalne loše vesti na kraju globalno dobre vesti. Ko zna da li bi ikada bilo demokratije u Evropi da nije bilo nacizma i komunizma?

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 44 min 55 sek

Advertisements

One comment on “Nuklearno, da ili ne?

  1. Povratni ping: Da li nauka samo pipa po mraku? | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.