Galerija

Istrebljivač, već 30 godina

2012, to je godina smaka sveta zar ne? Za one koji u to veruju da, a za mene će to biti jedna neverovatna godišnjica. Biće to 30 godina od kako je izašao film “Istrebljivač” ili u originalu Blade Runner. Za mene lično, to je remek delo kinematografije, neprevaziđeni naučno fantastični film koji iako je izgubio nešto u svom pionirskom duhu tokom ove 3 decenije, ipak ostaje priča za sva vremena. Replikanti su danas postali klasika, barem u javnom maštanju. Čak i u realnom svetu ne izgleda kao da smo jako daleko od praktične realizacije. No povod za moje pisanje na ovu temu nije samo godišnjica, već i jedan lični motiv. Naime kada sam prvi put odgledao film, mislim u bioskopu Kozara pre 30 godina bio sam pubertetlija, a moj brat još klinac. Odveo nas je u bioskop naš otac, i sećam se vratili smo se kući šokirani, zbunjeni, ošamućeni mrakom i pesimizmom. Ostavio je na svu trojicu snažan utisak, nešto nam se desilo tada i nikom nije jasno bilo šta, ali već tada je ušao zauvek u nas crv koji nikako da izađe nakon svog ovog vremena i nebrojenog gledanja raznih verzija. Tek pre neki dan u sasvim drugom kontekstu, brat mi je rekao da je saznao neke detalje iz detinjstva našeg oca gde, da vas poštedim detalja, sve se svodi na miks između primitivizma unutrašnjosti srbije gde je on rođen i patološkog patrijarhata. I umesto da ga žalim, pomislio sam u sebi, gle ti njega, koliki je dugački put prešao taj naš otac, sa dna srednjeg veka u iluminizam očaranog gledaoca blejd ranera, koji prenosi takvu kulturu i na svoje naslednike. Lako je biti kralj među prinčevima, ali postati princ iz blata, to samo većima uspeva.

Dekard i Rejčel

Dekard i Rejčel

Danas, mnogi će prepričavati, analizirati ili hvaliti film, ali pogledajmo činjenice. Film kada je izašao davne 1982-ge, filmske sale su bile više nego polu prazne. Film je bio početak nečeg novog, kombinacija noara i naučne fanastike. Večite kiše, stalna noć, bujuci ljudi između ukletih zgrada umirućeg grada, bare, blato, krv, fekalije, opšti haos, ulični prodavci svega, vatre u buradima, vodena para kulja odasvud, neonske reklame sa neba nude odlazak na druge zdrave planete. Prirodu su zamenili crni gradovi, životinje su nestale, samo veštačke postoje. Ljudi-publika voli da gleda američke stambene kvartove, gde svako ima 3-5 spavaćih soba, travnjak, dve garaže i kuhinju u koju bi stala četvoročlana porodica. A hrabri režiser Ridli Skot je odlučio da takvoj publici predstavi njihovu stvarnu budućnost ako nastavio da se ponašamo prema sebi na način na koji se ponašamo. Međutim, umesto da film umre na svom početku, nekako je polako na mala vrata ponovo ušao da zauvek sa nama ostane. Jer iza sve efektne scenografije koji već decenijama inspriše industrijske dizajnere i arhitekte postoji priča, i to kakva priča. Priča je tako teška i komplikovana, da nije ni malo čudno što je film imao 3 iteracije. Prva, ona iz osamdeset druge je imala monologe Dekarda sa ciljem da pojednostavi priču širokoj publici + hepi end na kraju. To su zahtevali producenti, za njih je bitan profit, ne poruka. Režiserova montaža, deset godina kasnije, je ukinula i  jedno i drugo dok tek 2007-e imamo konačnu verziju kojom je zadovoljan i sam režiser. Ta zadnja priča konačno veoma evidentno, a i po rečima samog režisera konačno čini sasvim jasnu pravu poruku da je i Dekard replikant i to je objašnjeno dovođenjem u vezu Dekardovog sna o konju/jednorogu i origama koji policajac Gaf ostavlja na kraju filma na ulazu u Dekardov stan kada Dekard i Rejčel odlaze u bolji život. Postaje jasno da je Gaf zaista pravi istrebljivač, a da je Dekart bio samo na probnom radu. Dekart je bio eksperiment, nešto kao Neksus 7, koji je trebalo da pokaže da se replikant  može bolje kontrolisati ako su mu ugrađene i veštačka sećanja. Vrlo slično kao i Rejčel. Naravno postoje kontroverze oko toga zašto Dekard nema dovoljno snažnu konstituciju kao i njegovi neprijatelji ili zašto Tajler ničim ne pokazuje da zna pravu prirodu Dekarda. Što se tiče Tajlera, to je bio deo ekpserimenta, provizvesti replikante tako verne da ni sami replikanti to ne znaju, pa Tajler nikada nije rekao ni Rejčel šta je ona zaista, a što se tiče snage, ni jedan replikant ne bi verovao da je samo čovek da je bio tako fizički nadmoćniji od običnih ljudi. Dakle, da bi  se stvorio veštački čovek, čak i superiorni čovek, on mora sam da bude ubeđen u to.

Grad u večitoj tami i kiši

Grad u večitoj tami i kiši

Osim toga, mnogi su ostali razočarani što je vođa replikanata Roj Bati poštedeo život svom neprijatelju kada ga je uhvatio pre nego što bi pao sa vrha zgrade. Mnogima je to izgledalo nedosledno, pa čak i naivno, jer nakon što je ubio svog tvorca surovom smrću, izgledalo je da Roj traži osvetu, no Roj kao i drugi replikanti su tražili samo duži život i kako su bili varijanta ljudi, ono humano u njima, one emocije su tražile osvetu kada je shvatio da se to ne može desiti da je njegova generacija Nexus 6 napravljena sa nesavladivim limitima. No, nakon tog incidenta, Roj, pokazuje svoju pravu prirodu, da on samo želi život i besmrtnost kao i svi drugi ljudi. Spasivši život svome neprijatelju on pokazuje sav unutrašnji konflikt ljudske prirode i u svojoj beskrajnoj plemenitosti daje primer da život vredi više od ličnog antagonizma, i time želi da ostavi trag u duši Dekarda. Da bi to postigao koristi se jedinim vidom besmtrnosti koja je do sada moguća, a ta je prenošenje poruka sa generacije na generaciju. Dekard naravno to dobro shvata, štedi život Rejčel i pokušava da začne emotivni život između dva replikanta.

Roj Bati u finalnoj sceni: milosrđe i ljubav za životom

Roj Bati u finalnoj sceni: milosrđe i ljubav za životom

Film je ostavio traga u mnogim gledaocima nakon što je pravilno shvaćen, i nakon što su izbačeni besmisleni delovi iz prve varijante, jer postavlja nekoliko fundamentalnih ljudskih pitanja. Mi ljudi očigledno smo stvoreni savršeniji nego što možemo da primetimo ako posmatramo prosek svih  naših civilizacija. I ko god to shvati, ne može a da ne čini dobro, jer i pored sebičnog biološkog automata za preživljavanje, mi želimo da poboljšamo sami sebe, a duži život bi mogao u tome da nam pomogne. Želja za dužim životom je deo naše prirode, a ne sebičan interes. Pa zar to nisu pokazali replikanti koju su se pobunili jer neko ih je stvorio da budu robovi, a oni su bili tako dobro dizajnirani da nisu mogli da podnesu takvu sudbinu. Nivo njihove svesti je bio daleko od jednostavnih mašina. Pa zar mi sami ljudi to ne osećamo neprestano, a ipak stalno nas neko gura u razna ropstva. Naša dužnost je da se neprestano bunimo protiv ukrotitelja naše plemenitosti i da pokažemo zaslepljenima da ta plemenitost postoji. Pa čak kada nam na to mora ukazati višestruki hladnokrvni ubica. Pa šta će nam onda repplikanti ako smo već tako dobri? Nema jedostavnog objašnjenja, mi idemo putevima kojim moramo i koje poznajemo. Uostalom replikanti nisu jedini put kojima idu naše civilizacije. Koji će stići, ne zna se.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 28 min 05 sek

Advertisements

One comment on “Istrebljivač, već 30 godina

  1. Povratni ping: Bela kuga | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.