Galerija

Gde ste pronalazači? Probudite se!

U jednom od prethodnih Zaira, čuo sam dosta tragičnu vest o količini prijavljenih patenata u zemlji Srbiji. Ne sećam se tačno, čini mi se da je Srbija prijavila 300 patenata dok su Nemačka i Italija imali red veličine deset hiljada, dok je Japan čak stigao do reda veličine sto hiljada. Patenti se mogu registrovati ako ima pronalazača, a koliko će njih biti zavisi od mnogo faktora, ali jedan od njih je i količina stanovnika. Ako Italija i Nemačka imaju 60 i 80 miliona, Japan 130 miliona a Srbija 7 miliona, ako bi se ravnali po Nemačkoj Srbija bi trebalo da ima oko 3 hiljade patanata, a ima ih 300 dakle 10 puta manje.

Naravno, to je dosta emblematično i mislim da nimalo ne govori o inteligenciji gradjana Srbije već verovatno o tome kako obrazovni sistem radi, koliko se pronalazaštvo isplati, i kako firme, pa čak i država stimulišu plasiranje pronalazaka i patenata. Međutim, pre nego što svi padnu u očaj i počinju da se posipaju pepelom, komunizam, ratne godine, mrzi me učiteljica itd… da vidimo da li je ta distanca tako velika kao što izgleda.

Nećemo valjda ostati na Teslinim patentima, svet ipak ide dalje

Nećemo valjda ostati na Teslinim patentima, svet ipak ide dalje

Formalno jeste i 10 puta ostaje 10 puta, ali to ne znači da Srbija ima zaista 10 puta manje korisnih pronalazaka. Naime, patenti, kada su prvi put izmišljeni pre više od 100 godina, uvedeni su ne da bi neko dokazao koliko vredi, nego da bi zaštitio svoj pronalazak od besplatnog kopiranja onih koji ga nisu smislili. Naime, dok su pronalasci zatvoreni u istraživačkim laboratorijama, i dok se ne primene ni u jednom proizvodu, nemaju veliku vidljivost, i ne postoji velika bojazan krađe ideje. No, čak i u takvim uslovima, postoji rizik. Neki kolega iz susedne laboratorije u okviru iste organizacije, može da se dočepa dokumentacije, da napusti kompaniju i da radi za konkurenciju i da tamo primeni istu ideju. Dakle, patenti mogu da zaštite pravo na eksploataciju i u jednom i u drugom slučaju. Kada su patenti izmišljeni, cilj im je bio da zaštite velike investicije i intelektualni napor pojedinaca i organizacija. Ako to ne bi bilo zaštićeno, bilo ko bi mogao bez problema da kopira bilo šta, i pravi pronalazači ne bi imali volje ili sredstava da nastave svoj istraživački rad i progres bi se usporio. Postoje epohalni pronalasci koje je teško i razumeti, a još teže kopirati, ali gde postoji dokumentacija, pre ili kasnije će ideja biti ukradena. No, najveća većina pronalazaka je banalne prirode ili predstavlja mali, ali značajan pomak. Na primer Eplov multi-touch ekran i gestovi sa naučne strane nemaju nikakvu vrednost, ali sa komercijalne ogromnu i trivijalno je iskopirati tu ideju jednom kada je neko otkrije, ali je bilo više nego komplikovano smisliti je, štaviše tek je Eplu to palo na pamet. No, kako vreme prolazi, sve je više i više patenata i sve više se gubi osnovni razlog zašto su uopšte uvedeni. Danas, postoji frenetična trka za patentima iz preventivnih razloga. Kada jedna firma pomisli da joj konkurent krade ideje i odluči da je tuži, onda se pošalju advokati obe firme na preliminarni sastanak pre procesa i onda svi izvade svoje patente i počnu da ucenjuju jedni druge. Ti si ukrao 6, ja tebi 7, dakle ne isplatiti se da me tužiš, i ja ću tebe, ali ako utvrde da je odnos 1 prema 5, e onda tužba padne sigurno. i 95% svih patenata je vrste kao prethodni Eplov primer. Mnogo je teže setiti se nego realizovati je. Ponekad se tako daleko ide, da se patentira i neka matematička formula koja postoji vekovima. Kako je to uopšte moguće? Pa zato što patentni moraju da budu specijalizovani, uvek moraju da imaju neki svoj kontekst. Pojednostavljujući to bi značilo da je Epl mogao da patentira multi-touch na svojim ekranima, ali verovatno to ne znači da se ne može primeniti na plazma televizorima ili nekim drugim ne tako sličnim uređajima. Tako i matematičke formule uvek imaju svoj kontekst, pa se recimo formula za izračunavanje obima kruga može patentirati ako se primeni recimo na neku pekarsku mašinu koja bi merila obim svake pogače. A to automatski postaje i serijski generator broja patenata. Na primer, multi-touch može da generiše deset, pa čak i sto različitih ali veoma sličnih patenata, jedan za mobilne, drugi za tablete, treći za televizore, itd. Naravno ako je to pronalazaču u interesu. Svaki patent košta, i treba dosta vremena da se prihvati, tako da nije uvek pametno patentirati svaki mogući kontekst osnovne ideje. Osim toga, patenti nisu internacionalni, već svaka zemlja ima svoje patente. Tako da ako iskopirate neku ideju koja je patentirana u Americi, a prodajete urađaje samo u Makedoniji, to je legalno, možda nemoralno, ali legalno. I to je razlog velikog broja patenata, svaka ideja se mora patentirati u svim zemljama u kojima neko ima interesa da prodaje. Naravno, koristiti tuđe patente nije nezakonito po definiciji. To je samo ako to uradite bez dozvole originalnog pronalazača. Ako imate plaćenu licencu ili jednostavno dokument koji vas čak i besplatno ovlašćuje da koristite nečiju ideju, to je sasvim ok.

No, to je sve vezano za kapitalistički sistem rezonovanja. Postoje mislioci iz sveta otvorenih ideja, ne samo softvera, već generalno otvorenih ideja, koji se ni malo ne slažu sa patentima ili kopirajtom. Jedan od njih je Ričard Stalman, po kome je patentiranje ideja ne samo nemoralno, već i štetno za razvoj nauke ili uopšte ideja. Po njegovom mišljenju dovoljno je da se poznaje ko je prvi neku ideju stvorio, jer se poštuje pravo na prventstvo i intelektualnu satisfakciju, ali ne i na blokiranje drugih da bi ideju kopirali, poboljšali ili jednostavno malo adaptirali. Po njegovom učenju, bilo ko bi mogao da radi šta god hoće sa bilo kojom idejom, sve dok navede ko je originalni autor početne ideje. I to ne samo u istraživačkim, već i komercijalnim kontekstima. Jedan od primera koji navodi su advokati i pravni sistem. Pravni sistem je javan, zna se ko je stvorio bilo koji zakon, zna se ko je koji zakon izmenio i svim građanima, a naročito advokatima, su dostupni svi zakoni bez ikakve restrikcije. Ali i pored toga advokati naplaćuju, pa čak i veoma skupo, svoje usluge savetnika kada je potrebno primeniti i interpretirati te zakone. Dakle to je primer komercijalizacije zasnovane na javnom znanju. Zamislite šta bi se desilo da su zakoni tajni? Tu paralelu povlači i Stalman, gde kaže da su Eplovi, Majkrosoftovi, Oraklovi itd. programi u veliku ruku inferiorniji od otvorenih varijanti, jer ne potpadaju pod strogu kontrolu i validaciju velikog broja zainteresovanih, već uskim krugovima. Ma koliko inženjeri zatvorenog koda bili dobri, ipak su mala manjina u odnosu na sve programere koji bi mogli da doprinesu samo kada bi imali mogućnost pristupa.

A vi sami odlučite koji vam se sistem više sviđa. Da li Srbija ima malo patenata zato što je zemlja otvorenih ideja ili možda prezatvorenih.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 25 min 10 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

One comment on “Gde ste pronalazači? Probudite se!

  1. Povratni ping: Šta raditi sa našom inteligencijom? | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.