Galerija

Privatnost: naše pravo, privilegija ili praznina, moje viđenje

Sećam se jedne scene iz stare serije o Nikoli Tesli iz sedamdesetih, radi se o sočnoj izjavi Džej Pi Morgana, Teslinog finansijera, kada ne želi da novčano ulaže u telefonski i radio razvoj, pa kaže “koga je briga da neki seljak koji živi na jednom brdu može brzo da prenese vest nekom drugom seljaku na drugom brdu da mu se otelila krava”. Zvuči prestrogo ali ako slušate 90% privatnih razgovora preko mobilnih telefona, dijalozi se uglavnom zasnivaju na Morganovom proročanstvu. Pa se pitam, da li smo zaslužili svu tu tehnologiju. No više nego zaslužili da li nam ta tehnologija preti? Što se na kraju svodi na isto, koliko je naša svest napredavala u odnosu na mogućnosti zloupotrebe. Ja živim u državi koja je pre ne tako davnih 70 godina baš u srcu Evrope, baš zahvaljujući naprednoj (za to doba) birokratskom tehnologijom do perfekcije dovela inženjering zločina. Kada pomislim koliko je današnja računarska tehnologija odmakla, mislim da bi se dugotrajni posao od 5 godina izvedenih četrdesetih godina možda sproveo za par meseci u današnje vreme, samo da se opet dovoljno probudi duh fašizma.

Ja spadam u generaciju koja, da sam rođen na Zapadu, bio bih dete hipika, ali kako sam rođen u drugom delu već omlitavljenog komunizma na Balkanu, kako kod obrnem spadam u ljude koje su upoznali kakvu takvu slobodu, ako ništa drugo video sam odmrzavanje od ledenog straha  godina drugog svetskog rata. I veći deo svog života sam nekako pomalo nesmotreno, ponesen tim vaspitanjem bio ubeđen da je Nemačka izuzetak, nešto kao zagrada, epizoda koja teško može da se ponovi. I iz tog sna nisu me probudili novi Nemci devesetih koji su zaista deca hipika, već novi Balkanci istih tih godina. Balkanski neo-fašisti iz moje matične zemlje su me opomenuli da vreme krvoloka nije ni malo prošlo.

Zamislite naciste sa danasnjom tehnologijom. Ta mogućnost nikada ne spava

Zamislite naciste sa danasnjom tehnologijom. Ta mogućnost nikada ne spava

 

Pretpostavimo da postoji neka država X I odluči da formira specijalne odrede prikupljanja biološkog potpisa ljudskih bića. Recimo 1000 ljudi osposobljeno da spretno i precizno prikupljaju sve ono iz čega bi se mogao ustanoviti DNK nekog čoveka. Dovoljna je vlas kose, trepavice, otisak usana na ispijenoj šoljici kafe, bačeni opušak cigarete ili nokat ili manji slučajni ubod šprica u punom autobosu ili metrou. Recimo da dođu do samo 10 uzoraka dnevno, to bi bilo 10 hiljada za jedan dan, što ako podrazumevamo 80 miliona stanovnika to bi značilo oko 30 godina posla. Što I nije tako puno. Naravno vremenom bi tehnika prikupljanja uznapredovala ili bi se mogao povećati broj skupljača. Posao bi mogao da se zavši i za tri godine, što bi funcionisalo i u demokratskom društvu, za vreme jednog mandata vlasti, da se ne bi rizikovala kontratendencija nove vlasti. Cena operacije bi bilo oko 3 milijarde eura, dakle po milijardu godišnje, nešto što bi mogao da organizuje i bogatiji privatnik, sa subvencijama države, možda bi tako bilo i efikasnije, manje neistomišljenika bi imalo prilike da gurne nos u taj prljavi posao. Dakle, tri godine rada i skenirali bismo celo stanovništvo zemlje X.

S druge strane imamo internet, mobilnu i fiksnu telefoniju, GPS, kreditne kartice, biometrijske pasoše i lične karte, video kamere po ulicama, i nebrojeno drugih sensora koji se mogu zloupotrebiti u špijunske svrhe. Dok bi skupljači biološkog potpisa radili svoj posao, država X bi zaposlila i mnogo vrsnih programera koji bi radili na softveru za analizu svog tog materijala i sa ukštanjem identiteta svakog stanovnika sa njegovim svakodnevnim operacijama koju bi moderni senzori prikupljali mogli bi se u sat vremena za bilo kog čoveka stvoriti veoma detaljna slika ko je ko, šta radi, kako koristi slobodno vreme, sa kim se sastaje, koja su mu politička uverenja, koje navike itd… i sve to  uskladišti  u neku centralnu bazu u podrumu neke računarkse farme recimo ispod livada  na kojima bi mirno pasle kravice za Milka čokoladu. A ta baza bi nemilosrdno čekala svog silnika. Nakon neke nove, mnogo oštrije ekonomske krize nego što je bila ona iz 2008/2009 godine, ta nacija bi mogla tako puno da osiromaši, da stvori društvene uslove da se demokrati, za koje svi ionako misle da su obične mlakonje koje vrte praznu slamu, prezru do mere, da narod opet poželi neku čvrstu ruku. Ta ruka iz mraka, za čas bi se stvorila, bar to je lako za ljudsku vrstu. I za trenutak bi se naši televizori napunili pričama da ljudi sa karakteristikom XYZ postaju nepoželjni. Na primer oni koji imaju zelene oči, oni sa nosem dužim od 3 centimetra, oni sa fakultetskom diplomom, oni koji navijaju za Bajern ili oni sa Irskim poreklom. Šta je sledeći korak? Odredi smrti odu do centra za klasifikaciju, obrate se programerima i oni spretno za nekoliko dana dostave detaljne spiskove sa imenima prezimenima i sa listom od 10 alternativnih adresa poređanih po verovatnoći nalaženja. Naravno softver bi godinama radio na kristalizaciji i poboljšanju procedura za ukršteno poređenje ulaznih podataka, liste bi bile dinamične, real time. I onda krenu crni džpovi, kamioni, autobosi i vozovi za deportaciju. Svaki pripadnik odreda, svaki dželat bi sa sobom imao prenosni DNK čitač.  Ubod špricem, trenutna digitalizacija bio uzorka, njegovo slanje preko bežičnog interneta u centralni oblak koji bi izuzetnom komputacionom snagom trenutno dao potvrdu da li se radi zaista o traženom izdajniku ili ne. Praktično u nekoliko sekundi izdajnik bi bio idenitifikovan i već bi kretao na svoj put bez povratka. I za mesec dana bi nestalo od hiljadu do 10 miliona ljudi u zavisnoti od izabranog profila izdajnika, I nacija bi postala ponovo čista i bez problema. Na ekrane televizora bi se ponovo vratile reklame o srećnom društvu i osmesima nakon sveže opranih zuba pastom Cleanex.

Dakle nikada kao do sada nije bilo tako lako staviti u ruke alat za masovno, ali hirurško uništavanje neistomišljenika.  Šta je moguće učini da se tako nešto spreči ili barem ublaži? Kao prvo treba trenutno zabraniti nauku, uništiti sve računare i poslati programere na prisilne radove u gulage. Treba se vratiti na stare dobre tabake papira i mastiljave olovke i na stara dobra vremena kada je deportacija trajala pet godina. Zaista poznajem ljude koji to zaista misle. Drugi će reći, hajdemo dok smo još u demokratiji da donesemo buljuke zakona koje bi zabranile ovakve operacije, koje bi uvele kontrolore kontrolora za kontrolu kontrlisanih. Ja se ne bih složio ni sa jednom ni sa drugim, ja uvek biram treći put, koji je za mene i jedini, a to je emancipacija. Emancipacija nije puko učenje iz knjiga činjenica šta je dobro, a šta nije, to nije vozačka dozvola za ponašanje u realnom svetu. Emancipacija je objektivno nuđenje određenih znanja koju najveća većina pripadnika ljudske vrste može da razume i da shvati zašto društvo ima prednost ako radi određene stvari, a ne radi neke druge. Priča ostaje uvek jedna te ista. Ja ne jedam čokoladu pre ručka ne samo kada me mama gleda, već i kada me ne gleda jer znam da će mi to pokvariti ručak. Samo kada zaista shvatimo zašto je bolje raditi jedno umesto drugo, možemo da imamo pravo društvo. Kanalisanje digitalnih senzora, zakonska ograničenja njihovih upotreba, tek su puka usputna sredstva dok se ne stvori kritična masa emancipovanih. Dok se ona ne dogodi, biće krvi, u to sam ubedjen. Dvadeset prvi vek nije drastično različit od ostalih, samo je tehnika uznapredovala.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 15 min 20 sek

Advertisements

One comment on “Privatnost: naše pravo, privilegija ili praznina, moje viđenje

  1. Povratni ping: Privatnost je važna čak i kada nemate ništa da sakrijete | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.