Galerija

Kada se projekcija zarade poveća za 300%, prioriteti se menjaju

Dan je počeo jako loše, ušao sam u salu za sastanke, počeo sam da brojim, bilo ih je bar 8, plus imali smo video konferenciju sa Francuzima, Poljacima i Rusima. Užas, kakav loš način da se provede petak pre podne, govoriće se kao i obično Broken English, gde Francuzi daleko prednjače. Za Amerikance je poznato da su očajni kada govore strane jezike, ali francuzi praktično pričaju francuski sa umetnutim engleskim rečima. Sva sreća oni neće danas mnogo govoriti. Sastanak, kao što je i bilo predviđeno je išao loše, no kako vas iskustvo uči, nije potrebno da se uključujete u sve, 60% možete slobodno da ignorišete, a od 40% preostalog napravite dobru selekciju bitnih stvari. Sastanci su dobri trenutci da na svom leptopu odradite zaostali posao, dok jednim paralelnim uhom slušate niskim intenzitetom ritam diskusije, i da prepoznajete trenutke kada treba da dignete nivo koncentracije, od prilike slično kao kada pričate sa ženom kod kuće, kada vam priča neverovatno zanimljivu priču koju je čula od drugarice. Naravno da ne želite da uništavate svoje moždane ćelije novim tračevima iz komšiluka ili da po milioniti put slušate jadikovke kolega, dakle kukanje bez predloga kako rešiti probleme. Ja sam na ulazu u svoju kancelariju dok sam se još bavio šefovanjima imao manji poster sa porukom: «Ovde možete ući sa jednim problemom i dva predloga kako ih rešiti, ja nisam vaš tata, ja sam samo vaš šef».

Složiti ljude da rade zajedno jedan je od težih izazova

Složiti ljude da rade zajedno jedan je od težih izazova

No vratimo se današnjem satanku, nakon par sati moj radar je detektovao jedan veoma važan podatak. Mušterija sistema koji je bio predmet diskusije će se ugovom obavezati da kupi određen broj proizvoda 3 godine unapred sa kvotom koja je 3 puta dakle 300% veća od uobičajene kvote, nezavisno od toga koliko ga on sam bude prodavao, ali pod uslovom da se naš deo isporuči na vreme. To mi je bilo dovoljno, u tom sam trenutku pogledao Product Managera i video sam u njegovim očima sav očaj i beznađe u smislu ko će se izboriti sa svom tom strukturom programera, testera, dizajnera, arhitekata, project managera, svako ima svoj interes u ovom projektu, a isporučiti projekat onda kada je klijent tražio, je samo jedan od parametara, ali ni jedini, pa ni najvažniji.

Pa i ja saam kao arhitekta sistema sam imao svoju listicu od 5/6 «neodloživih, neverovatno važnih poboljšanja» prethodnog sistema koje je trebalo odraditi u ovom projektu. To je normalno, pisati softver, to je večita borba između zavađenih sila naručioca koji želi sistem da bude gotov za 6 meseci a vama treba 12 i programera koji moraju da pišu održiv softver koji će trajati i u sledećim verzijama. To nije egzaktna nauka, to je borba bez zarobljenika, pa ko šta ugrabi, nekad pobedi naručioc, nekada programeri. Ovog puta, meni se činilo da programeri moraju da izgube i to rezultatom 5:0. Takva prilika se ne sme propustiti, obično vam mušterije naručuju manje nego pre, a kada i povećavaju, ako dignu kvotu 30% vi budete presrećni, ali kada dignu 300% kao ovog puta, to je šampanjac, to je životna prilika. Kako ono kaže Darvin, po zakonima evolucije ne pobeđuju ni najbolji ni najlepši, već oni koji se udenu najbolje u nove okolnosti, ovog puta sam shvatio da moram da igram protiv svojih. Mada ja ionako nemam svoje, prave svoje, arhitekti se nalaze između dve zavađene strane i pokušavaju da ostanu neutralni, mada svaka odluka ima posledice, prava neutralnost je nemoguća, umetnost je da vaše akcije barem izgledaju tako.

Sastanak je bio završen nešto pre pauze za ručak, za vreme sastanka sam pisao crtice koje sam nameravao to popodne da prodiskutujem sa liderima tehničkih timova. Sa Francuzima ovog puta nije bilo problema, ali lavovski deo ovog puta rade Poljaci i Rusi, gde, avaj, Poljaci zavise od Rusa. Dakle, Rusi pišu komponentu, centralnu bitnu komponentu koju Poljaci treba da integrišu u svoj sistem. To već samo po sebi nije slutilo na dobro, ali ok, ipak smo mi nekakvi profesionalci, nekako će proći, trvenja između 2 tima neće stvoriti prevelika zakašnjenja. I celo sam jutro razmišljao sam o arhitekturi sistema i zapisivao teme koje bi trebalo da elaboriraju lideri timova. Dakle posao bi išao svojim uobičajenim tokom, da se nije desila ta važna promena od 300%. Nakon ručka sam odlučio umesto da govorim sa svakim liderom o tehničkim detaljima, odlučio sam da razgovaram samo sa jednim od njih, sa Poljakom. Imali smo sastanak jedan na jedan, ja njega nisam dovoljno poznavao, relativno je bio nov u organizaciji i odlučio sam da je ljudski faktor mnogo bitniji od teničke strukture ovog puta. I nisam se prevario, tim lider, Poljak, je bio generacija koja još pamti Ruske tenkove. 1992 godine kada su se konačno povukli skroz imao je dvadeset godina, dakle one godine kada emocije se duboko urezuju u svest i kada kalibrišete svoj stav prema svetu. Ceo svoj pubertet on je video u Ruskim checkpointima, crnim džipovima pijanih ruskih oficira kako bahato jurcaju po njegovom gradu dok troše najlepše poljske Sponzoruše, njegove drugarice iz škole. Takvim ljudima svaki Rus je po definiciji loš osim ako ne dokaže da je dobar, ali za to treba vremena i stpljenja, sa svakim novim kolegom priča počinje iz početka. I onda tokom tog četvoro satnog ćaskanja o «nebitnim netehničkim temama» otkrijete sve naivnosti ovog sveta. Taman mislite da ste nešto postigli, kad Poljak mi reče u jednom trenutku, na kraju krajeva Rusi su dobri,  molimo se  istom Bogu i mi i oni su hrišćani. Tu mi je malo pao mrak na oči, mislio sam da imam pametniju osobu ispred sebe, ali u tom trenutku je pao jedno deset nivoa nazad u mojim očima, progutao sam knedlu, učinio sve da ne pokažem svoje razočaranje tom rečenicom i ispričao mu da na Balkanu neka dva, tri naroda koji se mole istom ili sličnom Bogu, nisu gubili vreme da «ubiju boga» u onom drugom narodu.  Mada znam da je moja priča bila potpuno bez efekta, jer ko meri slaganje naroda po tome kom se Bogu moli, znam koliko je sati, Hrišćansko-Propagandni Biro za Dizinformacije je već odneo još jednu žrtvu. Nažalost i programeri su samo ljudi. Odlučio sam da odvedem razgovor na naku drugu stranu. Poenta je bila da povećam njegov osećaj za odgovornost time što ću apelovati na određene programere u njegovom timu koji bi u svakom projektu uveli manje revolucije da moraju da se drže dobro pod kontrolom, jer ovog puta ne smemo ni dana zakasniti. Tokom razgovora Poljak se izlanuo da je ovo njegova prilika za unapređenje i naravno da sam to dobro iskoristio, rekao sam mu ime i prezime one dvojice programera revolucionara i neke tehnike kako ih držati pod kontrolom. Bio mi je zahvalan mada je rekao da to nije lako. Na kraju razgovora, priznao mi je da i on sam imao neke vizije da uvede jedno 2-3 bitne novosti u stari kod, ali da shvata biznis kontekst i da nije sad vreme za to. Odahnuo sam, jer sam potpuno ubeđen da se svet može menjati samo ako se ljudi promene, naredbama se retko šta može dugoročno postići. Ako uspete da objasnite kranji cilj imate veću mogućnost, jer Poljak će se vratiti svojoj kući i doneće stotine svakodnevnih odluka za koje vi nećete imati pojma. Na žalost odahnuo sam samo na kratko, siguran sam da na svaka dva meseca projekta ću morati da ga nazovem telefonom da malo obnovimo «teoriju i praksu zauzdavanja programerskih novotarija i isporučivanja projekta na vreme». Ko zna da li ću u tome uspeti, ja radim i na drugim projektima, možda ću morati da odletim jednom do Poljske, da li će za to biti vremena ili budžeta, ne zna se. Nadam se da neće biti previše potrebe.

Ah da, bitovi i bajtovi, naravno da ćemo o tome govoriti u narednim nedeljama preko telefona i mejla, ja, Francuzi, Poljaci i Rusi, ali jednom kad uspostavite liniju vodilju koja ima veze mnogo više sa biznis kontekstom nego računarima, sve će ići mnogo lakše.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 07 min 50 sek

Advertisements

One comment on “Kada se projekcija zarade poveća za 300%, prioriteti se menjaju

  1. Povratni ping: Nemojte hraniti zver! | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.