Galerija

Kad i Aristotel priča svašta, kako je tek nama smrtnicima?

Zair se bavi naukom u užem i širem smislu, jel da. Pa spada li filosofija ili pravna nauka u to? Filosofija svakako, jer je to i koren nauke, iz nje su se iskristalisale sve umne pa i naučne delatnosti. Ali da li je i pravna nauka zaista nauka? Kada sam bio nešto mlađi i naivniji, arogantno sam tvrdio da društvene ili humane nauke su dobile neku vrstu popusta. Strogi akademski sud im je progledao kroz prste i proglasio taj pregršt aproksimativnih veština naukom. Vremenom, čoveku koji uči fiziku, hemiju ili biologiju koje tradicionalno spadaju u «prave» ili «tvrde» nauke postaje jasno da i one danas prelaze u apstraktna ili  krhka znanja, da se čovek pita, da li je fizika zaista nešto bolja od prava ili psihologije? Neki poznati fizičari su čak tvrdili da je teško razlikovati modernu fiziku od poezije.  Ko uopšte razume teoriju stringova danas?

Aristotel, mudrac is davnina, ipak bi se neki njegovi stavovi morali preispitati danas

Aristotel, mudrac is davnina, ipak bi se neki njegovi stavovi morali preispitati danas

Zašto je pravo kao nauka bitna? Setimo se onog starog vica, šta je to 100 advokata na dnu mora, gde je odgovor bio: «dobar početak». Živimo u svetu u kome na prvi, na drugi, a često i na treći pogled se jasno vidi da ne vlada pravo ili pravda uopšte, već korupcija, nasilje, otimanje ili privilegija. Svako od nas je imao prilike da pročita po neku knjigu o špijunima, tajnim službama i društvima i uopšte o teorijima zavere. Neko od nas će, u to verovati više, neko manje, ali se ne može ne primetiti da kroz čitavu ljudsku istoriju uvek je postojala jedna ili više organizacija koja je uspevala da se održi i da ojača dovoljno da pokuša, a često i da uspe, da nametne svoj model drugima. I silom i propagandom i stpljenjem.

Filozof utemeljivač modernog utilitarizma

Filozof utemeljivač modernog utilitarizma

A da li se sve to događalo i događa zato što se svet deli na dobre i na zle, na pravedne i nepravedne, na hrabre koji nameću i kukavice koje trpe? Ili je, kao i obično, problem u neznanju. Ja, kao i obično, bih predložio ovu drugu tezu. Ponudiću jedan primer. Svi se iz škole sećamo i nekako i do današnjih dana intelektualno i moralno nas greje i uljuljkava mit o kulturi staro-grčke civilizacije. Pitagora, Aristotel, Platon, Euklid, Sokrat i tako dalje. No, pogledajmo misao jednog od tih giganata ljudske misli. Aristotela na primer. U toj kolevci Evropske kulture i pored hramova obasjanim mediteranskim suncem gde se belio kamen stubova Partenona, postojala je i mračna strana, druga strana medalje, na primer, robovi i robovlasnici. To, samo po sebi, je sa današnjeg načina razmišljanja nešto vredno najoštrijih osuda, no u to vreme to ne samo da je bilo normalno, već je Aristotel smatrao da je to čak i pravedno. Po njemu, ako bi se 2 uslova zadovoljila, robovi su sasvim logičan i pravedan deo grčkog društva. Prvi je da je rad koji robovi obavljaju potreban za društvo, a drugi je da  su ljudi koji to rade objektivno ograničeni svojom prirodom i ne mogu da rade drugo nego to. Dakle, ako postoje ljudi koji provode dane u nauci, filosofiji, političkoj delatnosti, dok raspravljaju u skupštini svog polisa šta je pravedno ili šta je dobro ili šta treba činiti, za to vreme neko mora da obavlja i «niže poslove» pojoprivrede ili spremanja po kući. No, to je radi dobra celog društva, pa i robovskog dela, jer će viši ljudi, baveći se svojim umnim radom, doneti konkretna nova znanja i odluke koje će unaprediti život svima. Tako da će i robovima biti bolje, a da nema nikog ko bi se bavio umnim poslovima, ne bi bilo napretka nikome, pa ni robovima. A drugi uslov je, po Aristotelu, bio da robovi budu samo ljudi bez nekog osobitog dara za bilo koji umni posao, dakle, oni su i ispunjeni i ostvareni individui, jer rade maksimum onoga što su u stanju da rade. Recimo Aristotel je razlikovao prave robove od onih koji su nesrećnim slučajem to postojali, kao recimo, zarobljenici u nekog ratu između polisa. Po Aristotelu ako nekoga morate silom da terate da bude rob, to je nepravedno, iz čega bi se moglo indirektno zaključiti da su ostali bili robovi dobrovoljno. Ova teorija, dakle, sa današnjeg gledišta izgleda u najmanju ruku krhka, recimo da zaslužuje sav naš podmseh i podrugivanje iz očiglednih razloga.

Filozof, jedan od utemeljivača prosvetiteljstva

Filozof, jedan od utemeljivača prosvetiteljstva

Aristotel, kao i mnogi mislioci koji su posle njega došli, nisu bili ljudi koji su morali da odrađuju neki posao službenika u banci, ili da okopavaju baštu ili da rade bilo koji «konkretan i pravi» posao preko dana, a bavili se pravdom i pitanjima morala nakon večere ili vikendom. Njihov posao je bio da svaki dan, godinama, razmišljaju, pišu, razmenjuju svoje ideje sa mnogim drugim umnim ljudima iz svoje okoline ili prošlosti, jer svima njima su bile dostupne knjige iz pređašnjih generacija ili vekova. I pored toga, i pored tako velikih privilegija, nisu uspevali da odmaknu dalje od teorija sa velikim nedostatcima.

Dakle, pravo i pravda nisu tako jednostavni problemi. Pravdu ne možete stisnuti  u 10 hrišćanskih božijih zapovesti, Crvenu Knjigu Mao Ce Dunga ili Ustav Sjedinjenih Američkih Država. Čak i kada zanemarimo svo zverstvo, egoističke interese pojedinaca nad masama, čak i kada počnemo da razmišljamo na strogo naučni način gde želimo da smislimo sistem koji će usrećiti sve ljude na svetu, jer na kraju pravda bi tome trebalo i da služi, tada vidimo da je jako teško ustanoviti koji su aksiomi pravde. Ako je Euklid postavio bazu za geometriju, ko je postavio bazu za pravdu i u čemu se sastoji ta baza? Doćićemo veoma brzo do saznanja da te baze još nema. Postoje samo različite škole razmišljanja. Ako se odmaknemo od Aristotela i krenemo ka današnjici, srešćemo utilitariste po čijem učenju, bilo koja akcija je pravedna ako usreći većinu ljudi, pri tome manjima može pretrpeti bilo koju štetu. Ta teorija čak dolazi do paradoksa, da na primer ako bismo imali petoro ljudi koji bi umrli ako ne bi imali presađene nove organe za to bi bilo pravedno čak ubiti i zdravog čoveka i preneti njegove organe petorici bolesnih ako ne bi bilo drugih izvora organa, jer bolje pet živih nego jedan mrtav.

Ako vremepolvom putujemo i dalje, doći ćemo i do Imanuela Kanta, koji je neverovatno unapredio koncept pravde i koji je veoma kritikovao utilitariste. Kant uvodi koncept individualne slobode gde je pravedno samo ono što svako od nas sopstvenim moralnim sudom odabere bez prisile i bez ličnog interesa. Kant ide tako daleko da tvrdi da ako bi ljudi zaista apstrahovali lične interese i razmišljali duboko i slobodno o svojim akcijama da bi svi neizostavno i neizbežno došli do istog zaključka i istih akcija jer svi pripadamo istom ljudskom rodu sa sličnim razumom. Kant navodi dva zanimljiva primera. Prvi je da da ako bi postojao službenik na kasi koji bi odlučio da tačno vraća kusur zato što veruje da bi svima pa i njemu samom na kraju bilo bolje ako bi svi tačno vraćali kusur, a ne zato što se boji suda drugih da mora da to radi zbog svoje reputacije. Drugi primer je da u pravednom sistemu pravedni ljudi ne smeju nikada lagati čak i kada se radi o smrtnoj opasnosti. Kant navodi slučaj kada ubica kuca na vrata stana tražeći vašeg prijatelja koga ste vi sakrili u vašem stanu, da na pitanje ubice da li je traženi čovek u vašem stanu, ne smete lagati čak ni njemu, ali vam je dozvoljeno da zbunjujete ubicu irelevantnim istinama. Da na primer tvrdite da ne znate u tom trenutku gde se nalazi jer vi objektivno ne znate u tom trenutku da li je u sobi ili kupatilu. Kantov primer je namerno preteran jer želi da naglasi koliko je pravda zahtevna.  Obično svi mislimo da je istinoljublje preduslov pravde, ali najveća većina nas bi pala na testu ubice pred vratima jer bi 99% ljudi lagalo, ali onda se postavlja veliko filosofsko-moralno pitanje, kada je laž dozvoljena a kada ne. Mnogi političari lažu neprestano jer misle da tako čine dobro narodu, jer uvek se može naći ubedljiv razlog koji će neku realnost svesti na slučaj ubice pred vratima. E zato Kant uvodi koncept da ako želimo napredak u moralnosti i pravdi, laž moramo izbaciti. Ako stavimo ruku na srce, ne poznajem ni jednog čoveka, pa ni samog sebe, koji bi položio tako strog Kantov ispit.

Na ovu temu moglo bi se dalje nastaviti satima, sa Aristotelom i Kantom tek sam površinu zagrebao, ali sledeći put kada pomislite da su sve lađe potonule i da pravda nema šansu na ovom svetu, zamislite se dobro, možda ćete baš vi kao novi mladi pravnik uspeti da doprinesete teoriji. Jer kao što smo videli pravda još ni u teoriji nije rešena, a kako će onda u praksi biti.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 11 min 10 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

3 comments on “Kad i Aristotel priča svašta, kako je tek nama smrtnicima?

  1. Povratni ping: Šta je to zaista biti lider? | Markus Maki

  2. Povratni ping: Gde ste pronalazači? Probudite se! | Markus Maki

  3. Povratni ping: Pravda – nepravda | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.