Galerija

Putovanje kroz vreme, molim vas kartu, ali samo u jednom smeru.

Nismo mi krivi što smo spori, ali nije ni kosmos kriv što ga mi tako pogrešno vidimo, a on ipak jeste daleko drugačiji nego što nas svakodnevno iskustvo navodi da verujemo. Biologija nas uči da je to normalno, da je to deo ljudske prirode. Još kao mala deca prirodno nam je da svrstamo objekte i ponašanja u rigidne i izolovane kutije. Ovo je mama, ovo je tata, ovo je nebo, ovo je sunce, ovo je lutka, ovo je kašica. Lutka ne može postati sunce, niti nebo kašica. Svet je samo onakav kakav ga vidimo. Nema apstrakcije, nema izvan toga.

Put kroz vreme, kada to kaže Stiven Houking, ima tu nečega...

Put kroz vreme, kada to kaže Stiven Houking, ima tu nečega…

Ipak naša modernost, naša naučna misao, dominantna od početka renesanse i iluminizma nas ipak uči da su naša čula naši najveći neprijatelji za poimanje stvarnog stanja stvari. Evo 3 brza primera. Sunce se ne vrti oko Zemlje, već obrnuto. Kako se tu gorelo na lomačama, kakav je to bio šok za sistem. Ali ruku na srce, Sunce se ipak okreće oko Zemlje, pa zar to ne vidimo svaki božji dan. Drugi primer evoluciona teorija. Ne postoje mačke i psi, paprati i jabuke. Ni jedna životna vrsta nije oduvek takva bila, niti je rečeno da će takva ostati. Ma ko kaže to, nismo nikada primetili mačke sa pet nogu, i sve što posmatramo izgleda nam tako statično. I na kraju treći primer Ajnštajnova teorija relativiteta i dilatacija vremena i prostora pri brzinama bliskim svetlosti. Ko je ikad išao brže od 1000 km na sat, a čak i tada nikom se časovnik na ruci nije ni malo usporio. Pa ko nam je kriv što naši avioni ne idu 300.000 km u sekundi.

Bertrand Rasel, poznati britanski matemetičar, filozof i čovek od akcije u svakom pogledu, napisao je naučno-popularnu knjižicu o Ajnštajnovoj teoriji relativiteta, gde je dobri deo uvoda potrošio objašnjavajući koliko je to anti/intuitivna teorija i da je to najveći razlog ne prihvatanja te teorije od strane većine ljudi. U principu, ljudi koji su išli u školu, upoznati su i sa Kopernikovom i Darvinovom i Ajnštajnovom i ostalim naučnim revolucijama. Ali na kraju krajeva sa praktičnog stanovišta, sve to spada u neku vrstu vere. Ne radi se o prihvatanju dogme, već o prihvatanju apstraktnih tvrdnji čije logično objašnjenje nam izgleda ubedljivo. Početne činjenice, prirodni dokazi, razložno i neprotivrečno razmišljanje sasvim su ubedljivi. Videli smo fotografije fosila, videli smo snimke planete Zemlje iz daljine, videli smo modele male Zemlje oko velikog Sunca. Sve je to nama poznato i odavno prihvaćeno kao nešto najnormalnije. Ipak u svakodnevnom životu za nas će Sunce ići sa istoka na zapad, mačke će zauvek ostati nepromenljive životinjice sa samo 4 noge, dok dilatacija vremena i zakašnjenje časovnika unutar konstelacije GPS satelita od 0.3 milijardita dela sekunde dnevno će biti samo crno slovo na papiru. Koji sateliti, ko je njih ikada video.

A šta ako neko ipak poželi da se upusti dublje u taj nepristupačni, anti/intuitivni, odbojni svet koji se kosi sa svim što nam je blisko, vidljivo ili opipljivo. Taj neko se zove, na primer, Stiven Houking. On samo prividno sedi na svojoj invalidskoj stolici. U stvarnosti, on sedi na Ajnštajnovim ramenima i gleda malo dalje nego njegov duhovni učitelj. Pa je tako Houking počeo od dilatacije vremena i prostora i sasvim logično zaključio da je putovanje kroz vreme ne samo moguće, već se i redovno događa, svim onim objektima koji idu brzinom bliskoj brzini svetlosti. Naime, postavio je 2 misaona eksperimenta. Prvi se zasniva na Ajnštajnovoj tvrdnji da velike mase izazivaju svojim gravitacijom takođe dilataciju vremena. Dakle, svaki objekat koji se nalazi dovoljno blizu Zemlje, kao na primer GPS sateliti trpe redovno tu pojavu. Zakašnjenje je minimalno ali je ipak prisutno i stalno. Ako bismo želeli da povećamo razliku, trebalo bi nam neko teže telo. Šta bi moglo poslužiti toj svrsi bolje nego obližnja nam crna rupa u centru naše Galaksije. Ako bismo pravilno izračunali putanju i brzinu kojom bi trebalo da prođemo oko nje a da ne upadnemo u nju i postanemo elementarne čestice, ako i to, imali bismo tu privilegiju da svemirski brod pa i mi sami u njemu doživimo usporeno vreme čak dva puta. Dakle, putnici koji bi skoknuli sa Zemlje do centra galaksije bi u 5 godina letenja oko crne rupe nakon povratka na Zemlju zatekli ljude koji su ostareli 10 godina. Dakle, mi bismo tako otputovali na daleki put, ali nakon povratka naš put bi se iz prostornog, pretvorio u vremensko putovanje, čak 5 godina u budućnost. Gravitacija crne rupe bi usporila naše vreme dok bi vreme teklo jednako brzo na Zemlji. Zaključujemo da putovanje u budućnost se može zasnivati na odlasku na ona mesta u Kosmosu gde je vreme onoliko sporije koliko daleko želimo da odemo u budućnost. Leteti oko crnih rupa je dovoljno opasno samo po sebi, pa opet, odnos je tek 2 puta. Da li postoji način da se otputuje dalje. Naravno, ali umesto da tražimo blizinu teških objekata, to možemo uraditi bilo gde ako se budemo dovoljno brzo kretali. Po postulatu Ajnštajnove teorije ništa ne može prevazići svetlosnu brzinu, ali što se telo kreće brzinom bližoj toj apsolutnoj granici, to je usporavanje vremena veća. Dakle možemo tačno da izračunamo koliko daleko u budućnost želimo da odemo, regulišući precizno tu razliku. Ali da bismo postigli tako velike brzine, imamo još jedan bitan problem da prebrodimo. Granice našeg biološkog tela. Čak kada bismo imali dovoljno snažne motore sa dovoljno goriva, Da bismo od nule stigli do blizu 300.000 km u sekundi, mogle bi nam biti potrebne i godine da stignemo do tako velike brzine, upravo zbog toga što naše telo nije u stanju da toleriše velika ubrzanja. Inače bismo se raspali. Na primer ako bismo redovno napredovali ubzanjem od oko 2g (oko 20 m/s^2) da bismo dostigli svetlosnu brzinu bilo bi nam potrebno skoro 5 godina neprekidnog putovanja. No, ako bismo sve to izdržali dok bi besomučno prolazili bilione kilometara, za samo pet godina mogli bismo da odemo hiljade godine u budućnost ako bi se vratili na Zemlju. Zašto? Pa isto kao kada semo jurili oko crne rupe. Svet koji smo napustili je išao istom brzinom, a mi smo usporili, tako da kada bismo se vratili u stari svet, kako je za nas prošlo tek 5 godina, to za nas ne bi bio nikakav ozbiljan problem, naše telo je sačuvano od prolaženja vremena na nekom drugom mestu. Zvuči divno, da, ali samo ako prihvatite 2 male posledice. Prva je da nema povratka, jednom kada ste usporili svoje vreme, ne možete se više vratiti u svoju prethodnu sadašnjost, dok je druga, da ne možete da putujete ni u svoju, pa i ničiju drugu prošlost. Dakle, što je bilo bilo je. Pomislite samo na rekurzivne paradokse kada biste išli u prošlost. I samo vaše postojanje moralo bi da dovede da pomeranja druge materije koja je postojala u toj prošlosti umesto vas, a da ne govorimo o vašim akcijama. Vremensko prostorne niti bi se potrgale, svemir bi morao da uđe u totalnu kataklizmu, nemoguće, jednostavno nemoguće. Zadovoljimo se za trenutak što možemo da putujemo barem u jednom smeru. Nije ni to mala stvar. Kad kaže Houking, ja mu verujem, pa učio je od Ajnštajna, iz dobre je kuće potekao.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 10 min 08 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

2 comments on “Putovanje kroz vreme, molim vas kartu, ali samo u jednom smeru.

  1. Povratni ping: Multiverzum, mnogo je intuitivniji nego što mislimo | Markus Maki

  2. Povratni ping: Hitler je propao zbog filozofa | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.