Galerija

Bela kuga

Da li vam se desilo koji put da vam kolege ili neko iz porodice dobaci nešto kao: „…Ma, budi realan…“. I ako vam se to desilo prečesto, najverovatnije ste već odavno odustali od svojih snova. I sada ste možda puki egzekutor tuđih ideja, snova i sistema. No, pomenuta kritika, je ponekad opravdana, a ponekad je kočnica za vašu kreativnost. Sva mudrost je u prepoznavanju vaših izjava. Na primer, ako biste pravili neku analizu, recimo broja stanovnika na planeti Zemlji i kada biste rekli da ima oko 700 miliona ljudi, ili da je za očekivati ekonomski rast od 60% godišnje članica Evropske zajednice, ili da je realno očekivati da vojni budžet NATO-a bude prebačen u naučna istraživanja u narednoj deceniji, onda sigurno očekujte da vam neko ironično dobaci. Zaslužiliste to.

world population growth

No to ni malo ne znači da treba da prestanete da sanjate i da se nadate takvim stvarima i da to intimno držite u sebi i tek ponekad podelite, na primer sa prijateljima iz Zaira. Baš ovih dana šetam dubokim šumama, dok se izvršioci tuđih sistema prže po raznim morima, spakovani kao sardine u industrijskom turizmu. Ja uživam u tišini i uspevam da sretnem srnu ili jelena na trenutak, pa čak da vidim iz daleka i male medvede kako se gegaju iza mame. Pogledam gore, a Sunce i ne vidim. Stogodišnja stabla su tako visoka i gusta da vidim da je dan, ali samo po komadima plavog neba koje vetar otkriva pomičući grane. Znam da ima i divljih svinja, a govore ljudi iz tog kraja da je neko i vuka video. Strah me je i medveda i vuka i divlje svinje, lepo mi je kad vidim male medvediće, ali zaustavim dah na pomisao da se nađem licem u lice sa njihovom majkom. No da li je trebalo istrebiti sve te životinje samo zato što su za nas opasne? Zamislimo sistem u kome bi slobodno šetali šumom punom vukova i odbojnim talasima terali sve zveri ispred nas, bilo bi u takvom svetu mesta i za jedne i za druge. Ako smo superiorni, onda moramo ostaviti i mesta za njih, ako smo jednostavno jače zveri, onda problem rešavamo istrebljenjem, no o tome neki drugi put.

I onda krenem da računam nešto. Ako na svetu ima 7 milijardi ljudskih bića i ako 20% planetine površine može da posluži u korisne svrhe za nas ljude, to mu ispadne da svakom od nas dođe po jedna parcela kvadratnog oblika koja meri 120 x 120 metara. U to je uključeno i stanovanje i reke i jezera i njive i krave i pilići koje jedemo i šume i kancelarije i putevi i fabrike i magacini, pa na kraju i divlje životinje i sve to mora da stane u taj kvadratić. Ne znam kako vama, ali meni je to malo. Naravno, ako živimo u dve dimenzije. Ako krenemo sa spratovima, ta će površina biti znatno veća. Ali Sunce ne ide kroz spratove. A ni vidik nije zagarantovan onima koji su u unutrašnjim stanovima. A neće osetiti ni vetar. Čovek, je veoma prilagodljiv, pa se može zadovoljiti malim, to je u redu kratkoročno, ali to nije rešenje. Rešenje je misliti na veliko. Šta će nama 7 milijardi ljudi na ovom tehnološkom nivou? Kada smo umirali od danas bezazlenih bolesti, kada nam je život bio veoma kratak, kada je naša egzistencija u starosti bila zasnovana na mladima oko nas koji će nam pomagati, kada je tehnologija bila zasnovana na volovskim kolima, onda je veliki broj ljudskih ruku i mišića bio potreban. Danas, međutim, mi zaista predstavljamo skakavce koji proždiru sve što im padne pod ruku, pardon, pod čeljusti. Zamislimo drugi sistem, zamislimo samo narednih sto godina, dakle četiri generacije gde bi svaki par imao samo jedno dete u proseku. To bi značilo geometrijskom regresijom za 25 godina nas bude upola manje, za 50 nas bude 25%, za 75 godina 12.5% i za 100 godina 6.5% od početnog broja. Hajde da budemo velikodušni pa da zaokružimo na 10%. Ako nas je sad 7 hiljada miliona, biće nas za sto godina 7 stotina miliona. Priznaćete, to zvuči sasvim drugačije. Dakle bez ratovanja, bez nasilja, bez trovanja ovom ili onom hranom, jednostavno odlučimo da imamo samo jedno dete, bilo ko, … svi. Ali bez rezerve, i Kinezi i Indijci i Arapi, mi Evropljani i svi ostali. Naravno, smanjilo bi se više onih koji su sada dalje od jednog deteta po porodici, ne radi se o rasizmu, već o pukoj računici. Bela kuga je dobra, štaviše odlična pojava. Ali je ona očajna ako nemate ničim da zamenite nove ljude koji se neće roditi. Ako ste naučno i tehnološki zaostali, cela nacija će nestati, bilo koja. Jer, ekonomije koje ne rade na tehnologiji, već na mišićima ruku imaju potrebe za velikim natalitetom kao što je to uvek bilo. Dakle, ko zagovara razmnožavanje u istom broju kao i u istorijskim periodima kada je tehnologija bila daleko ispod današnje, u stvari je zastareo i on sam. Jer, lako je razmnožavati se, to je oproban recept, gde ima paprikaša za dvoje ima i za troje. Usta puna, a glava ostaje prazna. A zamislimo da imamo pune škole pune pravih učitelja i pravih znanja, gde će naše tehnologije zamenjivati naše mišiće, a naši umovi će stvarati još bolje mašine, štaviše, ostaće nam dovoljno vremena i prostora da šetamo više kroz prirodu, provodimo više vremena sa svojom decom i bavimo se sportom, kulturom i politikom. Ako se smanjimo deset puta, biće više mesta i za šume i za srne i za medvede i za nas same. I za naše nove misli. Priroda se milijardama godina dovijala da bi došla do nečeg tako prefinjenog kao što je ljudski um, a mi ga koristimo kao da smo zečevi. Da li će ravnoteža ne svemira, nećemo tako daleko, već samo planete Zemlje, pa još i uže samo Evrope biti promenjena da ako na Balkanu umesto Srba, Hrvata, Slovenaca, Bugara, Grka itd. budu živeli recimo Mađari ili Španci ili Iračani? Naravno da neće. Moguće je da umesto današnjih naroda dođu još nazadniji narodi, da ima i takvih, i to će biti privremeno. Ljudska misao, ljudski potencijal, mogu imati padove, koji traju čak i 10 vekova, ali se uvek opet uzdigne. Ne treba se plašiti bele kuge, već one mnogo gore bolesti, pomanjkanja pameti. A za to nije dovoljan tanjir paprikaša, za to je potrebno mnogo više, a na ovom svetu će preživeti oni koji to shvate. A oni koji ne shvate, bili oni Amerikanci ili Balkanci, nestaće kad tad. Nije bitna nacija, već ono šta njeni pripadnici imaju u glavi. Iskoristimo nacionalni ponos da pokažemo drugima da malo pametnih ima bolju ekonomiju nego puno glupih. Dokažimo našu nacionalnu vrednost konkretnim rezultatima danas, a ne busanjem u velelepne prošlosti sumnjive dokazivosti. Ko misli da je to lakše reći nego izvesti, potpuno je u pravu, ali znati kojim putem treba ići, već je dobar početak. A to svakako nije održavanjem populacije na dašnjem nivou.  Pa čak i kada samo vi odlučite da krenete tim putem a drugi vas ne prate, oni će imati paprikaš ekonomiju, a vi ekonomiju kolonizacije svemira. Pa da vidimo onda kome smeta bela kuga. Međutim, nije svako nerazmnožavanje isto. Zapadno Evropska društva rade to iz egoizma da se manje muče sa problemima dece, Evropljani uvoze robove iz Afrike i Azije, tako da se stanovništvo tamo ne smanjuje, samo se menja odnos između nacija. Evropa slabo ulaže u nauku, sa retkim pojedinačnim izuzecima. Oni koji najviše obećavaju su Sjedinjene Američke Države. Njihov model je daleko od savršenosti, ali je daleko iznad svih ostalih po konkretnim rezultatima. Eto sad imamo i put i uzor, no imamo li lidere da to postave?

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 43 min 20 sek

Advertisements

One comment on “Bela kuga

  1. Povratni ping: Ponos žena | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.