Galerija

Zašto volim Johanesa Keplera više nego mamu i tatu

Ako se neko seća filma Gorana Markovića „Tito i ja“ o malenom pioniru iz pedesetih pa sve do osamdesetih godina prošlog veka, dobro se seća koliko toga smo morali da znamo o našem nekadašnjem predsedniku države. Elem, glavni lik, desetogodišnjak iz Markovićevog filma u svom pismenom zadatku izjavljuje da voli Tita više i od svoje mame i tate. Ja sam generacija dekadentnih pionira, kada su već počele da se javljaju neke stidljive informacije koje su pomalo krenule da dovode u sumnju gvozdenu sigurnost u nepogrešivost i apsolutnu dobrotu doživotnog predsednika, no u svakom slučaju su nam politički komesari te vere tog doba dobro očitavali redovne lekcije i ni malo dozvoljavali da skrećemo sa njegovog puta.

Da li je krug savršen ili je ipak, možda, bolja elipsa

Da li je krug savršen ili je ipak, možda, bolja elipsa

Ta su vremena, na svu sreću prošla, na žalost, ta vera je zamenjena novom, ne bih se složio, boljom. No, ipak, ja sam odavno odrastao čovek i živim u svetu u kome mogu da biram koga ću i koliko da cenim. Pa eto tako, ako bih se baš bavio besmislenom listom koga više volim od svojih roditelja, tu bih mogao da izaberem bilo koga od heroja buđenja ljudske svesti nakon desetak vekova totalnog mraka. Može to biti Darvin, Njutn, Kopernik, Galilei, a može i Johanes Kepler. Hajde da izaberemo ovog poslednjeg.

No pre nego objasnim zašto baš njega, osvrnimo se na mračne vekove koji su mu prethodili. Mračni srednji vek je dobra lekcija za one koji bi nešto želeli da nauče iz istorije. Misticizam, apsolutizam i primitivizam koji su najveće odlike tog doba nisu nastali same od sebe. Krivi su za to i stari Grci. Grci u većem delu svoje egzistencije su bili neverovatno napredan narod. Antičkogrčka kultura (ne i država) dominirala je većim delom mediteranskih zemalja. Grčka u centru, Bosfor na Istoku, Apenini na Zapadu i Egipat na jugu. Mnogobrojna grčka ostrva bila su raskrsnica moreplovaca iz svih predela Mediterana. Različite nacije, pogledi na svet, moralne škole, tokovima trgovine i interesa neprestano su razmenjivali i unapređivali misao tog doba. Od matematike, preko fizike, hemije, medicine, pedagogije, arhitekture i  književnosti, teško da postoji ključna ljudska umna delatnost čiji temelji nisu postavljeni u tom periodu. No, vremenom sav taj sjaj, sva ta uzvišenost polako su počeli da blede, nestaju i na kraju su se sunovratili na  totalno dno, pali su u najgore i najdublje blato. Sve je počelo kada su neke struje starogrčke misli krenule prvo stidljivije a onda na sav glas da propovedaju da su znanja potrebna, ali samo za elitu, da se znanja moraju dobro čuvati od nižeg naroda. Uz to, provobitni naučni metod koji je bio zasnovan na kombinaciji teorije i prakse, pri kraju starogrčke epohe potpuno je zamenjen isključivo teorijskim metodom. Eksperiment se smatrao vulgarnim. Jedan od bitnijih predstavnika tog pravca je i Ptolomej, koji se smatra duhovnim ocem astrologije (barem u ovom delu sveta), ona Kineska, Indijska, Severno i Južno Američka imaju svoje Ptolomeje i to su priče za sebe. Pa i samo paljenje Aleksandrijske biblioteke za koju postoji barem 4 različite teorije ko ju je i zašto zapalio, po nekim istoričarima se dovodi u vezu s duhom tog vremena. Verovatno, taj biser antičkog znanja ne bi ni nestao da misticizam nije preovladao. Zamislite kada bi danas neko spalio Šekspirova ili Njutnova dela? Srednji vek nastaje nakon što je starogrčka kultura na vrhuncu svoje dekadencije uništila sve što je stvorila. Ljudi koji su se rodili nakon toga bili su opet na početku, niko i ništa na njih nije mogao da prenese nikakva znanja. Naš DNK, naši ljudski geni već desetinama hiljada godina nisu promenjeni, jedini napredak koji smo imali u tom periodu je bio na usmenom ili pismenom prenošenju novih znanja sa generacije na generaciju. Kada se to uništi ostaju samo geni, a oni su tek slova alfabeta kojima počinje da se piše naslov knjige znanja.

Johanes Kepler, čovek između 16. i 17. veka bio je matematičar, astrolog i na kraju astronom. On kao i svi drugi iz tog perioda školovao se na teologiji i astrologiji. I on, kao i mnogi drugi, bio je opčinjen mitovima savršenosti geometrijskih figura iz antičke Grčke, kao na primer krug, sfera ili pravilni poligoni. Čitav život je proveo tražeći pravila kretanja poznatih planeta u sunčevom sistemu. I to mu je uspelo tek kada je načinio 2 kvantna skoka u svom metodu. Prvi je da je otišao do Tiha Braha koji je imao najtačnija eksperimentalna merenja kretanja putanja tog vremena, a druga je kada je odlučio da krene neutabanim stazama kojima nisu išli stari Grci i kada je Brahove podatke primenio na elipsu, a ne na krug. Aleluja, odjednom su se sva merenja kao magijom savršeno slagala sa formulom tako „nesavršene“ forme kao što je to elipsa.

Jedan čovek retko šta može sam da uradi na ovom svetu, za napredak je potrebna saradnja, kritika i na kraju odobravanje ili odbacivanje nekih misli od strane drugih ljudi. Demokratija, koju danas imamo, čak i kada bi funkcionisala onako kako je teorijski definisana nije ni malo dovoljna. Nije dovoljno da je nešto tačno ili ispravno samo ako većina to podržava. Nauka je mnogo zahtevnija. Ona zahteva stopostotno slaganje. Njutnovu fiziku niko nikada nije oborio. Bilo koje biće na ovom svetu može da pročita njegovu fiziku i da pokuša da je dovode u pitanje i proverava. Sve piše crno na belo bez sumnje, bez protivrečnosti. Nema interpretacije. I svako može da ponovi sve eksperimente koji iz nje proizilaze da dokaže sebi i drugima da je to sve tako i nikako drugačije. Čak i Ajnštajn, kada je pomerio granice fizike, baveći se pojavama oko brzine svetlosti nije oborio Njutnovu fiziku, već je definisao podskup slučaja u kome Njutnova redovno deluje, bez ikakvih potreba za revizijom. Naučni metod je idealna platforma ne samo za fiziku, već i za sve druge ljudske umne aktivnosti, pa i političke. On dopušta bilo koju hipotezu, ali da bi je pretvorio u zakon svi moraju da se slože. Za to su ponekad potrebne godine, decenije pa i vekovi. Čovek u svom običnom životu nema toliko vremena, ali što više društvenih zakona donesemo tako da se svi budemo oko njih slagali, kroz vekove možemo stići daleko dalje nego samo preko četvorogodišnjih kratkoročnih demokratskih zakona. Najverovatnije imamo potrebu i za jednim i za drugim. I to se i dešava. Lista elementarnih ljudskih prava se kroz decenije menja i produžava. Polako, ali sigurno idemo napred. Samo da nam neko ne spali naše nove Aleksandrijske biblioteke, to bi nas onda opet gurnulo u prošlost kao što se to desilo starim Grcima. A to je, na žalost, i dalje mogući i verovatni rizik.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 13 min 10 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

One comment on “Zašto volim Johanesa Keplera više nego mamu i tatu

  1. Povratni ping: Tata, a koliko ima kvarkova u atomu? | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.