Galerija

Da li je opsesija dobra prijateljica inženjera?

Ne znam za sve vrste inženjera, ali za moju, informatičku vrstu, svakako jeste. Za mene je posao programera, informatičkog dizajnera ili arhitekte, još od samih početaka, nekako uvek bio sličan poslu detektiva ili pravog novinara. Sećam se prvih dana, kada su listinzi programa napisanih u bejziku ili asembleru izlazili kao umetak u časopisima „Moj Mikro“ ili „Računari u vašoj kući“. Kucate onako polako do duboko u noć po 30 strana sitno štampanog teksta, po gumenim tasterima Spectruma 48K, kako koju komandu ukucate, otpadne po koje parčence farbe …  i naravno nakon svog tog truda program ne radi. Šta je sad bilo? Nakon nekoliko sati shvatite da se radilo o štamparskoj grešci. Nije bilo Interneta da potražite pomoć u forumu, nije bilo SMS-a da pitate druga da li se i njemu slično desilo, kao maksimum mogao bih nekoga telefonom u 2 ujutru da pozovem, onako ispod jastuka krišom i šapatom da me ne čuju roditelji koji mi svaki dan ponavljaju istu pretnju: „ako ne prestaneš da buljiš u taj televizor noćima počupaćemo ti sve te žice jednog dana“. Pomisao da me neko liši mog Sinklera bila bi gora i od …. ma da ne navodim sada neka poređenja. To bi bio nezamisliv događaj… Bolje nikog da ne zovem, hajde sam da otkrijem gde je kvaka. I kada je nađem, u mom mozgu se dogodi poplava dopamina, jedine legalne droge koju mozak sam sebi priušti u trenutcima velikog zadovoljstva.

Jedno od mesta gde su se održavali sastanci kluba programera je i "Hotel Slavija"

Jedno od mesta gde su se održavali sastanci kluba programera je i „Hotel Slavija“

Valjda baš zbog toga što su mi počeci bili na potpunom minimumu, razvio sam, kao i cela moja generacija neku vrstu manijakalne opsesije prema traganju za uzrokom problema. Tražiti problem nije samo posao, to je misija. Ali to se nikada nije zaustavljalo samo na softveru. Po principu sam svoj majstor, sećam se da se Spectrum dosta grejao, pa sam ceo transformator koji je bio van računara stavljao u debelu plastičnu kesu oko koje je bila hladna voda, a led sam menjao periodično. Kada ni to nije bilo dovoljno u dugim vrelim letnjim danima, otvarao sam i sam računar. Odšrafio bih tastaturu, podigao bih je par centimetara, stavio bih dva plastična štapića između tastature i „motherboarda“, i uključivao bih fen za kosu „na hladno“, da odvodi toplotu. Sve se moralo činiti da se produži život mom elektronskom partneru. Toplota ubija računare, zar ne? Bilo je tu i drugih problema, kada bi se računar zaglavio, a to se dešavalo ne tako retko, Spectrum nije imao ni reset taster ni prekidač, bilo je neophodno vaditi žicu za napajanje svaki put. Onda sam našao opis pinova na „edge connectoru“, što je za ono vreme bio pravi luksuz da to neko objavi i zalemio sam direktno na dva od mnoštva njih dve žice i super lepkom zalepio neki taster direktno na kućište. To je bio neverovatan hardverski napredak, pritisnuti jedan taster umesto čupati napajanje je bio neviđeni komfor. Bilo je tu još ludorija. Spectrum je imao modulisani izlaz na neki UHF kanal na televizoru, nije imao ni S-Video ni RGB izlaz, pa su po časopisima izlazila uputstva kako preskočiti UHF elektronska kola i kako RGB direktno provesti do retkih televizora koji su imali taj priključak. Išlo se i dalje. Davana su uputstva kako i sam televizor prepraviti tako da se i njegov UHF prijemnik preskoči, tako da bi RGB izlaz iz računara išao direktno u RGB ulaz na televizoru. Ti zahvati su za moj nivo hardverskog znanja bili malo previše, ali sam imao drugare koji su to uradili. Ne možete ni da zamislite sa kakvim divljenjem sam gledao te gigante „mikro elektronike“. I danas mi je krivo što to nisam znao da uradim, ali sam se malo izvadio na Atari STu kada sam dodatnu memoriju zalemio piggy-back metodom čip na čip. Svo to vreme pamtim kao herojsko doba, nešto slično kao priče iz starogrčke mitologije, kada je Prometej otimao vatru sa Olimpa i poklanjao bi je običnim smrtnicima. Tako smo i mi, ko zna kako i ko zna odakle, čupali informacije iz neplodne zemlje jugoslovenske neraspoloživosti stručnom literaturom. Svaki novi trik smo gutali i prepričavali danima u našim neformalnim okupljanjima. Eonima kasnije se pojavio i famozni beogradski „Klub Programera“ i Sezam. To su već bila polu-gospodska vremena, kada smo imali Atari ST, Amige i Amstrade. To su bili pravi računari sa monitorima i upotrebljivim tastaturama. Sedeti u istoj prostoriji sa Dejanom Ristanovićem ili Vojom Antonićem, to je bilo nešto kao sedeti zajedno sa svojim kreatorom. Jednom sam i svoju devojčicu poveo sa sobom u klub da joj pokažem kako oni izgledaju i da joj se pohvalim kako sam daleko u životu dogurao. Naravno da je mislila da nisam normalan, ali kako me je poznavala, znala je da je normalnost relativan pojam u mojim krugovima. U tom ambijentu ponekad je neko imao i naučno fantastičnu spravu zvanu hard disk koju je kupio kod Čede Mraza, i onda se u vozu „Minhen-Beograd“  klackao 17 sati, trudeći se da opaki carinici kad uđu u Jesenicama to ne primete, ko je imao da plati preko 60% carine na hiljadu do dve hiljada maraka koliko su tada diskovi koštali. Pre par godina, nekim poslom sam bio u Minhenu i naravno da sam otišao do Šiler Štrasea da u hodočašću osvežim stare slavne dane. Danas je to tek jedna beznačajna uličica, reklo bi se sokak, u kojoj ima i dalje par manjih prodavničica za kablove i komponente, ali računari se odavno kupuju u mega marketima, pa i samoposlugama, kojih ima zaista po svuda.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Danas, katkad, kad radim sa mlađim ili mnogo mlađim kolegama, naviknutim da informatičke knjige skidaju kao salatu, da na Internetu nađu šta god im treba, sa žalom se sećam dana moje programerske mladosti. Za mlađe je programiranje posao, za nas je to bila i ostala strast. Naravno da i ja sada skidam knjige kao salatu, i da bez Interneta ne bih znao da odem do kupatila, ipak mi smo imali nešto više, nešto što pioniri u svakoj oblasti uvek imaju, neku vrstu klase i opsesije. Nešto kao Zoran Modli koji je puštao programe za Spectrum 48K preko radio talasa.

I na kraju da li je opsesija dobra ili loša prijateljica? Zavisi šta hoćete u životu da budete. Ako želite da budete vrhunski sportista, vi ćete lezati rano, na vreme ustajati, nećete lumpovati noću. Dok drugi, normalni, budu imali izbalansirani život, sportista će se ubijati od muke svakodnevno, pa će čak i za dopingom posegnuti ne bi li pobedio. On je izabrao da bude više nego normalan. To ima svoju cenu i svoje prednosti. Ko izabere da bude izuzetan u bilo čemu, cena koju drugi vide visokom, takvi ljudi je i ne primećuju. Svi mi imamo predispoziciju da budemo u nečemu izuzetni, samo ako imamo sreću da nam to neko u pravom trenutku na pravi način probudi. A ja ovde navedoh neke od onih koji su meni bili uzor kada je to trebalo. Hvala im na tome.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 48 min 45 sek

Advertisements

One comment on “Da li je opsesija dobra prijateljica inženjera?

  1. Povratni ping: Dok ne odrastem, ostaću kengur (bez granica) | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.