Galerija

U kakvom svetu želim da živim?

Moram da priznam da kada bih ponekad pogledao izbor za mis Amerike, da bi me veoma začudio ekscentričan ritualitet te cerimonije. Naravno, deo predstave je sličan stočnom sajmu, pokazuju se fizičke vrline, grudi, struk, zubi, zadnjica i tako to, ali to je deo suštine te manifestacije. Nije to što bi me pogodilo. Ono što je ostavilo utisak na mene su izjave potencijalnih misica da žele mir u svetu, ljubav između naroda, harmoniju između religija i tako nešto utopistički patetično. Kao da pokažu da im je lepa i duša, a ne samo telo. Ne znam, možda se radi o pokušaju smanjivanja kompleksa svođenja ljudskosti na fizički izgled. No, kad govorimo već o utopijama, evo koja je moja.

Postojao je deo mog života kada sam vapio da odem negde, da vidim Rim, London, NjuJork, Tokio, NjuDelhi, Johanesburg. I većinu njih sam i video, ali moram da priznam, da nakon prvog veoma pozitivnog utiska i zanosa povodom tih poseta, veoma brzo bi se te želje zasitio i shvatao bih da su mi te potrebe bile indukovana želja, to je bila posledica provincijalne skučenosti ideja zemlje koju sam napustio, a u kojoj sam nekada živeo. Nije bitan bio London, već otići sa Balkana. Štaviše, mislim da ljudi umesto vojnog roka bi silom morali da odu bilo gde van svog rodnog grada oko svoje dvadesete godine, bilo to makar selo 500 kilometara dalje od tačke rođenja, ali bez vraćanja za vikende ili godišnje odmore. Potpuna izolacija bez roditelja i drugova iz kvarta na godinu dana. I što je važnije u mesto gde se govori nepoznatim jezikom sa potpuno drugačijim običajima. No, o tome neki drugi put.

Hoćemo nazad zelenu planetu

Hoćemo nazad zelenu planetu

Ono što bih ovde želeo da obradim je kakvom se svetu ja nadam. Kako prolaze decenije mog života sve više postajem svestan, koliko smo konzervatnivni mi kao ljudska vrsta. Na kraju i ta Firenca i Vašington, puni se nekih mračnih i vlažnih sokaka, koji se osećaju na memlu i mokraću. Ljudi nakrcani, jedni drugi hodaju po glavama, automobili im idu po nervima danonoćno. Zagađenje, usijanost asfalta, prljave ulice i fasade, otpadajući malter, očajna arhitektura, oronule zgrade, ljudi žive na ivici nervnog sloma.

Jedna od najbitnijih arhitektonskih zahvata u novijoj istoriji Pariza bila je hrabra odluka da se poruši veliki broj oronulih kuća u centru grada i da se sagrade velike i široke avenije koje će stvoriti slobodan prostor za životni prostor i misli stanovnika. Veoma važan deo muzičkog dela, knjige ili arhitekture je pauza, nedorečene stvari ili prazan prostor. Jednako kao i ono što se sagradi. Pauza na pravom mestu i prave dužine može u nekim slučajevima biti i važnija od upisane note u partituri. Za mene je to sveto pravilo koje bih veoma radikalno primenio na arhitekturu ovog našeg dela sveta. Ljudi nisu mravi ili pčele da mile jedni preko drugih, svakom od nas je potreban neki šikori životni prostor. Udaljimo se jedni od drugih da bismo se približili. Vratimo mir u naše duše. Ulice i automobile pod zemlju, dakle buku gradova stavimo daleko od naših ušiju i nerava. Zgrade obavezno sa malim brojem spratova, najbolje samo jednim sa ogromno širokim pojasevima visokog drveća i puno životinja. Ljudi opremljeni zaštitnim poljima koja bi nas branila od zveri automatski nesvesno kao što mali mozak upravlja unutrašnjim organima. Vode, reke, jezera, bazeni u izobilju, mi smo bića koja vape za vodom. Često pomislim da je prvi najbolji čovekov prijatelj krevet, a zatim voda. Voda nas krepi, osnažuje, blaži naše muke. Iz soba čućemo cvrkut ptica i zov vuka, a ne pneumatski čekić koji prekopava kanalizaciju. Ako bi se popeli lakim avionom na par stotina metara videli bismo samo zelenilo i šume, kuće bi postale izuzetci na zelenoj planeti.

Ja ne mislim da je ovo utopija. Mislim da je trenutno stanje faza nekontrolisanog razmnožavanja i osvajanja životnog prostora samo posledica našeg srednjeg nivoa divljaštva. Mi smo kao neka vrsta moćnog virusa koji je pobedio konkurente i sada kulja bez granica i neke bitnije svrhe. Ako se zagledamo bolje u živi svet, uvek ćemo videti da veliki broj bioloških vrsta živi u nekoj vrsti simbioze. Ispod drveta je suvo lišće, ispod lišća nizovi buba, gmizavaca i glodara, a ispod svega toga more mikroorganizama, pravih kraljeva prirode. Ptice i manji sisari po granama, dok retke zveri i uopšte krupni predatori su više retkost nego pravilo. Kako i ne bi kada se radi o onima na kraju lanca prehrane. Mi koji smo takođe na kraju lanca namnožili smo se kao da smo bube ispod suvog lišća, neprirodno i nepotrebno. Shvatićemo to, u pitanju je novi talas emancipacije koji je već otpočeo u ovom delu sveta, širi se po Americi, Kina već drastično koči demografsku ekspanziju, dok Indija, veliki deo Azije i Afrike i dalje besomučno poveća uzaludnu homo-masu.

Mi, ljudi, istina je, drastično smo različiti od ostatka živog sveta, mi imao tehnologiju, i kada bi nam ona pomogla da se rešimo našeg tela kako to Ray Kurzweil predviđa ili ako bismo uspeli da idemo u treću dimenziju, ali da se radi o desetokilometarskim soliterima, gde viši spratovi ne bi ugrožavali niže ili ako bismo naselili mora pa čak i ispod mora, onda brojka i može da raste. Ali sa ovom bedom od arhitekture koja uništava prirodu, zaista ne vidim smisao. Da, lepo je to što možemo da vidimo tragove rimske kulture ili starogrčke, ali to je premali izgovor da bi se zadržalo more potpuno nebitnih zgrada, vikendica, monstruoznih fabrika, koje niču kao korov.

Sanjerenje, tiho sanjarenje, znam da se o tome radi, ali snovi su uvek prvi deo svakog konkretnog plana. Ja sam odavno isključio svoj nervni sistem iz svakodnevnih polemika lokalnih egzibicionista, bilo da su oni političari, pevaljke, mega sportisti i tome slično. Pratim svet sa distance, toliko je očigledan da se ne morate svaki dan udubljivati u detalje. I to mi ostavlja vreme za moje snove. Često mislim da sam dublje usađen korenima u Majku Zemlju nego mnogi koji čitaju svakodnevno svaki detalj u dnevnoj štampi. Ko prestane da sanja, taj zaista gubi svaku nadu da se spasi. A da ne govorimo o onima koji su se vezali za nacije. Mi smo ljudski rod sa konkretnim problemima ljudske zajednice. Odvajanje od nacije je kulturna deprovincijalizacija našeg uma. Ili kao što bi Karl Sejgan rekao: živim za to da se pronađe neka životom naseljena planeta u nekom drugom zvezdanom sistemu da se konačno i jednom za svagda deprovincijalizuje čitava ljudska vrsta, da shvatimo da smo mi samo jedan od miliona svetova u svemiru. Nikakav izuzetak, nego samo bube ispod lišća svemirkog drveća.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 35 min 40 sek

Advertisements

2 comments on “U kakvom svetu želim da živim?

  1. Povratni ping: Priroda ili ambijent? | Markus Maki

  2. Povratni ping: Patološki slučaj tviterašenja – Biljana Srbljanović | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.