Galerija

Da li čovek može da bude samo šraf?

Postoje softverski projekti koji idu glatko, poneki su čak i dosadni koliko su laki. Čista rutina. Međutim, po neki put susretnem se sa velikim problemima. Postoje neki projekti koji kao da nikada ne mogu da ugledaju svetlo dana. Kao da su neki živi organizam koji mi neprestano beži iz ruku, kako god da pokušam da ga kontrolišem, on  kao neka sluzava zmija nađe način da pobegne, da se izmigolji. Postaje noćna mora, sa svih strana nove poteškoće. I u nekim slučajevima takvi projekti zaista i propadnu. No u nekim, boljim timovima, takvi projekti postanu prave male šanse da se grupa usresredi na bitno, da se trgne. Obično, projekti imaju svoja pravila, birokratiju, sastanke, ritam, svoje padove i uspone. I uglavnom, ljudi ne rade svim svojim potencijalom, niti su baš skroz za njih zainteresovani. Diskutuje se o fudbalskim utakmicama, politici, ženama i uopšte glupostima. Ali kada se količina problema poveća do tačke neizdrživosti, sve te suvišne aktivnosti u ozbiljnim i zrelim timovima polako se smanjuju i na kraju spontano sasvim i nestanu. Ljudi govore isključivo o poslu, ni na šta drugo i ne misle, čak i noću. A ako zaista zagusti, onda se i klasične pozicije promene. Svi sve rade, ne samo ono na šta piše na njihovima vizit kartama, već sve ono što je potrebno. Na primer, product manager postane i testman, project manager radi na ugovorima sa partnerima, team leader krene da provodi sate sa programerima nad kodom, a arhitekte krenu da pišu zahtevne, teže delove koda. Baš mi se desilo skoro da upadnem u jedan takav projekat. To se u informatičkom žargonu zove, dotaknuti gvožđe. Kada arhitekti, na primer, umesto da se bave samo dizajnom, šemama, fluksevima i dijagramima, krenemo direktno u srce nekih veoma konkretnih problema. I na početku to sve bude jako zabavno, jer u mom poslu dosadi mi da stalno ubeđujem druge programere kako je posao lakši nego što oni misle, ali na kraju uvek oni pišu, a mi filozofiramo. Zavidim im. Ali u kriznim trenutcima, i mi pišemo kod, doduše onaj eksperimentalni, konceptualni, na kraju sve to mora da ispegla pravi programer, onaj industrijski, onaj koji to radi svaki dan. I još nešto, u takvim trenutcima, project manager stoji sa strane i ne sme da pisne, on čeka da inženjeri odrade posao, a on će biti gotov kad mi kažemo. Oni to znaju, sklone se u ćošak i čekaju da majstori odrade svoje. To je naših pet minuta. Tada smo mi kraljevi.

Možemo li i da li bi trebalo biti usamljeno ostrvo u svemiru?

Možemo li i da li bi trebalo biti usamljeno ostrvo u svemiru?

No, to zadovoljstvo i zabava, ne traju tako jako dugo. Lepo je biti programer za koji dan ili nedelju. Programerski posao je veoma zahtevan i izuzetan, ali na kraju to je neverovatno uska specijalizacija. Programeri postanu vrhunski stručnjaci u malim oblastima. Dok sam radio na kriznim zadacima, provodio sam duge radne dane pa i vikende na veoma izazovnim problemima, ali kada sam ih završio, shvatio sam da na kraju nisam ništa naročito ni stvorio ni postigao. Gledano malo iz daljine, tek sam zavrnuo jedan šraf u veliku mašinu. Obično je moj posao da dizajniram celu mašinu, koncentrisati se samo na jedan delić to mi je nekako ostavilo utisak praznine. Zadovoljstvo je nestalo i ostao je gorak ukus.

Nakon završenog posla, danima sam primećivao stvari koje obično ne zagledam. Gledao sam ljude koji kopaju rupe u asfaltu, mladiće koji služe u ekspres restoranima, razne prodavačice i sekretarice. I grunula je na mene neka bujica osećaja bespotrebnosti i uzalodnosti svih tih poslova, kao i mog. I onda sam danima razmišljao otkud sve to. Ta privremena promena perspektive, taj šok za moj uobičajeni ritam naterao me je da ponovo vidim ono što je odavno poznato. A to je nemilosrdno i konstantno neiskorišćenje naših ljudskih potencijala. Svi mi, možemo i više i bolje i pametnije samo kada bismo imali neki sistem koji bi nas bolje iskoristio. U pozitivnom smislu. Naravno da je bitan i seljak, i rovokopač i programer i pumpadžija za benzin, jer treba nam neko da nam proda hleb, napuni rezervoar i popravlja ulice. Ali sve je to nekako traljavo i ne sa puno smisla. Mi ljudi, ako se zagledamo duboko u svoj um, možemo da vidimo da smo u stanju brda da pomeramo, planete da naseljavamo, samo ako to hoćemo i ako bi neko našao način da nas organizuje.

Da, ali to nije sve, postoji još jedan razlog zašto me s vremena na vreme prožme taj duboki osećaj nesigurnosti. A to je taj da sistem u kome živimo nije ni jak ni bez rizika da se raspadne. Prete nam ekonomskim krizama, otrovnom hranom, ratovima, invazijama Kineza, manijacima, siledžijama, i šta sve čim. Ja pokušavam da budam iznad svega toga. Pokušavam da se ubedim da je korisno biti samo jedan šraf u svemiru, ali ponekad mi u tome ne uspe. Sve te pretnje, koje su ponekad terorizam ali ponekad i prave, jer poznajući istoriju, ne tako davno Evropom je harao smak sveta, sve to mi čini da umesto da budem zadovoljni mali šraf, koji je srećni deo jedne veće srećnije mašine, pobedi me osećaj da sva ta mašinerija može u svakom trenutku da pukne, eksplodira i ode niz vodu. Dragi  lideri naših država, apelujem na vas. Ne gajite u nama osećaj nesigurnosti, jer već je teško samo po sebi biti samo šraf, a ako ni to ne možemo biti jer nam stalno preti propast, ni to nećemo raditi kako treba. Ako želite bolje da nas iskoristite, dajte nam malo više nade, da mislimo da je korisno biti deo nečeg većeg.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 10 min 00 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

One comment on “Da li čovek može da bude samo šraf?

  1. Povratni ping: Srđa Popović je bio lider | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.