Galerija

Menadžeri lako prodaju svoju slobodu

Svet menadžera je podeljen na 4 kategorije:

  • na one koji prolaze kroz život i ne primećuju probleme
  • na one koji ih primećuju i govore o njima ali nemaju nikakav uticaj na njihovo rešenje
  • na one koji ih primećuju, imaju uticaj ali svesno odlučuju da ih ne reše
  • i na one koje ih primećuju i rešavaju

naravno postoji i peta kategorija, kriminalci koji namerno stvaraju probleme.

Ovi prvi, naravno su pasivni beskorisni ljudi, čak se ni robovima ne mogu nazvati, jednostavno žive i troše vazduh i energiju na račun drugih koji su nešto za njih stvorili. Ovi drugi su najdosadniji, jer kukaju u prazno, ali nikakva vajda od toga, samo čini da  ljudi oko njih budu depresivniji. Oni treći, oni su najgori i razlog su zašto nam ide tako loše gde god nam ide loše. Svako od tih ljudi ima neki alibi nešto što mu je važnije od rešenja problema. Uglavnom se čuju izgovori, da sam samac, da nemam ženu i porodicu, ih čuda bih uradio, ali ne smem, sutra će me izbaciti sa posla, iz instituta, iz vlade, iz komiteta. Naravno, oni četvrti su oni koji menjaju svet.

Kao i obično, slobodu oduzimamo sami sebi više nego što to drugi čine

Kao i obično, slobodu oduzimamo sami sebi više nego što to drugi čine

No pozabavimo se onim trećim. Istina je često drugačija nego klasičan izgovor. Menadžeri iz te treće grupe mogu biti svesni da su došli do pozicije koja je iznad njihovih realnih kvaliteta, tako da je čuvaju bolesno i ljubomorno. Vezani su za svoju fotelju, kancelariju, službeni auto, sekretaricu, božićni bonus, itd. Njihovo bitisanje se svodi na ignorisanje problema, svaljivanje krivice na druge, biranje linije manjeg otpora, maksimizacije lične dobiti i minimizacije kolektivne. Većinu svoje intelektualne moći koriste da rano prepoznaju probleme, a naročito ljude koji žele da rešavaju probleme. Kada ih prepoznaju trude se da ih izoluju, ako nije dovoljno kompromituju ne bi li sebe zaštitili. Menadžeri koji menjaju svet posebno su alergični na menadžere trećeg tipa, i veoma brzo ih uklanjaju jednom kada se desi neka promena. Ali menadžeri trećeg tipa su najbrojniji, oni su solidarni između sebe i nadoknađuju svoju nesposobnost tako što se pomažu između sebe. Direktori takvih menadžera imaju relativno lak posao jer upravljati ljudima koji su tako lako odustali od svoje slobode ne predstavljaju problem. Svi se lako mogu uceniti, može im se lanac oko vrata još lakše zategnuti. Mnogi od njih čak i veruju da su korisni, jer problemi su navodno objektivni, veliki, teško rešivi, dobro je kako je, zašto da se upuštaju u nesigurne avanture, bolje je biti deo toplog stada i blejati.

Kako izgledaju menadžeri koji ipak imaju hrabrosti da rešavaju probleme. Kao prvo oni nisu heroji, ili bolje rečeno, ima i takvih ali nije neophodno. Cilj nije goloruk trčati na barikade i neprijateljske rafale. Metod je drugačiji. Upravo zato što su menadžeri iz treće kategorije plašljivi, dovoljno je biti dovoljno čvrst i postojan da se prevaziđe njihov početni otpor, njihovo nastojanje da vas ignorišu ili izoluju. Ako se suprotstavljate sa vama ravnima, dakle onima koji imaju ekvivalentnu formalnu poziciju, to je mnogo lakše, ako im pokažete jasno da imate nameru da preuzmete odgovornost, lako će vam je prepustiti, čak iako vide da ćete ih preskočiti ako uspete u svom cilju. Naravno da će likovati ako propadnete. Veći problem je sa šefovima. Oni su formalno jači od vas i boje vas se. Sa njima je stvar teža, kao prvo i njima treba dati do znanja da u slučaju problema vi, a ne on preuzimate odgovornost, no ono što je mnogo bitnije je da šefu date to znanja da vam cilj nije preuzimanje njihove pozicije, već rešavanje nekog konkretnog problema i da ako uspe da ćete obojici profitirati. Naravno, to je ponekad teško dokazati, i ako šef nanjuši da je rešenje problema upravo u elimisanju njegove pozicije, neće lako ići. Naravno, onaj koji želi da menja svet nema nikakvu garanciju da će uspeti. Problemi su nekada zaista teži od našeg kapaciteta da ih rešimo, nekada možda je postavljeni cilj previsok. Nekada zaista možete propasti, čak i sa najboljim namerama. I da ne bismo propali totalno, čak do gladi došli potrebno je da postoji mobilnost i raspoloživost posla, i spremnost da odemo iz firme u firmu, iz grada u grad, pa čak iz države u državu. Ali najvažnije je da posla ima puno za sve. Možda je upravo to najbitnija promena koju hrabri menadžeri moraju da preduzmu i da reše, kako bi oni nakon njih bili još slobodniji i jači.

Ovo uopšte nije teorija, postoje gradovi u nekim zemljama u kojima je nezaposlenost manja od 1%, radni ljudi iz takvih gradova po pravilu su hrabriji i zaista češće menjaju posao. Jednostavno im ne možete ništa, konkcurencija je jaka i morate ih jako poštovati. Nije čudo što razni moćnici po čitavom svetu spekulišu upravo na održavanju visoke stope nezaposlenosti, ucenjeni ljudi lako odustaju od slobode. Kada je konkurencija jaka, čak i veliki moćnici posustaju. Poznat je primer poslednjeg pape Benedikta 16tog koji kada je u Italiji ili Hrvatskoj kune se u svetost porodičnih vrednosti, homoseksualce naziva monstrumima i sve po klasičnom repertoaru. No kada ode u Francuscku ili ne daj bože Holandiju, potpuno menja ploču. Možda zato što u tim zemljama postoji velika konkurencija protestanata ili zato što su vanbračni ili brakovi između pripadnika istog pola rešeni odavno. Nije bitno o kome ili o čemu se radi, bitno je koliki nivo slobode postoji, što je više slobode, to je lakše odžavati je. I naravno, važi i obrnuto. Stvar od koje se najviše treba bojati je sam strah.

Vezani Prilog.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 31 min 15 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

One comment on “Menadžeri lako prodaju svoju slobodu

  1. Povratni ping: Predrag i Nenad | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.