Galerija

U vašem mozgu ima više stanara, a slobodna volja nije čak ni gazdarica

Današnja nauka, uči nas da su samosvest i slobodna volja možda najbitnije odrednice naše vrste u odnosu na sav ostali poznati živi svet. Pokušaću ovog puta da se poigram, ali sve u edukativne svrhe gde ću prvo da se suprotstavim tom stavu, pa da se složim, pa opet usprotivim.

Kao prvo, kako je moguće da mi ljudi imamo slobodnu volju, ako smo mi fizička bića, mi smo deo svemira, koji je opet fizički i materijalni sistem koji strogo podleže krutim fizičkim zakonima? Neuronauke nas uče da je slobodna volja, produkt uma, koji je lociran u organu koji se zove mozak koji podleže svim fizičkim zakonima koji su determinističkog tipa. Šta to znači determinističkog? Podsetimo se Laplasove definicije koja kaže sledeće.  „Date sve početne karakteristike svih konstituenata datog sistema, dato poznavanje svih zakona transformacija u datom sistemu, moguće je predvideti sva buduća stanja svih konstituenata od početnog trenutka posmatranja do u beskonačnost“. Sistem sa takvom karakteristikom se zove deterministički sistem. Osim ponašanja čestica na sub-atomskom nivou, svi ostali zakoni fizike koje poznajemo su determinističkog tipa. Ljudi trenutno nisu u stanju da proizvedu računar koji bi zaista mogao da izračuna ponašanje čitavog svemira, jer bi broj kalkulacija bio bolno veći od mogućnosti današnje tehnologije, ali možda još bitnije, teško je uopšte saznati bilo koje dato stanje kompletnog svemira, jer naši senzori, bilo prirodni, bilo veštački prodiru jako blizu van planete Zemlje. Ali, teorijski gledano, ako bismo zadovoljili ta dva uslova i kada bismo poznavali sve zakone fizike u svemiru mogli bismo da predvidimo bilo koju budućnost bilo kog dela svemira, pa i nas samih. Mogli bismo da izračunamo šta će neka živa vrsta na planeti udaljenoj milijardu svetlosnih godina večerati za milion godina u šest i petnaest uveče. Kako je onda uopšte moguće da bilo koja samosvesna živa jedinka pa i mi sami imamo slobodnu volju, ako je sve uslovljeno i preodređeno? Izgleda nemoguće. Pa filozofi već dve hiljade godina to i misle. Ali razlika je upravo u tome da život, naročito samosvesni predstavlja aktivni konstituent svemira. On nije kamen koji je pasivna žrtva gravitacionog polja, već ima mogućnost da sagleda prirodne okolnosti i da promeni svoje ponašanje u odnosnu da njih. Ako bi nas neko gađao dovoljno sporim kamenom, mi bismo mogli to da vidimo i da se izmaknemo. Kamen ili bilo koji neživi objekat to ne bi mogao. To ne znači da je svemir postao slučajan i nepredvidljiv, i dalje važe zakoni determinizma. Štaviše, upravo zato što mi poznajemo zakone predviljive fizike, znamo kojom brzinom i u kom pravcu će kamen koji nas gađa ići, sklonićemo se na onu stranu gde znamo da kamen neće ići po svojim determinističkim pravilima. Dakle, uvođenjem života u svemir, uvodi se novi prirodni zakon (ili bolje nova manifestacija starog) o aktivnom, ali i dalje predvidljivom ponašanju. Slobodna volja samosvesnih živih objekata čini se da je kompatibilna sa determinističkim zakonima. I dalje i život i kamenje podležu svim istim zakonima, samo što slobodna volja donosi novu dimenziju, determinizam je postao kompleksniji. Znanje usađeno u žive organizme, čini da su trajektorije objekata podložne manje linearnim transformacijama. Čak i kada živi organizmi ulaze u interakciju, čak iako oba imaju znanje o ponašanju drugog, opet se radi o predvidljivim ponašanjima. Možda ne njima samima predvidljivim, ali sigurno onom našem imaginarnom računaru koji zna sve o sadržaju mozga oba živa bića, kao i o ostatku svemira. Dakle, rešen problem, nema konflikta između determinizma i slobodne volje. Izgleda da je tako. Determinizam nije sinonim za fatalizam. Živa bića nemaju taj imaginarni moćni računar da izračunaju šta će biti rezultat svih budućih akcija, svako ima svoj slobodni izbor u podskupu svih mogućih izbora i slobodni izbor je ograničen senzorskim i intelektualnim moćima tog konkretnog bića. To što bi neko mogao da izračuna rezultantu svih mogućih interakcija sve materije, ništa ne menja u lokalnom mikro svetu mikro izbora svake jedinke. Jedinke reaguju i razmišljaju lokalno. Sudbina ne postoji kao fatalistička kob nad svakom jedinkom u smislu da šta god jedinka uradila, zna se šta će biti njen krajnji cilj. To je fatalizam. Determinizam je nešto drugo, to je izračunavanje neizbežnog stanja sistema u datom trenutku počevši od nekog drugog trenutka. Jedinke imaju svoju slobodnu volju ali kako se manifestuju u okviru jednog objektivnog i konkretnog i izračunljivog sveta, može se predvideti šta će biti rezultanta svih tih sloboda.

Da li to onda znači da je ta sloboda relativna i da li je uopšte sloboda moguća? I da i ne. Ona jeste moguća, i svi smo svedoci da svakodnevno činimo ono što odlučujemo, no da li je baš tako. Ako su naše umove stvorili naši roditelji, dakle preko gena odlučili početno stanje našeg mozga, organa za generisanje slobodne volje, i ako smo rasli u određenim fizičkim i društvenim okolnostima, i ako smo žrtve svih senzorskih impulsa iz naše okoline, iako smo podložni određenom obrazovanju, vaspitanju, kulturi i moralu, dakle svim faktorima koje mi nismo stvorili, da li će naša sledeća misao, pa dakle odluka i akcija biti slobodna ili uslovljenja svim prethodnim stanjima od rođenja po do datog trenutka? Kada smo odlučili da pušimo, i kada smo odlučili da prestanemo i kada smo opet propušili, da li možemo tačno da opišemo zašto smo učinili i jedno i drugo i treće. Možemo naći niz logičkih opravdanja, da smo odlučili slobodnom voljom da propušimo da bismo postali popularniji u razredu, ali šta nas je navelo da poželimo da u datom trenutku postanemo popularniji? Nećemo naći odgovor. Što se više udubimo u naše misli, sve više ćemo shvatati da misli se rađaju na misteriozan način i da nam nije jasno ni kako ni zašto. Da li je to odlika slobodne volje? Izgleda kao da je naš mozak impulsivni generator misli gde naša svest može da utiče, ali daleko od toga da je gospodar. Čak i kada naša svest odluči nešto i to se zaista dogodi, pitanje se postalja, zašto je to naša svest uopšte i odlučila. Štaviše, eksperimentalno je utvrđeno snimanjem nervnih centara mozga, da često oni donesu neku odluku o nečemu i nekoliko sekundi pre nego što svesni deo mozga uopšte registruje to. Svesni deo mozga je samo jedan od stanara. Glavni deo je nesvesni deo koji sabira sve spoljne signale, sva prethodna znanja, sećanja i emocije, kao i želje svesnog dela, ali svesni deo nije gazda. Ne verujete. Odlučite da od sutra krenete na dijetu koja će trajati šest meseci. Mali broj će u tome uspeti. Zašto? Zato što je nesvesni deo mozga hladni kalkulator, realni deo vašeg mozga koji sve uzima u obzir, pa čak i i zahtev za dijetom, ali je on, a ne svesni deo mozga taj koji će odlučiti da li će i do koje mere se to dogoditi. Nesvesni deo mozga će između ostalog pratiti i hormone i lučenja žljezda koje će biti uključeni u lanac elemenata neophodnih za odluku. No najveće pitanje je, ko je uopšte rekao svesnom delu mozga da treba uspostaviti dijetu? To je veliki deo misterije. Pa gde je onda tu slobodna volja? Dakle, treba se opustiti, sve je uzalud, nema slobodne volje? Čemu onda uopšte ustajanje iz kreveta? Naravno da je izbor svesnog dela mozga i dalje važan. Ovo pismo se ne bi nikada napisalo da moj svesni deo to nije želeo, ali svakako da to nije bilo dovoljno. Da sam ja više želeo da gledam fudbalsku utakmicu, pismo ne bi nikada napisalo. Šta je na kraju prevagnulo da se piše pismo a ne gleda utakmica? Nemoguće mi je to da saznam. Imaginarni računar od pre bi to mogao da mi kaže, ali ne i ja. To će za mene ostati nerešeni rebus. U svakom slučaju izbor je bitan, ali ne i dovoljan. I dalje se treba truditi i uticati na pravog gazdu našeg uma, ali ne zavaravajmo se, puna sloboda volje je iluzija.

Ponovo oprostite na ovako gruboj aproksimaciji ovako ozbiljne teme, ako vas zanima više, pročitajte knjige Daniela Dennetta i Sama Harrisa. Nekome sve ovo može da zvuči kao presipanje iz šupljeg u prazno, ali sve naučne teorije počnu tako, i onda ako su prave promene čitav svet. Podsetite se kako je počela Darvinova teorija, i kakvu je kataklizmu izazvala. Pozabaviću se posledicama teorije o slobodi volje u nekom od sledećih priloga.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 09 min 15 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

One comment on “U vašem mozgu ima više stanara, a slobodna volja nije čak ni gazdarica

  1. Povratni ping: Habemus Papam, Franciscum I, a možda je bolje da ga nemamo | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.