Galerija

Posledice iluzije o slobodnoj volji

U jednom od prethodnih Zaira, prezentovao sam smelu teoriju autora Sema Harisa o iluziji postojanja slobodne volje. Tema, je barem meni, neverovatno interesantna i pozabavio bih se njenim posledicama. Prvo ću pokušati da ektremno rezimiram koncept, ponavljajući neke od pretpostavki iz prethodnog priloga.

Svemir je deterministički sistem. Ljudi su deo svemira. Mozak je deo čoveka, misli nastaju u fizičkom sistemu mozak podložnim svim zakonima svemira. Dakle, i naše misli su determinističkog tipa. Naši roditelji su nas stvorili, društvo je uticalo celog života na nas preko moralnih zakona, mehanizama grupnog uticanja, priroda neprestano utiče na naša čula, osećaje i želje. Sve što se dogodilo od trenutka našeg rođenja pa da trenutka u kome ovo slušate neizostavno je posledica rezultante svih tih uticaja zajedno. Kako se mi možemo smatrati odgovornim za naše misli i akcije, ako ni na šta od ovoga mi sami nismo potpuno uticali. Želimo li da uzmemo pivo iz frižidera, izgleda subjektivno da je to naša želja, ali zašto baš pivo, zašto ne konjak. Pa zato što nam je ukus takav. A šta je uticalo na ukus, i tako ako krenemo rekurzivno unatrag doćićemo do Velikog Praska. A da ne govorimo o merenjima neurologa koji su precizno pratili aktivnosti moždanih centara, gde bi nesvesni deo mozga doneo odluku i do nekoliko sekundi pre nego što bi naš svesni deo bio obavešten o donešenoj odluci.

Koje su posledice iluzije o postojanju slobodne volje? Pravni i moralni sistem kao prvo. Šta običnog čoveka najviše revoltira kada donosi moralnu presudu o ponašanju kriminalaca? Nivo svesnog planiranja kriminalnog akta. Zamislimo čoveka koji bi odlučio da ubije svog komšiju, i da pre toga studira pomno u biblioteci, da o tome diskutuje sa prijateljima o svim aspektima te buduće akcije. Taj čovek za nivo pokazane hladnokrvnosti dobio bi najžešće osude o svom ponašanju. No da li bismo mi da smo na njegovom mestu, atom po atom drugačije uradili? Da li je moguće da postoji neki duh koji bi izašao iz našeg uma i ušao u ubicin um i odlučio drugačije? Naravno da ne, taj ubica ma koliko grozno nama to izgledalo, je samo jedan duboko nesrećan čovek, koga je život od rođenja do trenutka zle akcije naterao da se tako ponaša. On bi svakako drugačije uradio da ga je život srećnijim okolnostima doveo u drugu situaciju. Primer je sličan medvedu. Medved je veoma opasan i njega se treba kloniti, i on će vas pojesti ako se ne sklonite. Da li bi ikome palo na pamet da okrivi medveda za ubistvo sa predumišljajem? Ili zamislimo kriminalca kojem je otkriven tumor u bitnom centru u mozgu i da je svo njegovo ponašanje posledica toga? Da li bismo njega okrivili za to? Naravno da ne. Mrzeli bismo i medveda i ubicu sa tumorom, naročito ako su naši bližnji njihove žrtve, ali ne bismo davali moralne osude. Teorija o iluziji volje generalizuje sve umove na isti način. Tumor nije drugo nego ektremni nesrećni slučaj, ali i sve drugo je isto, nervni centri u mozgu su došli dokle su došli nesrećnim slučajem, kombinacijom gena, lošeg društva i skupa raznih prethodnih maltretiranja. Dakle, princip kazne prihvatanjem ove teorije gubi svaki smisao. Ljudi se moraju prevaspitavati, ili uklanjati iz društva iza debele brave ali samo ako ne znamo da ih prevaspitamo, ali ne da bi ih kaznili. Jednom ako bismo detaljnije uspeli da dokučimo do mehanike ljudskog mozga, mogli bismo da odemo u apoteku i da kupimo tablete za smanjivanje dosade, za podsticanje društvenosti ili za povećavanje nivoa altruizma ili za eliminisanje posledica torture. Molim vas dve pilule posle doručka, za petnaest dana će nestati efekti ljubomore. Dok to ne budemo saznali, moraćemo da zatvarmo ili ubijamo ljude koje ne znamo drugačije da promenimo, a opasni su za druge. Ali ne iz odmazde ili moralne kazne, već samo zato što ne znamo kako da otklonimo kvar.

Ako krenemo u suprotnom smeru, kao što niko nije kriv što je kriminalac, nikome se ne mogu ni pripisati zasluge za uspeh u školi, poslu, dobrom violinisti itd. Kao što je prvi bio igra nesrećnog slučaja, drugi je kombinacija srećnih okolnosti.

[youtube http://www.youtube.com/watch?v=aKLAbWFCh1E]

Da li to znači da treba da se opustimo, da je sve nebitno i da kako god bilo nismo mi ti koji smo krojači svoje sudbine ni za dela ni za nedela. Ne, to je zabluda. Mi možemo da utičemo i na sebe i na druge, i vredi i dalje se truditi. Na kraju ako se ne trudimo nećemo nikada otkriti lek za ljubomoru, ali to neće biti zato što je svesni deo našeg uma bio jedini i glavni gazda. Svest  je jedan od bitnih parametara u našem umu, ali nije gospodar. Štaviše nemoguće je zamisliti deterministički sistem u kome svest individue može da bude van sistema. Za to bi bio potreban neki paralelni svemir u kome naša svest nezavisno od svih drugih uticaja donosi odluke. A čak i tada na osnovu čega bi ih donela ako ne na osnovu informacija iz prvog svemira, dakle opet se pitanje apsolutne slobode postavlja. Na prvi pogled ko shvati i prihvati ovu teoriju izgleda mu kao da je zauvek izgubio nešto neverovatno dragoceno, ali na drugi, ništa nismo izgubili, samo smo definisali bolje jedno od mnogih izulija našeg postojanja. Da li će nam to saznanje pomoći ili odmoći teško je reći. Mogu samo da spekulišem. Možda time razvijemo više poimanje o važnosti društva i dobra celog društva, jer ako je društvo dobro uticaće dobro na druge individue. Ovo otkriće svakako zadaje veliki udarac individualizmu. A da ne govorimo o religijama, gde sve više manje govore o tome da bog zadaje cilj i daje slobodnu volju a na svakome je da izabere pravi put ne bi li došao do zadanog cilja. A šta ćemo ako je slobodna volja iluzija? Hoćemo li i dalje paliti u paklu nesrećnike koji su loše podeljenim kartama bili sprečeni da odluče drugačije?

Možda se nalazimo pred epohalnim novim otkrićem kao što je bila Darvinova evolucija, gde čovek nije napravljen, već destilisan, a možda se radi o još o većoj iluziji, da se radi o izuziji o iluziji o postojanju slobodne volje. Naučnici će se baviti ovim sigurno u narednim godinama. A vi? Razmislite dobro o sledećoj misli koja će vam pasti na pamet i pokušajte da je proanalizirate do kraja i da ubedite sebe da ste baš vi njeni kompletni autori. Budite iskreni i videćete da to ne možete.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 12 min 15 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

One comment on “Posledice iluzije o slobodnoj volji

  1. Povratni ping: Habemus Papam, Franciscum I, a možda je bolje da ga nemamo | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.