Galerija

Muzej Starovekovnih Zabluda kraj Rima i na Vračaru

Evo, krenuću s neba pa u rebra. Religije su loše i nekompatibilne sa našim izgledima da preživimo kao ljudska vrsta ili da živimo srećnije. Dokle god je istorija uspela da nađe dokaze, lajt motiv skoro svih naroda u skoro svim geografskim područjima i skoro svim vremenima je jedan te isti. Ratovi, uništavanje, zlo, prevarikacija, osvajanje, ubijanje. Iz hiljada razloga, na hiljade načina. Dobra je vest kako nas uči Stiven Pinker da se zlo i nivo agresije globalno stalno smanjuje progresivno, ali ipak uvek je postojalo i danas postoji u industrijskim količinama. Međutim, dobrim vestima je kraj. Današnje vreme nosi novu opasnost, nešto što potpuno ukida bilo koju linearnost i bilo koju istinsku nadu da ćemo kao ljudska vrsta opstati. Danas, u smislu zadnjih sto i budućih sto godina živeli smo, živimo i živećemo u takvom vojno/tehnološkom sistemu, gde je mogućnost da se uništiti ljudska vrsta, sav život pa i čitava planeta sasvim matematički dokazano. Uz to će narednih sto godina dovesti do toga da ta uništavajuća snaga ne samo bude prisutna već i dostupna bilo kome i po jedonstavnosti njene primene i po ceni da se napravi. Mini atomske bombe, genetski modifikovani virusi – maksi ubice, uništavanje svih infastruktura preko sajber/terorizma postaće jednako dostupni kao danas kompjuterski virusi na internetu. Pitanje neće biti ko će to imati, nego ko će to poželeti i zašto da primeni.

Pogledajmo sada kako ovom problemu pristupaju vere kao Judaizam, Hrišćanstvo i Islam i kako sistem učenja zasnovan na dokazima. Ova prva 3 sistema se mogu ukratko opisati ovako: pre 10 do 20 vekova grupa ljudi ili pojedinac tvrdio je da je napisao knjigu po inspiraciji ili komandi Boga (kako ko). Te knjige tvrde da treba poslušati Hrista ili Alaha da bi se čovek vratio Bogu, odnosno da pređe u stanje večnosti i punoće, zadovoljstva, ljubavi i svih drugih blagodeti. Do neke mere te knjige osim zadatog cilja, govore i o konkretnim načinima kako da se to učini, a onda i preko dodatnih teoloških knjiga ili državnih sudskih religionzih sistema koriguju  ponašanje verskih sledbenika. U svakom slučaju ako pojedinac uspe do trenutka svoje zemaljske smrti da se drži određenog ponašanja, nakon toga odlazi u raj u večno dobro, a u suprotnom u večno zlo ili pakao. Ko u to poveruje i ko se drži tih komplikovanih, veoma mutno definisanih i često protivrečnih pravila, biće nagrađen. Na prvi pogled, ovaj način razmišljanja je imun na globalnu nuklearnu ili bili koju drugu katastrofu koja bi uništila sav život. Dovoljno je ponašati se dobro, i ako neki zli čovek i uništi planetu, toga se ni najmanje ne treba plašiti, ionako život na zemlji je test za odlazak u raj ili pakao. Dakle, potpuno je nebitno da postoje drugi zli ljudi, dovoljno je da su oni koji su slušali Boga bili dobri. Sreća čoveka zavisi samo od njegove volje. Divno, problem rešen, ne treba se ničega plašiti. OK.

S druge strane, sistem nauke ili bolje rečeno, bilo koji sistem zasnovan na konkretnim dokazima, umesto na veri, je na prvi pogled inferioran u odnosu na religije. Kako nema dokaza da postoje Bog ili raj ili pakao ili uopšte išta van života koje poznajemo, taj sistem je primoran da ako želi da preživi podložan je skupu delovanja svih ljudi na planeti. Dovoljan je jedan dovoljno zao čovek, da uništi sve. Dakle, da bismo preživeli moramo da ubedimo ogromnu većinu ljudi zašto je dobro ne želeti da se uništava planeta, a mentalno bolesne ljude moramo prepoznati i blokirati na razne načine da nikada ne dođu u situaciju da izvrše globalnu katastrofu. To je strašna pozicija i priznajem da ne mogu da spavam zbog toga ponekad, da ma koliko se ja trudio, zavisim od jedne jedine lude ili zlog čoveka. Definitivno je religija ta koja daje više nade nad sistemom zasnovanim na dokazima. Jer oni koji veruju samo u ono što je dokazano da postoji u trenutku nuklearne ekslpozije nestali bi zauvek, i sav njihov trud ka boljem bio bi bez ikakve nagrade. Nestali bi zauvek zajedno sa svim ostalim lenjim ili zlim ljudima, bez izuzetka. Svaki pojedinac ne samo što mora za sebe da stremi ka dobru, već mora i da utiče na one kraj sebe, da bi spasao živu glavu. Zastrašujuće.

Dakle iz ovoga se može lako zaključiti da su religije bolje, rekao bih daleko bolje od prozaičnih sistema zasnovanih na dokazima. Odlično, sutra se učlanjujem, samo je problem, u šta se učlanjujem? U judaizam, hrišćanstvo ili islam? Na osnovu čega ću da odlučim? Na osnovu loše napisanih knjiga, punih protivrečnosti, na osnovu marketinga koje razne crkve na bolji ili gori način sprovode već vekovima, na osnovu toga što ču prigrliti onu veru po statističkom broju ljudi iz grada gde sam rođen, ili grada gde radim, s obzirom da je daleko od onog gde sam rođen, a ako i da koji je od ta dva važniji za odluku ili ću poslušati savet roditelja ili dobrog prijatelja u koga imam poverenja. Ali krenimo i korak dalje. Nema samo 3 religije. I stari Rimljani, i Stari Grci, i Indijci i Kinezi i Vavilonci i Vikinzi, i Maje i Inke, svi su oni nudili svoje religije. A da ne govorimo o podvarijantama, katolici, protestanti, pravoslavci, svetosavski pravoslavci, jehovini svedoci, mormoni, anglikanci itd. Dobro, možda ne treba da se brinem, sve one možda zajedno nude spas, samo su u pitanju različiti metodi sa istim ciljem. Dakle, možda je najbolji način da izaberem bilo koju od njih nasumice, ili po tome koliko ima učitelja u mom gradu, ili koja bolje odgovaram mom karakteru. Ali čekaj, neće lako ići. U knjigama nekih od njih piše da ako izaberem jednu veru, onda su druge pogrešne, ne samo pogrešne nego moram da ubijam one iz drugih ako pokušaju da utiču na mene.  Zaista, voleo bih da se učlanim, ali ne znam kako da izaberem.

Došao, sam razmišljanjem do zaključka da je nemoguće racionalno izabrati bilo koju religiju, ako neko želi do kraja da ostane intelektualno pošten. Čak, ne bih mogao ni da eksperimentišem, jer ako krenem sa jednom, pa ne valja pa onda pređem na drugu, ni to ne mogu jer neću znati ishod sve do svoje smrti, a tada je kasno. Ako sam izabrao onu pogrešnu, gotov sam, pakao.  Onda je zaista najbolje prstom ubosti potpuno slučajno, jer nema ni jednog egzaktnog načina da se izabere ona prava. Naravno, tu se postavlja filozofsko pitanje o dobroti Boga da stavlja ljude pod tako velika iskušenja. On naravno zna koja je vera dobra, ali mi nesavršeni to ne možemo da znamo i nemamo načina da to naučimo.

Šta mi onda ostaje? Pa ostaje mi ona prozaična disciplina zasnovana na dokazima, umesto na veri. Jeste, nudi slabu utehu, čak nemamo dokaza da Svemir ima ikakvu Svrhu. Ali izabrao sam taj pravac, jer kao prvo želim da saznam istinu, a istina se ne bira po tome da li je lepša ili daje više utehe, već ona koja nudi dokaze koje svi ljudi mogu da razumeju. A drugo, jedino se preko dokaza može stvoriti dijalog između ljudi. A kada ima dijaloga, onda se baza znanja može proširivati na globalan i objektivan način. Nije najvažnije pitanje tesita ili ateista. Mnogo važnije pitanje je religija ili empirijsko znanje. Da li stvari treba da otkrivamo ili da nam ih neko servira na okrutan način preko protivrečnih i neprijateljskih teorija između sebe. Nauka nam je donela znanja o veličini i različitosti objekata i odnosa u Svemiru. Ne moramo biti nadprosečno intelignetni da shvatimo da ako Bog postoji i ako ima neku ulogu u svemu tome, svakako se ne može baviti inspirisanjem ili pisanjem knjiga sumnjivog kvaliteta i svađanjem svojih kreatura oko njih. Od kreatora Svemira, mnogo više se može i mora očekivati, ali još nismo stigli do toga. Za početak je dovoljno da se rešimo Biblija i Kurana na isti onaj način kao i priča o paganskim bogovima pre toga. To treba da postanu knjige iz literature, fascinantne kao Homerova Odiseja, nikako recept za sreću ili stubovi istine. Da se vratimo na početak priče. Nemoguće je muslimana ubediti u hrišćanstvo ili obrnuto (barem ne u velikom broju), ali ako bi obojica prihvatili vrednost dijaloga na nekoj novoj bazi, tada bi bilo više šansi da konačno progovorimo između sebe i da shvatimo kako da napravimo uređaj za sprečavanje zemljotresa umesto uređaj za uništavanje planete. Jedno je sigurno, religije treba kritikovati isto kao i bilo šta drugo. Politička korektnost stvara izolovane krugove. Zadnje što nam treba je izolacija, dijalog je suština progresa.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 29 min 58 sek

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 55 min 30 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

One comment on “Muzej Starovekovnih Zabluda kraj Rima i na Vračaru

  1. Povratni ping: Iluzija o kaminu | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.