Galerija

Četverored

Radi se o filmu hrvatske produkcije nakon poslednjeg građanskog rata devedesetih, a obrađuje temu stradanja ustaša, domobrana i ostalih fašističkih i nacističkih kvislinga od strane Titovih partizana nakon kapitulacije Rajha i pridruženih članova. Događaji se istorijski vezuju za mesto Blajburg.

Film pripada nižoj Gebelskovskoj propagandnoj školi, i koristeći strogo crno belu moralnu osudu isključivo jedne strane ovog puta partizanske, koristeći se surovim slikama čistog mesarskog i osvetničkog mučenja kvislinških zarobljenika, dosta uspešno stvara emotivni naboj kog gledalaca, da sasvim lako osudi partizane, a da se sažali nad kvislinzima. Film je isuviše tendenciozan, bez ikakve želje da bude objektivan. U samo jednog epizodi oslikava bespotrebnu surovost i raspojasanost žrtava, kada ustaša crnokošuljaš, ubija domobrana koji odbija da stavi kapu sa znakom U umesto svoje pre predaje englezima. U svim drugim scenama kvislinzi su obojeni isključivo kao žrtve. Sa partizanske strane u svim scenama osim jedne partizani su patološke osobe, braćoubice, čak mentalno poremećeni kao epileptička scena partizanke koja utrobno mrzi ustaše i pada, u ekstazi svoje mržnje, na zemlju. Jedina pozitivna scena je kada partizan stavlja na konja zarobljenika koji ne može da pešači dalje.

Učimo prošlost da bi smo je poznavali, ali ne da bi se u nju vraćali

Učimo prošlost da bi smo je poznavali, ali ne da bi se u nju vraćali

Iako je film bez ikakve istorijske i objektivne vrednosti, dakle loš do bezumlja, ipak je koristan, ali ne svojom željom. Preteranost ovog filma iz sasvim očiglednih političkih razloga gde novo stvorena hrvatska vlast ima interes da pokaže partizane ne samo moralno nesuperiorne, već čak niže od domoljubivih ustaša i domobrana, na čijim tradicijama i počiva i najnovija verzija hrvatske država, što nikada nova vlast osim retkih izuzetaka kao u slučaju Mesića nikada nije ni opovrgla. Ali film je koristan jer je potpuno simetrična slika istih takvih filmova kojima smo bili zaluđivani svih godina vladavine komunizma. Sutjeske, Neretve, Kozare, Kadinjače, usadili su duboku emotivnu ubeđenost najširim masama, preko generacija dece (i mene samog) moralnu superiornost partizanske revolucije i svakog partizana ponaosob. Kako zaboraviti priču Kajmak Dobrice Ćosića iz osnovne škole kada su strogi politički komesari surovo kažnjavali svoje ljude koji bi podlegli slabostima gladi. U svim tim filmovima partizani su uvek bili moralno superiorni a svi kvislizni, pa i sami Nemci, kao degenerici obdareni isključivo sadizmom i sa veoma bujnom maštom kako mučiti i uništavate ljude. I kada bi te generacija kao moja pročitali knjige Pere Simića o zlodelima Tita i načinima kako je ubijao svoje konkurente komuniste i kako je koristio Moskvu za svoja nedela, teško nam je tako nešto uopšte i da poverujemo čak i kada nam neko prospe sve činjenice. Emotivni naboj i dugogodišne ispiranje mozga prepreka su da jasno i objektivno vidimo ko nam je bio predsednik decenijama.

Na kraju, zaključak. Emotivno bojenje istorije čini veliku štetu ljudima. Istina je da su ljudi za vreme drugog rata i decenijama nakon toga, pa i danas uglavnom primitivni bez ikakve moralne širine, pa možda izgleda da je jedini način da išta dopre do ljudi preterano korišćenje emotivnih priča. Sasvim je izvesno da je bilo zločina sa partizanske strane, Blajburg, Istarske Fojbe prema Italijanima, i sigurno mnogo toga još, ipak, mislim da filmovi tipa Sutjeska i Četvorored ne pomažu ni istorijskom osvešćenju ni moralnom preporodu. Istorija je ta koja mora što objektivnije moguće da popiše događaje sa svih strana i onda da sudi nakon što sakupi sve podatke, a ako već treba da se snimaju filmovi za mase, apsolutno treba izbegavati polarizaciju zla. Na niskom nivou, na nivou egzekucije rata, na nivou svakog vojnika, nema sumnje da u svakom ratu se koriste mesarske metode sa svih strana, i da osvete igraju veliku ulogu i da patološki sadisti imaju svojih pet minuta. Ali to svakako nije samo sa jedne strane. Ni partizani ni četnici ni ustaše nisu genetski rasličite rase, gde bi jedna bila imuna na određene patologije koje se redovno ispoljavaju u ekstremnim ratnim uslovima. Ono što treba sagledati je globalna moralnost. Čija je ideja bila pobedonosna, a čija gubutnička. Treba se jako čuvati moralnog relativizma. Nisu sve ideje jednake i nisu sve vrednosti jednake. Da li iko sumnja da je nacizam bio zasnovan na rasitičkim idejama, na degeneraciji ideje o naciji i imperijalističkim tendencijama? Da li iko sumnja da se radi o jednom od najvećih zala modernog doba? Da li treba posebno objašnjavati da ko je saradnik takvih sila, da prihvata ne samo rat nego i vrednosti nacizma? S druge strane, internacionalizam, socijalna jednakost, viši nivo demokratičnosti, to su bile ideje koje su inspirisale veliki broj ljudi da se pridruži Titovom pokretu i da se bori protiv Četničkih Monarhista, ultra desničarskih nacionalista sa jedne strane i Ustaških Unitarista, sa ciljem da naprave etnički čistu teritoriju što veću moguću. Jedino je Titova ideja bila istorijski napredna jer je dala federalnu nezavisnost velikom broju srodnih naroda, ali ipak na osnovu jedne jedine države zasnovana na saradnji, a ne sukobu različitih. Nema ni malo sumnje da je partizanski pokret kao cela ideja bio moralno superioran u odnosu na sve ostale na Balkanu. Kasnije se Titov sistem izvitoperio u diktaturu male elite nad svima ostalima, kao što se to dogodilo i za vreme Lenjina i Staljina koji su mu bili uzor. To što je partizanski pokret bio moralno napredan u odnosu na ostale, ne znači da je bio savršen. Naprotiv, bio je daleko od toga, jer je srž njegovog metoda bio u primeni sile i kazne za neposlušne. Nepomirljivi nacionalisti i kler su bili kažnjavani, ubijani i ismejavani ili ekonomski ponižavani. Umesto da bi im se ponudilo osvešćenje. Umesto da se crkva gazila tako što bi se krečom prekrivale ikone po crkvama i jahali popovi, trebalo je snagom ideja i naročito konkretnim primerima pokazati sopsvenu moralnu superiornost. Za Crkvu bi bilo dovoljno čitati citate iz Biblije javno na tribinama, stadionima i televizijama, jer ona sama govori tako dobro o svom besmislu, protivrečnosti i surovošću (naročito stari zavet). A sa druge strane pokazati kako sekularna komunistička vlast ume da pravedno deli moralne vrednosti. A za nacionaliste, umesto da ih se bije ili zatvara, trebalo je javno pokazati na konkretnim primerima saradnju između nacija, praveći univerzitete i centre za naučna istraživanja sa svim izmešanim nacijama koje bi jasno pokazale kako radeći zajedno na zajedničkim projektima svaka kultura ako bi bila pametno vođena bi stvorila bogatstvo umesto konfliktualnost. Različitost kada se izbaci iz antagonističkih prinuda, uglavnom stvara nove, bolje ideje, nego samo jedna kultura. To je pokazala Antička Grčka, Zatim stari Islam u Bagdadu između osmog i jedanaestog veka. Partizani i komunisti su pokazali svu svoju slabost i nizak nivo koristeći se političkim suđenjima na prečac, reformama neobrazovanih ratnih jurišnika i korišćenjem špijunske policijske zemlje, gde su se druge ideje sekle, umesto konfrontirale argumentima. Ipak, ma kako niske ili bedne bile, imale su više nego jednu osobinu koja ih istorijski i objektivno kvalifikuje iznad Nemaca, četnika i ustaša.

Naravno, radi se o poređenju robovlasništva i feudalizma, sa današnjeg stanovišta etike, i jedno i drugo je očajno, ali bez imalo sumnje feudalizam je daleko bio napredniji od robovlasništva, recimo da je partizanstvo feudalizam a ustaštvo robovlasništvo. Nakon feudalizma, ljudsko društvo je i dalje napredovalo, sporo, ali napredovalo, tako i mi moramo da se uzdignemo iznad partizanstva. Ali ne tako što ćemo veličati ono još gore i vaditi iz naftaline surovije varijante, već tražeći bolje.

A danas u 2012, nisam siguran da je na Balkanu tako. Nacionalizam buja na sve strane, najveće partije i u Hrvatskoj i u Srbiji HDZ i SNS ne samo da su inspirisane, već su direktno umešane u događaje devedesetih. Sama ideja 19. veka o gradnji zemlje na nacionalnoj homogenosti, je veoma lako pokazala više puta svu svoju bezvrednost i biološko društvenu neopravdanost. U pitanju je stanputica, koje se moramo rešiti. Moramo se vratiti ljudskim vrednostima, moramo studirati koji su mehanizmi za povećanje ljudskog blagostanja i na to se koncentrisati. Zatvaranje u nacionalne tabore se jasno pokazalo da nije. Mnogo toga drugog jeste. Jedan od koraka koje bih ja želeo da vidim u budućnosti je promena imena država, što na Balkanu, što šire. Nije mi dovoljno da se predsednici obraćaju svim građanima države Srbije ili Hrvatske, umesto Srbima i Hrvatima, i jedno i drugo ime bi trebalo ukinuti, baš da bi se ukinuo i formalno i simbolički kontinuitet principa gde se ime države zasniva na većinskoj naciji. Zapadni Balkan za Hrvatsku ili Srednji Balkan za Srbiju ili bilo šta drugo bio bi važan prvi korak u tom smeru. Čak i bez reciprociteta. Ko to prvi uradi trebalo bi da da primer ostalima umesto da to ne učini čekajući i druge. Utopija, nemoguće? Sve do pre dvadesetak godina, zvala se Jugoslavija. Ako već ne možemo da živimo u jednoj zemlji, a onda bar priznajmo istorijsku zaostalost koncepta nacije, tako što ga ćemo ga se rešiti počevši od imena. Možda Kosovu bude lakše da se priključi državi Srednji Balkan umesto Srbiji protiv koje je čak i ratovao. Nacija i religija su dva veoma evidentna simbola razlike i antagonizma, ako izbacimo ta dva elementa iz svakodnevne retorike, trebalo bi da povećamo verovatnoću ponovnog približavanja. Kao što smo se donekle približili posle 1945, tako je moguće i posle 2015. Ali, imamo li lidere sa takvim idejama? Tadić, demokrata, ne pada mu na pamet tako nešto. Pa njemu je problem da prizna da je Mladić bio bosanski dželat. A da ne govorimo o Nikoliću, koji je direktno krvlju uprljao svoje ruke. Onaj kome bi tako nešto moglo pasti na pamet, možda Djindjiću, mada i njega verovatno precenjujem, on je zaslužan za uveođenje veronauke u škole, bi tako nešto moglo da dođe do svesti, ali da ne rizikujemo moralne preporode, neko se već odavno pobrinuo da ga smakne. Ali ima nade. Eto, ja sam nada, i siguran sam da postoje mnogi koji bi se sa mnog složili.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 06 min 25 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Zanima me šta mislite o…

Advertisements

One comment on “Četverored

  1. Povratni ping: Inteligencija je širok pojam | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.