Galerija

Зашто политичари нуде станове спортистима?

Чему служи новинари? Највећа већина да обавести и извести читаоца о догађајима и чињеницама до којих публика не може доћи лако. Но, постоје и новинари, борци који имају неку визију о некоме или нечему, о томе како треба да се води политика, како треба да функционишу здравство или информатика или било шта друго. И они користе чињенице, али не као главни циљ својих чланака, већ само као градиво, као сировину за излагање свог става. И једни и други су корисни читаоцима, ови други још више него први. Наравно, ако нису плаћеници па пишу по налогу уместо по савести. Нашим друштвима су потребни новинари борци, јер публика је углавном пасивна, што због редовне инерције било које масе, што због застрашујућих техника нео-гебелсовке пропагандне школе које медији-државе намерно користе зарад одржавања стања благе дрогираности и нихилизма. Новинари борци распаљују оно што никада и не би требало да се угаси, чак и када спадају у таборе оних са којима се ми не слажемо. Друштво ионако није здраво ако у њему преовлађује само једна идеја.

Но, новинари нису довољни да би се квалитет односа у једном друштву повећао. Добро је писати заједљиве, чак циничне прилоге пуне киселина па и жучи, добро је оцрнити ово или оно, али је наравно још и боље подстаћи нешто друго већ позитивно. Али шта је још боље, шта је још плодоносније? Да би се променило било шта, а нарочито људско друштво, потребно је изван свега познавати његове унутрашње механизме. А ни то само по себи није довољно, чак и када се они познају до танчина, то је тек дијагноза. На пример, одавно познајемо узрок СИДЕ, али не можемо наћи лек који би је искоренио. Али једна је ствар сигурна, када не бисмо знали узрок, имали смо малу или никакву шансу да се тог зла решимо. У супротном, прибегли бисмо ретроградно варварским методама, као пуштање крви или стављања пијавица на кожу или рецимо користили хомеопатију, ако ћемо већ о новијим бесмислицама.

Па како онда функционише друштво? И да ли можемо нешто да учинимо да, користећи то знање, поправимо нешто? Ево тоталне ситезе: Друштва и државе су засноване на власти. Власт чине и примењују људи. Примарни друштвени циљ људи је борба за долазак на власт и што дуже одржавање на власти, било ког нивоа и било ког типа. Од председника школског разреда, преко шефова одељења по предузећима, па све до императора. И ниједан властодржац никада нијје владао или могао да влада сам. Од најцрњег геноцидног психопате па све до Махатме Гандија, нико никада сам. Једино што мења облик и последице одређене власти је од колико велике групе људи властодршци зависе. Природни циљ сваког властодршца је да зависи од што мањег броја људи, док је такозваној бази или објектима власти или још једноставније народу у интересу да властодржац зависи од што већег броја људи. Познат ја податак да је Луј 14. познати француски краљ апсолутиста изјавио ”Држава, то сам ја”. И то спада у клише класне и демократске борбе. Временом, историчари све мање верују у аутентичност дате изјаве датог краља. Но оно што је битније је да Луј 14. никада и није сам владао. Он је зависио, чак егзистенцијално, од уске клике аристократа, што старих, што нових које је сам унапредио. Сваком је поделио одређене поседе и привилегије и читав је живот потрошио балансирајући тананом дисциплином прерасподеле повластица у зависноти од верности и услуга које је добијао заузврат. А аристократи су то исто чинили са својим базама, чинећи све да што већи број људи буде држан у мраку без информација и знања. Што више аутсајдера, то лакши останак на власти. Сваки властодржац на било ком нивоу власти мора се бавити клијентелизмом са свим својим потенцијалним и стварним конкурентима. Мора непрестано да мери како и чиме држати њихову амбицију тако да остану испод њега. Конкурентима је ипак лакше бити купљен него постати нови купац. Ни Стаљин, ни Хитлер нису били сами. У врху Совјетске Комунистичке Партије увек је била шачица моћника који су реално бирали новог секретара партије и који је њима био и захвалан и захваљивао конкретним акцијама након избора. Дакле, да би што већем броју људи било боље, потребни су системи где однос вастодржаца и оних од којих они зависе је јако непропорционалан. Друштво је боље уколико шеф зависи од што веће могуће базе. Тиме ће бити приморан да ”купује” и тиме задовољи већи део друштва. Демократија је један од покушаја у том смеру. Реална, не номинална демократија. Значи проблем није толико у левици, десници или некој другој идеологији, већ у  односу снага владаоца и владаних.  Ако желимо да нам буде боље, морамо да се потрудимо да се некако ”утрпамо” у што већем броју у оне од којих ”они горе” зависе. Али хајде и да се не заваравамо. То што имамо право гласа, то никако није крај. Јер неинформисани или још горе дезинформисани глас није независан глас, већ ехо акција оних малобројних који желе да смањи број оних од којих зависе. Нема ту зла нити идеализма. Идеализам је за наивне. Борба је једино средство. Наравно, како желимо да подигнемо ниво цивилазије, та борба све мање треба да буде крвава и све више политичка и економска, јер ће свима бити боље без крви, али то је детаљ. Оно битно је спречавати свим снагама да се власти смањи база.

Зашто онда председник неке државе нуди и даје стан олимпјским победницима. Само зато да би смањио базу. Спорт је популаран, награђивање популарних повећава консензус властодршца. База налази мање разлога да буде незадовољна без да је директно ишта добила. Јефтин трик. Како то спречити, или боље, како учинити да станове и друге привилегије добију и други заслужни, а не само врхунски спортисти? Тако што рецимо научници покажу на конкретним делима како то властодржац може да зависи од њих. Властима требају услуге и новац. Када научници преко конкретних резултата то добаве својим меценама, и они ће ући у круг задовољених. Ако већ политичари користе фразетине као отаџбина, народ, ми Срби и остале јефтине колоњске водице да би уз мало труда постигли што више, барем ми, база, не треба да падамо на форе. Кога је брига за апстрактну отаџбину, оно што је битно видети шта конкретном властодршцу треба и видети да ли смо ми у стању то да набавимо и што нас је више то боље. Ех да, као и за лек за СИДУ, и ово је јако тешко урадити у реалном конкретном животу. Али барем знамо шта је циљ. Ја ни мало не заговарам корумпирање друштва, али не мислим да је интерес ружна реч. Треба га само каналисати. Ми сви имамо разне интересе, ко за влашћу, ко за уметношћу, ко за спортом, ко за занатом, а ко за науком. И да бисмо нашли своје место под сунцем, морамо учинити да ко господари нашим судбинама од нас зависи што је могуће више. Борба нас је одржала, њојзи хвала.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 35 min 00 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Zanima me šta mislite o…

Advertisements

One comment on “Зашто политичари нуде станове спортистима?

  1. Povratni ping: (Skoro) sve što se dešava je vaša (i moja) krivica! | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.