Galerija

ГуглПедија

Шта је највећи луксуз? Имати вилу од хиљаду квадратних метара, имати жену и пет љубавница или имати МекБукПро Ретина у Руанди? Тешко питање, али одговор је: ни једно од овога. Највећи луксуз је не знати. Али шта је то знање? Да ли то значи знати колико Бразил производи угља годишње или знати решити све задатке из Венеове математичке збирке или знати људе на положајима потребним за наш економски успех? Опет ни једно од ових. Знање је знати како функционише свет. Јер кад знамо то, онда можемо да одлучимо шта ћемо са њим. Које су нам опције. 1-Можемо да му се препустимо, 2-можемо да га искористимо за своје потребе, 3-можемо да га променимо и 4-можемо да померимо границе знања о њему самом. Јер наравно да не можемо бити толико арогантни да помислимо да колико год познајемо свет да га заиста познајемо. Увек се ради само о апроксимацијама и увек се може повећати ниво тог знања. Али ту не мислим на наш лични ниво знања, већ на тренутно објективни ниво знања које људски род поседује. А ако не знамо како фунционише свет, онда не знамо ни шта радимо, ни зашто радимо и ако смо при том срећни, то је пука случајност, а да будемо несрећни велика је вероватноћа.

GuglPedija

Да ли онда треба да чуди да овим светом влада несрећа? Насиље, свађе, алкохол, дрога, мизерија, то је све нормално, и додао бих: неминовно. Али не и неизбежно. Када бисмо знали како функционише свет, могли бисмо, можда, да учинимо да постанемо срећни. Наравно, ни то није загаронтовано. 99% свих живих врста које је икада живело на овој планети, нестало је заувек. Једино што је од њих остало је материја која се делом и у овом тренутку врти у нашим телима, мада највећи део пролази кроз ауспухе наших аутомобила. Није незамисливо да једног дана и наша тела наше људске врсте буду тако нешто прозаично за оне који ће преживети иза нас. Рецимо један од заслађивача рођенданских торти, али чак не ни онај најбољи. Један од десетина других и нашли би се на најнижој полици хипермаркета, куповали бих их сиромашнији. Производ би се звао: људишес.

Шта да се онда ради, како се то долази до тог главног и дубоког знања? Не знам, али хоћу да покушам, да предложим, да размишљам наглас. Ако погледамо како је данас фрагментирано знање о било чему, тешко да можемо за било коју појаву да одредимо шта је то објективно, шта је то у чему се слаже читава планета? Тренутно ни у чему. То није мали проблем. Неки од нас, ретки, живе у друштвима у којима постоји колика-толика толеранција о мишљењима других и истина се тражи добром разменом аргумената. Но, никада не треба заборавити да слобода мишљења никада неће значити да је свако мишљење тачно. Сврха толеранције је искључиво једна. До сада још нико није докучио сам највећу истину, на сваком нивоу апроксимације истине, дошло се до новог знања разменом мишљења оних који су имали почетне тезе другачије или чак супротсављене. Када нема толеранције да се и други чује, тада се и драстично смањује вероватноћа да нека нова, јако паметна идеја исплива у конкуренцији свих могућих идеја. Али колико год је важно да се нове идеје не гуше, исто толико је битно да лоше идеје нестану, једном када се утврди да су оне лоше, да не зауизамају простор у људском капацитету за њихово вредновање. Наравно, не треба их потпуно избрисати, добро је да стоје записане на неком хард диску и чекају бољи тренутак, да једном ако и када се повежу са новим елементима могу се преобразити из старих лоших у нове кандидате за добре идеје. Али док су лоше, нека стоје по страни.

Питам се да ли је људски ум у стању да оствари тако нешто, да ли има довољни механички капацитет вредновања. Вероватно не, али зато има капацитет да створи помоћне уређаје који су то у стању да раде уместо њега. Принцип је следећи. Наш људски ум је у стању да помножи два броја, било која 2 броја. И ако бисмо хтели могли бисмо по цео дан да множимо бројеве, али вероватно не више од неколико хиљада множења дневно. Један просечан ПиСи би могао дневно да помножи више трилиона бројева. Корисно би било да пренесемо на рачунаре и више нивое нашег менталног капацитета, као што је логичко вредновање идеја и разумевање људских језика. Нисам сигуран да се о томе баш ради, али мислим да се таква једна идеја врти већ годинама по главама оснивача и директора Гугла Лери Пејџа и Сергеја Брина. Нарочито овог првог. Лери је у својим студентским данима био опчињен Николом Теслом, само што је увек имао на уму његов тотални финансијски крах и онда као последицу немогућност да оствари много тога што је замислио. Лери је свестан тога и зато је прво морао да створи финансијску империју, а затим да мења свет. За Гугл, претраживач интернета је само почетак авантуре. Наравно, могуће је да им паре ударе у главу и претворе се само у још једну фабрику производа за потрошаче, али ако до тога не дође, треба добро пратити њихов рад, јер они желе много више. Они говоре и препознавању слика на филмовима, звука по звучним записима, препознавању значења језика на свим језицима. Тренутно је све то у сврху тачнијег, свеобухватнијег и дубљег претраживања светског интернетског знања. Али кренимо и корак дање. Шта ако Гугл, заиста створи алгоритам за размевање језика. И онда крене да конфронтира идеје свега што се на свету каже. Скоро све што се данас каже, напише, озвучи или ослика је у дигиталном облику и пре и касније заврши на интернету. Људи са својим ниским капацитетом брзине вредновања идеја и још нижим капацитетом за поштеним разговором без таштине могу бити велики проблем сами себи. Но, ако тај посао препустимо Гугловим серверима, који ће имати све боље и боље алгоритме, није немогуће да једног дана се створи ГуглПедија, која неће бити заснована на договору људи као ВикиПедија, већ на истини коју су Гуглови алгоритми сами исцедили из свог светског интернетског знања. Компјутерима није тешко да рамотре све идеје у својој анализи, да паркирају лоше кандидате и да их поново врате по потреби када се нађу нови докази који би им повећали ранг. Наравно, све зависи од тога како ће Гуглови алгоритми бити конфигурисани, за то су потребни лингвисти, математичари, стручњаци за вештачу интелигенцију, софтверски инжењери за оптимизацију процеса. Зато људи, ако имате неке добре идеје, седите, напишите их и објавите их било где на Интернету. Једног дана ће Гуглови интернет скенери доћи и до вашег чланка и укрститиће га са свим осталим које паралелно процесирају и можда баш ваша идеја буде она права. Чак није ни битно да много људи прочита вашу тезу, прочитће је Гуглов Анализатор Знања и он ће проценити његову вредност. И ако Гугл буде желео, и ако му то буде омогућио онај који је његов прави газда из сенке, ма ко год то био, можда се једном ваш прилог буде нашао на страницама Гуглпедије. Наравно, Гугл колико год имао јак анализатор знања, ипак се ради о пасивном деловању. Да би Гугл био још кориснији, он би требало и да повезује ауторе оригиналних идеја за које процени да су најбоље, тако да ти аутори покушају директно да их конфронтирају и побољшају. Тако би се могло десити да неки Пера из Доњих Пржогрњаца добије мејл да се чује са неким Абдулахом из Пакистана и да пораде на својој визији о генетској анализи мрава из Јужне Аљаске чије је податке поставио на интернет неки Џон. Тако би са једне стране ГуглПедија био екстракт свих људских знања са оним материјалом који је тренутно на Интернету расположив, али би са друге стране и веома прецизно и продуктивно подстицао сарадњу људи који нису имали ни времена, ни способности ни интереса да се повежу, али зато би невидљиви асистент то радио уместо њих и у великом броју случајева би створио везе које би без Гугла биле веома мало вероватне. Ето, једног дивне спреге између људског капацитета, рачунарске технике и глобалног аспекта планете.

Замислите следећи пример. Деси се неко тешко мафијско криминално дело и полиција крене да тумара по мраку, јер сведоци се плаше да дају свој исказ. А сада замислите када би сведоци могли да напишу своје виђење на неком сајту где би тај текст био сакривен за публику, већ би била, хајде да поједноставимо бела слова  на белој позадини са ознаком ”само за Гугл”. Тај текст не би био сакривен и за Гуглове скенере. Они би то скинули, разумели и убацили у своју ГуглПедију, и ако буду желели објавили на свом сајту где би одједном била објављена истина без да се зна ко су извори. Наравно, то не би имало правну снагу, али би полиција ако би хтела, могла много лакше да објави свој посао. Пустите машти на вољу и схватиће одједном колико тога много би се могло десити са овим концептом. Маштање, сањарења, да можда, али можда и не, размислимо…

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 46 min 35 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

2 comments on “ГуглПедија

  1. Povratni ping: Eh, da je bar 1% naučnika? | Markus Maki

  2. Povratni ping: Šta je to iTunes? | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.