Galerija

Свемир ни из чега

Која је једина врста знања коју теоретски физичар признаје? Емпиријско или експериментално. Наравно, да изгледа противречно та изјава, али је суштина метода највеће већине стручњака из ове дициплине, а нарочито реномираног научника Лоренца Крауса.

АстроФизика или Астрономија, што су данас синоними је позната по томе што ствари зове једноставним именима. Сунчеве пеге, сунчеви ветрови, помрачење сунца и тако даље. Док биологија воли бомбастичне изразе као дезоксирибонукленинска киселина. Наравно, сунчеви ветрови би се могли и звати као транслација плазматичне протуберанце са површине астралног тела. Али физика је наука која не воли да претерује, барем не у изразима, можда зато што нуди тако дубоке и тако компликоване механизме и принципе, да би омађијала не само људе ван струке, већ и оне у њој да даје компликована имена компликованим појавама. Од теоретског астрофизичара би се очекивало да од прибора има само оловку и папир и богату библиотеку пуну књига из високе математике и извештаја експерименталних посматрања астрономских тела других људи. То је у великој мери и тачно. Л. Краус и остали проводе године у размишљању и стварању хипотеза и разрађивању формула над хипотезама. Али астрофизичари имају и Интернет да размењују своје теорије са колегама широм света. Осим тога физичари имају и компјутере и користе их највише да програмирају симулације модела својих теорија. И након хиљада сати проведених у неком пољу истраживања и након невероватне борбе мишљења са колегама, кориговања па понекад и враћања на почетак, групa научника створи неку теорију. И та теорија може заиста да звучи убедљиво, и сви су поносни, и објављују се чланци у реномираним часописима, повећава се рејтинг тимова или појединаца, само фали једна мааала ситница, сви ти физичари знају да све те симулације и формуле и математика и резоновање и модели вреде сви заједно мало мање од два гроша. Па што то онда фали? Па фали емпиријска провера. Нова теорија дефинише домен, појаве, ефекте, акције, процесе, реакцје, улазе и излазе, али шта ако све то ставимо у стварност и уместо А буде Б? Наравно, све пада у воду. Никакве формуле нису довољне ако пракса то не потврди. Нема знања у астрофизици без експериментима потврђених резултата. И то се зна, то је закон и највиша вредност у науци, било којој.

Баш због таквог страхопоштовања према емпиријски потврђеним теоријама, може се десити и редовно се дешава и обрнути процес. Да једино што постоји је оно што се емпиријски може измерити или приметити. Бином, физички закон у пракси потврђен је географска карта познатог знања. Ван тога, је мрак или полумрак, непознате земље са чудним појавама, које изгледају као магија или уопште и не изгледају, једноставно не постоје. А ако и постоје не постоје за астрофизику, већ су само нове мете за нова истраживања.

Ово је невероватно дугачки увод потребан да се схвати закључак релативно нове књиге Лоренца Крауса ”Свемир ни из чега” (Universe from Nothing). Управо реч ништа – nothing из наслова је и тачна и парадоксална у исто време. Свака професија има своје дефиниције. За филозофа је ништа једно, а за астрофизичара је ништа нешто друго. И свако има право да гура своју истину. Пробаћу да стиснем 200 страна у неколико реченица. Теза књиге је да је свемир настао ни изчега дефинисано квантном теоријом. Ништа за физичара који је тотални роб емпирије представља простор у коме се не може ни једним инструментом регистровати ни једна позната елементарна честица, дакле не само да нема атома, нема ни протона, ни електрона, ни неутрина, ни кварка, нема ни таласа, ни радијације било које природе. Дакле, тотални вакуум у сваком могућем аспекту познавања природе. Ипак, ако се довољно времена чека, из тог ништавила, не само да се деси, него се мора десити спонтано стварање неких елементрних честица, чији живот траје епсилон кратко, где је епсилон било који изабрани мали временски интервал. Штавише, ништавило је нестабилно и има невероватну потребу за колебањем, непрестано ствара нове микро честице, које временом постају све учесталије и времном постану она позната видљива светла материја. Уз то, комбинацијом теорије и експерименталним мерењем, успоставило се до то ништавило има и огромну масу и енергију, барем 10 пута већу од материје за коју знамо да постоји и да светли, као што су звезде у галаксијама.

[youtube http://www.youtube.com/watch?v=0ZiXC8Yh4T0]
Дакле, ништавило има огромну тамну масу, огромну тамну енергију, а нема ни једну честицу. Једно велико ништа, са тако пуно нечега. Наравно, религиозни одмах ускачу са ”па лепо смо вам рекли да бог постоји”, то ништа је бог из кога фрцају нове честице. Ми смо озбиљни људи, бавимо се озбиљним послом, теорије које објашњавају свеобухватним појмовима који то нису, не нуде неки занимљив помак. Кад тад, можда ћемо открити шта је то што представља највећи део свемира, а о коме немамо никакав траг. Било како било, тренутно један физичар заиста може да каже да нешто настаје ни из чега, по тренутној дефницији шта је то нешто. Теолог или филозоф, каже да то ништа ипак није ништа, већ нешто што ћемо тек сазнати шта је. Можда је тако, можда није, у питању су претпоставке. Строги физичар нема избора него да каже да је ништа само то: ништа, јер кад би рекао супоротно, да је то ништа ипак нешто, нашао би се у небраном грожђу јер не би могао да понуди никакву меру, никакве честице или радијације. Е када тога нема, онда оно што остане мора бити ништа. А за оне који кажу да је то ипак нешто, лако је то њима рећи, али они ничим то нису доказали. Да, и физичар се слаже да то ништа има масу и енергију али ништа постаје нешто тек након трансформације. Док је ништа оно је заиста ништа. Можда ће се једном установити зашто ништа може да има масу, а можда се установи да то ништа је и било нешто и пре него што постане оно нешто што ми региструјемо. Рецимо то ништа можда може бити мост са осталим паралелним свемирима са којима се размењује материја, рецимо излази левака црних рупа других свемира. Тако да наша материја истиче из наших црних рупа, а нова нам дотиче из тих празнина. Ако би било тако, онда свемир није ни настао нити ће нестати него се прелива материја у разним спојеним свемирима. Ништа се од тога још не зна. Али се зна једна друга ствар. Све до недавно смо се питали да ли у нашем свемиру има довољно енергије да спречи његову експанзију до бесконачности, на жалост, откривање тамне енергије, је потврдило управо обрнуту тезу да тамна енергија не само да не зауставља него убрзава експанзију, тако да ће једног дана сва светла материја отићи ван хоризонта видљивости са наше планете, и изгледаће нам као да смо једини у свемиру. Опет, питање емпирије, да ли ће људи за трилион година мислити да је Земља једино астрономско тело? У том случају ће ништа бити заиста нешто, само невидљиво јер је отишло даље него што брзина светлости која је коначна може да врати сигнал о постојању нечег другог. Можда је данашње ништа ехо или траг материје која је већ отишла ван данашњег видљивог хоризонта. Време ће показати. За сада су све пуке шпекулације или моје неразумевање књига, које су заиста прекомпликоване.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 19 min 44 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

One comment on “Свемир ни из чега

  1. Povratni ping: Hitler je propao zbog filozofa | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.