Galerija

Tvoj televizor laže

Holivud, Holivud, samo taj prokleti Holivud. Neću sada da budem snob i da prezrem Meku šou biznisa, ima filmova i nezaboravnih i vanvremenskih i dubinski poučnih i do suza zabavnih, pa i mnogih koji su emancipovli široke nardone mase na nekoliko kontinenata. Ali ipak najveći deo Holivuda je štanc-industrija kao i dnevna pop muzika, kada jedan format ili tema proradi, onda se eksploatiše do iznemoglosti. Tada, zasićen, vratim se svojoj dragoj Evropi pa pogledam Almodovara, Mladena Matičevića ili Kusturicu iz perioda dok se još nije onemanjio i promenio profesiju iz režisera u srbina. Ali da vidimo šta to nudi nemačko-austrijska kultura, ima li tu nečega? Ima, nije da nema. Das Experiment, Die Welle, Die Fetten Jahre Sind Vorbei ili Dein Fernseher lügt. Hajde da se pozabavimo jednim relativno mladim režiserom, Hansom Weingartnerom. I on je Austrijanac, kao i njegov zemljak sličnog prezimena Baumgartner o kome smo govorili dosta u poslednje vreme.

Kako iko može da zaobiđe ovu retku perlu? Hans je studirao fiziku i neuro nauke, čak stažirao u neurohirurgiji, ali paralelno s tim i filmsku umetnost. Dakle, čovek se bavi suštinskim naukama, fizikom i ljudskim umom, pa sve to zna i da proturi kroz prizmu igre senki na platnu. Jako je zainteresovan za plišane mini revolucije malog čoveka modernog nemačkog društva protiv velikog sistema. U svom filmu „tvoj televizor laže“, radi se o klasičnoj zapadnoj komercijalnoj televiziji koja postoji samo radi profita, a za to pribegava najnižem šundu, ili turbo folk televiziji, raspaljujući najniže strasti preko ogoljenih ženskih objekata, beskonačnog blebetanja na svakojake teme i serijama reality show. Producent jednog velikog dela programa, živi istim nivoom života programa koji stvara. Prebogati, arogantni mladi čovek, pijan juri gradom u besnom automobilu 200 na sat, ušmrkava belo, unesrećuje slučajnim uzorkom ljude uz put, ne zna šta će sa sobom niti sa svojom pohlepom i intelektualnim dnom jame koju ju sam sebi iskopao. Sve dok, jednog dana, na njega ovog puta, svom silinom autom naleti jedna mlada devojka, koja ga poznaje i mrzi svim svojim bićem, jer je on onako usput, pre više godina, lažno oklevetao u jednoj od svojih emisija, njenog dedu koji je kao posledica izgubio bilo koji krebilitet i u poslu i u privatnom životu, očajan, ubija se i ostavlja unuku samu na svetu, koja je ranije i roditelje izgubila u saobraćajnoj nesreći. Devojka i producent završavaju u istoj bolnici, gde producent saznaje za sudbinu njenog dede iz isečka novina koji je ona izgubila ispod svog kreveta. To dovodi do istinskog pokajanja i nagle promene, producent daje otkaz i kreće sa analizom sistema za statističku procenu nivoa slušanosti ili gledanosti medija. Ubeđen je da se radi o prevari, o lažnim rejtinzima i da je sve to zarad manipulacije masa. Kreće u svoj halucinirajući trip teorije o zaveri gde mala elita ima pristup pravom znanju dok se ostatak svetine drži pod neprestanom kontrolom po principu, radi mnogo, troši mnogo, malo znaj, puno se drogiraj što hemijom, što televizijom i nemaj vremena za revolucije, pa čak niti za razmišljanje o tome šta je potrebno za realnu ličnu ili grupnu sreću.

Tvrdi da televizije, svojim smetlarskim programom  se drži principa koji je još Adolf Hitler u „Mein Kampfu“ definisao da je proganda delotvornija ukoliko je njen nivo komunikacije primeren najnižem elementu ciljne grupe. Producent misli da je narod ipak pametniji nego program koji svakodnevno guta po 5 sati dnevno i kreće u krstaški rat protiv firme koja se bavi merenjem rejtinga, želeći da javno svima dokaže da se radi o velikoj manipulaciji. Cilj mu je da spasi um naroda i da podigne kvalitet programa, jer ljudi zaslužuju da budu spašeni od tog modernog zla. Spletom fascinantnih okolnosti dolazi do zapanjujuće činjenice da svega 5000 aparata služi kao baza kojom se meri slušanost 80 miliona Nemaca. Dakle svaki zamorčić predstavlja odluku oko 13000 drugih ljudi u statističkom uzorku. I pri tom su isključeni nezaposleni i stranci. Štaviše, dolazi u susret sa hakerom koji poseduje kontakte svih 5000 mernih stanica u čitavoj zemlji. Baca se u akciju, zove veliki broj njih direktno na kuću, predstavljajući se lažno da je operater iz centrale za praćenje gledanosti i traži od svakog da na nekoliko sekundi promeni kanal na jedan određeni. Eksperiment ponavlja više puta i svaki put se javno objavljene cifre poklapaju sa rezultatima njegove manipulacije. Programi koje je on stimulisao zaista su sutradan imali viši rejting. Dolazi do poražavajućeg zaključka da ljudi zaista žele da gledaju ono što gledaju. Teorija o zaveri isparava, kao i svaka nada da se ovaj svet može spasiti, kao i sama želja da se svetu pomogne. Ponovo kreće talas droge i alkohola praćen očajem. No, nakon toga devojci koja je na početku udarila producenta i koja sada postaje njegov partner u avanturi pada neobična ideja da sada zaista oni krenu industrijski da manipulišu rezulte stvarne gledanosti, tako što će se instalirati svoje modifikovane kopije mernih uređaja u stanove većine zamorčića. Producent zbog toga prodaje svoj stan, auto i sav svoj kapital ulaže u kupovinu uređaja koje njegov partner haker modifikuje. Ostatak novca koristi da plaća grupicu nezaposlenih očajnika da se lažno predstavljaju kao instalatori firme za rejtinge.

Ovo je link na YouTube, pa dok ga ne uklone. Nisam previše vremena potrošio, našao sam ovaj sa španskim titlom, ali znam da se negde može naći i na našem. Ako vas zanima potražite ga malo, evo čisto pregledajte scene koje čak iako su na jeziku koji možda ne govorite, sasvim su elokventne.

Nakon nekoliko meseci, zamenjena je kritična masa uređaja za merenje ko bira koji kanal, i haker iz svoje virtuelne centrale komanduje iz daleka svim boxovima, tako što im on signalizira koji program da oni signaliziraju pravoj centrali. I tu ludilo počinje. Producent, devojka, haker i grupa očajnika, biraju svakodnevno programe koji oni žele da promovišu i njima lažno dižu rejting dok programima koje oni preziru lažno spuštaju. Nakon nekoliko meseci ovog televizijskog zemljotresa, neke televizije propadaju jer ostaju bez reklamera, mnogi producenti bivaju otpušteni. Televizije koje preživljavaju brzo se adaptiraju na nove lažne rejtinge verujući da su pravi i počinju da potenciraju programe koncerata klasične muzike, korisne dokumentarce, drame, intervjue pametnih ljudi umesto Britni Spirs, školske programe itd. I sve bi to se to lepo završilo da bivši šef producenta manipulatora nije posumnjao da iza svega toga možda ne stoji neka spačka njegovog bivšeg kolege nakon što je dao otkaz, najmi privatnog detektiva, koji pronalazi producenta. Bivši šef odlazi do operativne centrale iz koje se šalju signali po čitavoj Nemačkoj, brzo shvata o čemu se radi i veoma pragmatično zapreti vođi bande, da ako hoće može da se igra Robin Huda sa ostalim televizijama, ali kako je njemu važnija njegova karijera, debeli profiti i bonusi na kraju godine, da ako smesta ne krene da diže rejting njegovog programa da će trenutno obavestiti policiju o svemu. Ali zato da podmaže bolje svoju pretnju, ako ona bude poslušana, da će za svaki procenat dizanja rejtinga banda dobiti po 100K eura. Banda se nalazi pred ponudom koju ne može da odbije, očajni shvataju da se svaka revolucija uvek u novcu uguši, međutim u zadnjem trenutku odlučuju da se suprotstave uceni, brzo pakuju svu opremu i nestaju iz hotela iz duboke provincije i odlaze na neko novo tajno mesto, ali prestaju sa maniplacijama gledanosti. Vraća se u grupu talas beznađa i alkohola, prolaze nedelje bez ikakve njihove intervencije, očekuju da će se narod vratiti svojim niskim strastima, kada jedan od članova u dnevnoj štampi, jednog jutra ne pogleda tabelu gledanosti televizija, i shvata da ljudi i dalje gledaju one iste programe koje su oni veštački podigli iz pepela za vreme svoje pobune. Srećni, ljube se padaju jedno drugom u zagrljaje ponosni na sebe i ljudski rod.

Ljudi ipak nisu tako glupi kao što izgleda, samo znaju da se adaptiraju i na nivo đubreta i na nivo zvezda u zavinosti od toga šta im se ponudi. Nije baš previše utešno jer eksperiment dokazuje da imamo i tendenciju velikog i naglog poboljšanja, ali i i bolest  obrušavanja ka ponoru nekulture. Banda se trenutno zadovoljila što je barem na trenutak uspela da podigne nivo, toliko od njih, neka neko drugi smisli nešto bolje kada sledeći put bude zatrebalo. Eto, to nudi Weingartner, režiser/scenarista car. Obično svi vide Nemačku kao najbogatiju i najrazvijeniju zemlju predvodnicu Evrope, uzor progresa, organizacije, sklada i društvenog uređenja. Lako je biti zaslepljen tim realnim pokazateljima, da se ne vide dubinski problemi kroz koje prolazi Nemačko društvo što Hans na razne načine i teme jako interesantno, duhovito i efektno provlači kroz svoje priče. Njegov stil je na ivici jeftinog idealizma, koji na trenutke izgleda kao naivna utopija, međutim samo na zanemarljivo kratke trenutke, radi se ipak o realno zamislivim malim pobunama koju da nismo tako mali i jeftini i mi sami bismo mogli malo češće da primenimo u mnogim drugim aspektima života. Kao na primer u njegovom filmu koji je prethodio ovom a zove se „Bogate godine su za nama“. Ja uživam dok gledam ove konkretne primere  pobuna, tako su inspirativne i korisne, a nadasve potrebne. Novi problemi traže nova rešenja. I nikad ništa nije izgubljeno, jedini smer kojim se mora ići je napred.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 44 min 43 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

One comment on “Tvoj televizor laže

  1. Povratni ping: Kafanska pevačica, jedan Hrvat, par novinarki i sudski veštaci kod Marića | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.