Galerija

Predlog za reformu školskog sistema i radnog vremena

Ograničiću se samo na Zapadni deo sveta, što znači Severna Amerika, veći deo Evrope, Australija i Japan. Da i Japan i Australija spadaju u Zapadni način života jer termin Zapad odavno ne znači samo geografski pojam, već način života. Da li je sistem u kome živimo dobar, osrednji ili čak loš? Evo šta mi se ne sviđa u tom sistemu i kako ja vidim, ili bolje rečeno, u kom pravcu bih želeo da on ide.

Počeću sa tim kako taj sistem izgleda danas. Čovek se rodi i nakon ni 12 meseci života, zbog toga što rade oba roditelja mora da krene u jaslice. Nakon toga ide dosta porazni vrtić koji decu parkira nekoliko godina gde se uče na shematski način neke osnovne životne činjenice. Deca su predugo u zatvorenim prostorijama, sa premalo igre, premalo fizičkih aktivnosti, premalo izlazaka u prirodu i premalo ekperimentisanja. Nakon toga dođu osnovne i srednje škole, kako koja zemlja, može biti jedna dve tri pa i četiri škole. Ali sve to uvek više manje se svodi na oko 12 godina apsorbovanja činjenica. Veoma retko i malo se deca uče da razmišljaju, da osećaju, da rade timski i da se bave esencijalnim stvarima. Činjenice i bubanje su osnovne karakteristike svih tih škola. I na kraju dođe fakultet, gde se Severna Amerika daleko izdvaja od ostatka Zapada, ali ostatak je sličan, kao i na Balkanu. Preopšrina, preopšta, gomila predmenta iz svih mogućih potencijalnih aspekata buduće profesije. Opet, završiti fakultet najčešće ne zahteva razmišljanje, već bubanje još složenijih znanja, glavna karakteristika dobrog studenta je redovnost, pažljivost na predavanjima i koncentracija na ono šta konkretni profesor u konkretnom slučaju traži. Onda se zaposlite, dođe i porodica, odrobijate neki posao 30/40 godina, i na kraju vas isključe iz svega toga i pošalju na prisilni odmor zvani penzija, gde i ono malo uma što vam je ostalo služi da se svađate sa mladima u redovima u pošti. To ako ste srećni, ako ste dobro prošli, po današnjim kriterijumima. Najčešće nećete imati para ili vremena ili volje da se upišete ili da završite fakultet, a bogami u velikom delu Zapada ni srednju školu, već rad počinje ranije, a tokom radnog veka, što budete stariji to ćete biti slabiji. Šefovi i vlasnici će vas ucenjivati, jer ako vas otpuste sa pedeset godina starosti, vi spadate u otpad, traži se nova krv. Ako ste žena ako rodite jednom, ne daj bože dva ili čak tri puta, izgubićete sigurno u trci za karijerom protiv muških konkurenata ili drugih žena bez dece.

Škola i ispiti ne bi trebalo nikada da se završe

Škola i ispiti ne bi trebalo nikada da se završe

Čemu takav način rada, može li bolje? Odgovor: da i to veoma lako, sav ovaj sistem u kome živimo je fundamentalno zastareo i potiče još iz industrijske revolucije kada su ljudi bili nepismeni polu-divljaci, gde činjenička škola i organizacija života gore opisana su stvarno bili napredak za društvo. No danas, objektivno nema nikakve potrebe za takvim sistemom. Ako želimo da ne propadnemo, moramo se takmičiti sa ostatkom sveta. A to je Rusija, Brazil, Indija i Kina. Pobediće onaj ko bude pameću, a ne silom našao način da reši elementarne probleme. A to su teritorija, stanovništvo, hrana, voda, vazduh i želja za životom. Kada su seljaci prelazili u gradove, svaka generacija je objektivno bolje stajala od svoje prethodne, i to daleko bolje. Danas, barem za zadnje dve generacije na Zapadu stvari idu na dole. Sve je teže doći do mesta pod suncem, stanovnika ima previše, teritorije i stanova premalo. Od automobila, zagađena i buke se ne može živeti, a ljudi sve depresivniji jer ne vide cilj svega toga.

Kako sve to poboljšati i kako sve to promeniti? Kao prvo smanjiti radno vreme, sa 8 na 4 sata i kao drugo nikada ne otići u penziju. U penziju treba da idu ljudi nesposobni za bilo koju aktivnost fizičku ili umnu, a takvih će u nekoliko narednih decenija na Zapadu skoro nestati, jer su radni uslovi drastično poboljšani, svi najgori poslovi su odavno prebačeni u Kinu ili Indiju. Zahvaljujući tako velikom dobitku, kao prvo četiri sata će biti daleko produktivnija nego onih osam, a zatim ćemo morati svoju decu mnogo kraće da parkiramo po vrtićima. Deca treba da provode vreme sa nama roditeljima, da ih vodimo u prirodu, vaspitavamo i učitmo životu. Kada malo porastu, ta ista deca kada krenu u školu, ne treba da uče na pamet koji su delovi cveta i da tačno znaju naučni naziv za svaki od njih, niti da tačno i brzo vade kvadratni koren nekog broja. Već treba da se bave rešavanjem konkretnih problema. Treba ih neprestano stimulisati istim onim problemima koji su omogućili antičkim narodima da na osnovu poređenja dužine senke štapa između dva udaljena mesta u Egiptu zaključe da zemlja mora biti lopta, a ne ploča. Koga je briga koliko tona rude uglja se vadi u Austriji? Za to su kompjuteri, pritisneš dva tastera i eto ti podatak. Wolfram Alpha je za te trivijalne baze podataka. Mnogo bitnije je da se shvati kako je materija nastala, po čemu je ugalj različit od bakra. Godine studija na fakultetu bi trebalo podeliti, ali i produžiti, tako da nakon srednje škole se odradi samo 2 godine neke veoma uže specijalizacije, za neki konkretan posao, i onda svakih pet godina po šest meseci dodatnih ispita za praćenje stanja progresa u struci ili prelazak u drugu struku. Ako bismo živeli svi 70 godina, bez penzije to znači da bi fakultet trebalo da traje ukupno 2+10*0.5=7 godina. Ali efektivnih 7 godina i raspoređenih kroz ceo život. Niko ne bi nikad bio večiti student gde se 4 pretvori u 12 godina kao što je to čest slučaj danas. A ljudi, kada bi im deca odrasla svoja četiri sata što su zaradili bi iskoristili da se bave sportom, umetnošću, čitanjem i politikom, da politikom, aktivno bi imali više vremena da učestvuju u društvenom životu, bili bi više gospodari svoje sudbine. A kako bi starili i kako bi imali mogućnost da svakih pet godina obogate svoja znanja, pratili bi trendove struka i lakše bi im bilo da se prekvalifikuju i rade ono što nova vremena traže. I ono najvažnije, ako ljudi ne bi iscrpljivali svoje umove ubitačnim radom, već smanjenim radom tokog celog života, imali bi dovoljno zdrave i efikasne umove da se nečim korisnim i profitabilnim bave celog života sve do smrti. I umesto da se osećaju kao odbačene mašine za proizvodnju dok gluvare po parkovima igrajući se sa golubovima, ljudi bi se osećali korisnim delom društva celog svog života.

Svi pričaju o reformama, ali veoma retko čujem neke zaista korisne predloge. Evo jednog konkretnog primera radikalne promene, koja bi trebalo da garantuje bolji život i onima koji prodaju svoj rad i onima koji ga uzimaju u najam. Ako pobediti znači raditi bolje, kvalitentije i efikasnije, a ne više, eto jednog recepta.

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

3 comments on “Predlog za reformu školskog sistema i radnog vremena

  1. Povratni ping: Da li je mnoštvo jezika zaista bogatstvo? | Markus Maki

  2. Povratni ping: U kakvom svetu želim da živim? | Markus Maki

  3. Povratni ping: Anarhija all over Baščaršija | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.