Galerija

A ko brine o ljudima u sekularnim državama, deo 1?

Kako provodi život prosečan čovek Evrope? Ide da odrobija dnevni posao, ako ga ima, poljubi decu i supružnika ujutru pred školu, ako ih ima, odrobija svoje dnevne obaveze birokratske, kulinarske i higijenske prirode, provede malo vremena sa porodicom, i onda mu ostane nešto vremena i za sebe. Odgleda televiziju ili radio, prošvrlja internetom, pročita novine ili deo neke knjige, možda pročita neki blog. I uglavnom se tada iznervira, jer na televiziji vidi poznate face okorelih političara koji se uglavnom bave trima stvarima:

a.) objašnjavaju zašto nešto nisu uradili i
b.) zašto je neko drugi kriv zbog toga i
c.) zašto su oni bolji od konkurencije i pored tačaka a.) i b.)

Da li je čudno što su ljudi u Evropi, i pored možda najvišeg materijalnog životnog standarda koga je čovek ikada imao, uglavnom depresivni? Svakodnevnica se svodi na „Treš Televiziju“. Misli su postale popunjivači praznog prostora između dva bloka reklama. To je u mejnstrimu. A šta je u senci? U senci su mnogobrojne ultra pametne knjige, pametni filmovi, pametni dokumentarni filmovi, pametne akcije na Internetu kao Ted ili Vikipedija, pametni blogovi. Ali šta je problem sa njima? Ne toliko koliko su u senci, što je barem polovina problema, već zato što još depresivnije deluju na njihove potrošače. Ako vam dekadentni kapitalizam i treš kultura i ostave bilo koje snage da konsumirate pamet iz senke, jednom kada ste shvatili kako puno lepog i korisnog postoji van te grozne svakodnevnice, tada se osećate još depresivnije, rekao bih, iz 2 razloga:

a.) nemate s kim to da podelite, proučite i sukobite mišljenja. Vaša egzistencija je učaurena u porodičnom atomu društva. Prijatelje viđate za praznike, a dnevno, kao, pseudo komunicirate sa njima preko hiper imejla zvanog Fejsbuk.
b.) vidite svakodnevno ogromni raskorak između naučenih novih saznanja i bilo kakve konkretne mogućnosti da vi doprinesete bilo čemu da se bilo šta od toga realizuje, a oni koji bi mogli, okoreli političari bave se tačkama a, b i c. ranije navedenim.

I onda vam je još gore. Onda pozovete svoju decu i pitate ih šta su naučili u školi toga dana, i kaže vam mlađe dete, znaš tata (ili mama) danas smo učili o gemetrijskim figurama: paralelogram, romb, kvadrat, trougao. I tu vam se brk nasmeje jer tu materiju znate dobro, onda krenete sa detetom da je produbljujete, objasnite mu da je za Stare Grke sve bilo u geometriji, da su oni sferu smatrali savršenim telom, i taman krenete da to opširno objasnite, kad vas dete odmah zaledi rečima da je učiteljica zabranila da roditelji pričaju deci van gradiva, jer se moraju držati originalnog programa i da ne zbunjuju decu. Deca, kao vojnici, moraju da idu utabanim stazama školstva koje je još industrijska revolucija utemeljila. Samo postoji jedna sitnica. U Evropi industrija nestaje. To sada rade Kinezi. A mi umesto da proizvodimo šerpe, sada moramo da dizajniramo delove nove letelice za prevoz ka Mesecu, koju će, opet, Kinezi praviti ili da pišemo softver za prepoznavanje ljudskog glasa i lica.

Dakle spasa ni od kuda. Vidite da se niko ne bavi suštinom. Da niko ne daje široko obrazovanje. Da deca, umesto da postaju novi Karl Sejgani, ljudi koji uz astronomiju poznaju i do tančina emotivna kolebanja starogrčkih intelektualnih heroina, postaju fah idioti zanimanja koja nestaju, koja se sele na Daleki Istok. Ili se bave studiranjem medijskih manipulacija i ostalog presipanja iz šupljeg u prazno.

Vidite da je sva pamet koja postoji u industrijskim količinama na ovom svetu, toliko rascepkana, da postaje kontraproduktivna. Umesto da pomogne ljudima, ona deprimira njihove konzumente, a ni škola ne nudi neki bolji odgovor. Niko se u sekularnim društvima ne bavi čovekom. Demokratija je divna, demokratija je prekrasna, ali se bavi zadovoljavanjem parametara Mastrihta i lokalnim klijentelizmom. A ljudi prestaju da glasaju. Svi im postaju isti. Bacaju u koš pravo za koje su njihovi roditelji ginuli.

I ko onda ponovo isplivava, ko koristi taj veliki nedostatak nebrige društva o ljudima? Zna se ko, oni koji idu na duge staze, oni koji se nikada ne predaju, oni koji znaju kako se to radi, oni koji nude jeftine, ali ubedljive i stalno obnavljajuće lažne nade. Naravno Crkve. One vam kažu, esencijalno dve stvari:

a.) nemojte se brinuti, ovaj svet je tek test i uvod u pravi večni život koji dolazi kasnije
b.) mi smo strušnjaci za znanja i morale, mi ćemo vas voditi ka večnom i dobrom životu.

Uz to, Crkve znaju jako dobro da stvaraju zajednice. Zato što to niko drugi ne radi. A čoveku je sve to potrebno. Potreban mu je neki smisao. Nije u stanju da poistoveti svoju ulogu u ovom svetu sa pukim zašravljivanjem nekog šrafčića u mašinu koju i ne vidi. I zato upada vrlo lako u mišolovke trgovaca srećom. Oni prodaju nadu, a to je veoma tražen proizvod u svim vremenima, a moneta je gubljenje bilo kakvog stimulansa da se zaista upozna slika o Svemiru u komo živimo. Crkva je nekada bila istinski problem, jer je palila žive ljude po trgovima kada se nisu sa njom slagali. Danas je ona više simptom nedostatka ponude sekularnih država, velikog nedostatka koji već jako puno vremena niko drugi da popuni. A tržište ideja kao i svako drugo, kada se stvori praznina, uvek neko hrli da je popuni. Da li je crkva jedini odgovor? Ja mislim da nije, ali kako je tema široka, neću je završiti ovde, već je ovo samo prvi u nizu priloga koji nude alternativu.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 18 min 00 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

2 comments on “A ko brine o ljudima u sekularnim državama, deo 1?

  1. Povratni ping: (Skoro) sve što se dešava je vaša (i moja) krivica! | Markus Maki

  2. Povratni ping: A ko brine o ljudima u sekularnim državama, deo 2? | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.