Galerija

Kako Mali Perica zamišlja novinarstvo?

Kao što rekoh već nekoliko puta do sada, osim izuzetno retkih i kratkih perioda u životu, nikada se nisam bavio redovnim dnevnim praćenjem aktuelne situacije ni iz jedne oblasti, a posebno ne iz ekonomije, politike, sporta, crne hronike, pa čak ni vremenske prognoze. Mislim da je to nepotrebno, štaviše, kontraproduktivno. Ali, zato uvek, na jednom dubljem nivou, pratim situaciju i to na nekoliko tema, država i kontinenata, ali na mesečnom, šestomesečnom, pa čak i godišnjem nivou. I nisam ni sociolog, ni stručnjak za medije. Ali ipak imam neko mišljenje, kao korisnik mnogih od njih, šta bih ja očekivao od novinara koji se bave stvaranjem medijskih sadržaja.

Počeću sa dva loša primera, koji su neka vrsta ekstrema štetnog novinarstva, da bih uspeo da definišem, ono pravo, ono što bi i meni, a verujem i mnogim drugima, bilo jako potrebno. Uz to, ovaj prilog, nije nikakva detaljna slika novinarstva gradova i zemalja koje ću koristiti kao primere, jer se balkanskim medijima bavim tek ponekad i iz daleka, ali to što sam video, dovoljno mi je da donesem neki sud.

Novinari, ponekad dobri, najčešće loši

Novinari, ponekad dobri, najčešće loši

Prvi je primer sa jedne uspešnije beogradske televizije, radi se o serijalu „Veče sa Ivanom Ivanovićem“. U početku mi je sve to izgledalo dosta zabavno i opuštajuće, neki gosti su bili zanimljivi, a i šale nisu bile loše, mada je scensko držanje voditelja, dok stoji tokom monologa na početku svake epizode, dosta neprikladno. Držanje ruke u ruci ispred stomaka, izgleda kao stav zbunjenog deteta na recitaciji za praznik u vrtiću. Ali i pored tog detalja, koga bih lako preživeo, voditelj je simpatičan, vedar, dobro informisan i pun neke pozitivne energije. Sasvim je jasno da je format emisije kopija Dejvida Letermena. I Ivanovu emisiju bih i smatrao zadovoljavajućom vrstom neobavezujuće razbibrige da se nisu pojavili neki veoma teški gosti kao što su Stipe Mesić i Tomislav Nikolić. I onda sam, u tren, prepoznao istu onu negativnost kao i kod Letermena, kada mu mu, na primer, dođe Obama u goste. Samo što je kod Letermena, sve mnogo šaljivije i gledalac i ne očekuje drugo osim zabave. No, kod Ivana, naročito u slučaju Mesića, intervju se, i pored površinske zabave, bavio veoma važnim i suštinskim pitanjima odnosa dva balkanska naroda i skorije istorije. Kranji produkt svega je da je Mesić imao sat vremena da odvergla svoj monolog, sa veoma širokom tolerancijom od strane voditelja, koji je tek povremeno dodao po neko iole ozbiljnije pitanje ili neku polu pomisao da mu makar malo protivreči. Da skratim, i da malo forsiram problem koji vidim, kombinacija zabave i ozbijnih gostiju je takva da bi čak i Hitler kod Ivanovića prošao dobro, jer bi mu na kraju, između dve šaljive dosetke, pošlo za rukom da objasni kako je on u stvari samo hteo da modernizuje Evropu i da je izvede iz feudalnih režima u efikasnu industrijalizovanu zemlju.

Drugi primer je sa jedne druge uspešne, ovog puta, zagrebačke televizije. Emisija „Nedeljom u 2“ sa Aleksandrom Stankovićem. U pitanju je novinar sa misijom. Da li je to njegova lična misija ili je u kombinaciji sa svojim nalogodavcem, on je veoma u tome efikasan. U njegovim emisijama postoje samo 2 vrste gostiju. a.) Oni koji se slažu sa njegovom vizijom sveta i koji to, na razne načine, pokazuju i b.) svi drugi. U slučaju gosta A) emisija je opuštena, povremeno dosadna. Dok se emisija pretvara u špansku koridu u slučaju gosta vrste B.), gde je naravno domaćin toreador, a gost bik koji treba da iskrvari. Cilj Stankovića je da, koristeći sav svoj zanat, ispresliša i islednički ispita, ponekad i ponizi, svog gosta tipa b.). Ne radi se o objektivnom novinaru kome je cilj da pokaže publici šta realno njegov gost ima da kaže, već da mu on nametne svoje mišljenje ili ako to ne može, da pokaže sav svoj prezir prema njemu, ili da ga barem diskvalifikuje. Na kraju se novinar pretvori iz javnog službenika za utvrđivanje istine u političkog suparnika. Stanković bi bio dosledniji da ode sa televizije i da se kandiduje direktno na neku poziciju, bilo bi to od njega poštenije.

Šta je onda dobro, šta nam treba? Pa ono što se zove ekvidistanca. Cilj novinara je da što dublje i što sveoubuhvatnije bude obavešten o temama kojima se bavi. Naravno, da ne dozvoli da mu se gost popne na glavu ili da priča bilo koju laž, već da ga drži disciplinovanog, ali bez ukora. Ne želim da prisustvujem ni opuštenim i nekontrolisanim monolizima gostiju, ali niti da novinar satanizuje svoje goste samo zato što pripadaju, nekom političkom opredeljenju. To je moj posao, mene iz publike, da satanizujem koga ja mislim da treba ili da hvalim i glasam za one koje ja mislim da su dobri. Ne treba mi novinar da leči svoj ego dokazujući da je pametniji od svojih gostiju, ali niti da im se šarmantno ulaguje. Ta zlatna sredina, to je ono što nam treba, a to je tako teško postići, kao i sve druge prave stvari u životu.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 6 min 44 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

2 comments on “Kako Mali Perica zamišlja novinarstvo?

  1. Povratni ping: Felix Baumgartner | Markus Maki

  2. Povratni ping: Čemu služi blog Vedrane Rudan? | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.