Galerija

A ko brine o ljudima u sekularnim državama, deo 2?

Pre nego što krenem sa predlogom o tome ko i kako bi mogao da brine o ljudima, evo još malo analize. Mi živimo u iliziji da je rešenje u kulturi. Ako bismo pogledali u dubinu i širinu umetničkih dela, bilo slika ili statua, muzike, filma ili kniževnosti stvorenih u zadnjih 3000 godina, teško da bi nam išta usfalilo. Svaki, pa i najtananiji osećaj je opisan na nebrojen broj načina u svakom mogućem stilu. Ako pogledamo koliko ima knjiga iz menadžmenta, etike, ekonomije, sociologije, psihologije, filozofije itd…. naićićemo na hiljade dijagnoza judske prirode kao i načina prevazilaženja osnovnih problema. Ako pogledamo novine i časopise, Internet portale i blogove, opet ćemo naći odgovor na bezbroj i dubinskih i sitno/površinskih problema iz bilo koje oblasti. I zašto onda nikako da se poboljšamo? Kako doživljavamo taj paradoks da smo zatrpani pameću, a nikako da dopre do naših glava.

Mreža malih sekularnih klubova

Mreža malih sekularnih klubova

Jedan odgovor bi bio, da je analiza netačna, da se ipak popravljamo i da je to spor proces, da je fiziologija problema ta koja ne omogućava veću brzinu. Druga, moja vizija problema je, da znanje stoji izolovano, rascepkano i jako se loše prenosi njenim potencijalnim potrošačima. Uzimo samo knjige, mada se to isto odnosi i na Internet portale i blogove, kao i na filmove. Postoji dosta intelektualnog škarta, i dobro, zanemarimo to, to ionako ide na bacanje. Ali postoji i jako veliki broj izuzetno obdarenih, vrednih ljudi koji godinama rade na analizi radova drugih pametnih ljudi koji su stvarali pre njih. Ne izmišljaju točak po stoti put, već analiziraju, racionalizuju, generaliziju i unapređuju prethodna znanja i samo kada su sigurni da su nešto zaista novo i vredno stvorili, oni to objavljuju. I tako iz generacije u generaciju. Uglavnom naučnici, umetnici i profesionalci raznih zanimanja, najveći su i potrošači i stvaraoci i oni koji unapređuju kulturu. Ali, šta je sa njihovom publikom, gde smo mi svi ostali? Mi ostali, smo kao kupci u supermarketu, ono što zasvetli povremeno na policama, ili što je trenutno na velikom popustu, dođe u naše ruke i mi to pročitamo. Ali život u kome živimo je potpuno suprotan od saznanja koje smo dobili iz tih knjiga. Efekat poboljšanja se brzo spere kao pesak sa kože kada se istuširamo nakon povratka sa plaže. Ne uspeva čak ni pod kožu da uđe, a da ne govorimo dublje.

Ono što nam fali je metodičnost. Dakle redovne, ponavljajuće, čak ritualne aktivnosti, koje bi uspele da pretvore površinsku radoznalost u realno primanje i nakon toga u primenjivanje novih ideja. Nešto kao liturgije, ali sa drugim gradivom. Veliki broj malih grupa ljudi gde bi svi pošteno i zainteresovano diskutovali svaki aspekt nekih ideja. Umesto da svako čita svoje, dogovorili bi se o temama i knjigama i onda 1-3 puta nedeljno se sastajali i umesto molitvi, razmenjivali bi svoje interpretacije pročitanog. Potpuno sam ubeđen da moja interpretacija Imanuela Kanta nije ni dovoljna, ni tačna. Ali sam siguran da razumem dobro teorije Tejlora iz menadžmenta. Dok ima ljudi koji nisu ni čuli, ni za jedno ni za drugo, dok su drugi čuli, pročitali, ali nisu razumeli ni reči. Svako od nas je na različitom nivou razumevanja u zavisnoti od problema koje stave pred nas. Uz to smo u redovnom životu fah idioti, skoro niko od nas nema dovoljno širine i dubine. Prolazimo kroz život kao posmatrači izloga ili u boljem slučaju kao potrošači artikala na ponudi. Zato ne uspevamo ni da shvatimo ni šta treba da radimo, ni kako da se organizujemo, ni kako da menjamo brže ovaj loši svet.

Mi, sekularni ljudi, koji smo izabrali ateizam ili agnosticizam kao odbranu od starovekovnih ili novih zabluda i predrasuda svake vrste, tek smo očistili polje od korova, ali skoro ništa nismo uradili da posadimo nove, zdrave biljke. Nije dovoljna dekonstrukcija, fali nam rekonstrukcija. Sva ta kultura koja postoji svuda oko nas, ako bismo nastavili sa poljoprivrednom metaforom je kao rasute hrpice semena koje stoje po nebrojenim prodavnicama gde samo slučajni kupci traže po koji fišek. Nema oranja, nema setve, a kako bi onda bilo žetve. Fali nam organizacija i sistematičnost na svakom nivou. A kako to da radimo, videćemo u sledećem nastavku.

Ako ste propustili prethodni deo, tu je link.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 23 min 59 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

One comment on “A ko brine o ljudima u sekularnim državama, deo 2?

  1. Povratni ping: A ko brine o ljudima u sekularnim državama, deo 3? | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.