Galerija

A ko brine o ljudima u sekularnim državama, deo 3?

U prethodnom delu, analiza je dovela do zaključka da kulture ima, čak i u izobilju, samo smo mi jako neorganizovani i veoma se slabo njom služimo. Svi smo mi, u manjoj ili većoj meri, žrtve sopstvene iluzije da je podizanje kulture čitavog društva spontani proces. Mi mislimo da je problem širenje kulture analogan mentalno bolesnom pacijentu, da tek kada shvati da mu treba pomoć, tek onda ode kod psihijatra. Tako mi, pogrešno, mislimo da jedino ljudi gladni znanja su ti koji žele i koji treba da posegnu za kulturom. To je velika i kobna greška.

Ono što treba da uradimo je da se ugledamo na Crkve, na organizovane religije, da naučimo, da ukrademo od profesionalaca za širenje i negovanje ideja. Oni su odavno postali svesni da su, nekim slučajem, Biblija ili Kuran bili samo knjige koje bi se prodavale po knjižarama, da od religije odavno ni traga ne bi ostalo. Oni znaju da se složeni koncepti ne mogu prepustiti individualnoj interpretaciji. Da, mi sekularni ljudi imamo književnu kritiku, naučne razmene, novine, ko želi i može to da prati, nudi se dijalektika, ali to je opet za odabrane, za ljude koji srećom uspevaju da dođu do nekih visina. Dok Crkve, to rade masovno, svi su njeni klijenti, što ih je više to bolje. Ideje se iz nedelje u nedelju ponovo razrađuju, čak i kada i svima postanu jasne, opet se ponavljaju, da ljudi ne bi zaboravili. Da ljudi zaboravljaju. Koliko toga smo znali u školi i na fakultetu, a koliko je malo od toga ostalo danas, razmislite o tome? Nije li svo to vreme investirano bez velikog povratka umnog kapitala? Dakle, potrebne su nam sekularne crkve, što je naravno kontradikcija termina, zato bih odmah predložio novo ime, sekularna društva ili klubovi za razmenu i unapređivanje ideja. Potrebne su nam zgrade, potrebni su nam moderatori (ekvivalenti sveštenika), potrebni su nam hodačašća do Teslinog muzeja ili do Festivala Nauke u San Francisku. Zgrade moraju biti kapilarno raspoređene skoro kao tradicionalne crkve. U njih svi treba da idu, što više i što češće. Intelektualni snobizam se mora izbegavati kao najveći greh. Onaj što više zna treba da pomogne onom što manje zna. Sramota je da grupa ne zna, a ne poneki pojedinac. Uspeh se meri slogom, a ne takmičenjem ko je pametniji. Uz to treba i negovati rituale, pevanje, ples, recitacije, govorništvo. Odlazak na takvo mesto trebalo bi da bude uživanje, da svako poželi, da jedva čeka da otalja svoju radnu nedelju da se ponovo vidi sa ljudima u kraju u sekularnom društvu, da nastavi od onog trenutka gde je stao, na primer na temu uticaja astrofizike na stvaranje osećaja velike povezanosti svih živih organizama i otkrivanje činjenice da smo svi mi nastali iz zvezdane prašine galaksija koje su umrle da bismo mi nastali. I tako dalje i tako dalje.

To je sve tako lepo i zanosno, i kada pomislim na svet u kome bi takva društva postojala, ganem se, suza mi poteče niz obraz, kao da ih već vidim tamo malo dalje niz ulicu gde živim. Ali, onda pomislim koliko je to velika utopija. Za to nam je potreban neko odogzo, neki visoki i moćni političar koji bi prvo sve to smislio, pa progurao kroz skupštinu i onda i realizovao. To su stvari za predsednike država, za premijere, to su velike investicije, dugoročni projekti, ko će to ikada da radi u ovim demokratskim petoljetkama, gde je cilj kratkoročno i misliti i delati, da se preživi do sledećeg mandata. I zaista, to je tako, nema šanse, zaboravimo na to, osuđeni smo na sporadične konzumente kulture, sve je propalo.

Ali, možda neka šansa ipak postoji, možda uspemo da iskoristimo neku novu internet tehnologiju. Kada je Vikipedija nastajala, Britanika i Enkarta su joj se sa visine smejale. Ali kraud sorsing (crowd sourcing) model je u svega nekoliko godina potpuno izbrisao stari način akumulacije znanja. Ovo je pismo poziv da krenemo da razmišljamo o tome kako da uposlimo nove tehnologije da rešimo stari problem. Ne možemo da računamo na kratkoročne demokratske političare i nećemo doći skoro do nekih velikih budžeta. Ali zato možemo da uposlimo internet da stvorio ćelijsku organizaciju. Na primer, možemo da otvorimo novi projekata Vikipedije, da polako dokumentujemo mrežu klubova u realnom svetu. Tako da sve veći broj ljudi može da sazna prvo u svojoj državi, pa regiji, zatim gradu, kvartu, pa na kraju i ulici, ko je moderator kog društva i koje se gradivo obrađuje u svakom od njih. Umesto da zidamo nove zgrade možemo se sastajati po restoranima, privatnim stanovima ili dvorištima, napuštenim fabrikama, parkovima, muzejima, sportskim dvoranama, salama za ples, hotelima, bilo gde. Nije bitno gde, bitno je da se organizujemo i da polako razgranamo sve kapilarnije novu mrežu ljudi koji se suočavaju sa drugim ljudima.

Ono što je najbitnije je da se oslobodimo iluzije je da je dovoljno da sedimo kod kuće i kao hrpa odvojenih individualaca išta realno naučimo i postignemo. Kvalitativna promena je u omasovljenju kontakta između živih ljudi. Ako već sve ovo postoji, ako sam izmisio točak po 100 put, neka mi to neko kaže, pa da se priključim i ja tom projektu, a ako ne, onda hajde da to krenemo da stvaramo. Mislim da vredi.

Ako ste propustili prethodni deo, tu je link.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 20 min 20 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

One comment on “A ko brine o ljudima u sekularnim državama, deo 3?

  1. Povratni ping: Smak sveta je blizu | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.