Galerija

Krakeri koji su prevarili kockarnicu

Kao što dobro znamo, bilo kakvo kockanje, bilo koja igra zasnovana na sreći, ako njen organizator ima barem malo obrazovanog savetnika, tačno će mu izračunati kolika treba da bude visina uloga i koliko visoke nagrade tako da on, organizator, a nikada njegovi igrači pobede. Pobeda se meri statistički, ne pojedinačno. Naravno da će neko od igrača ponekad pobediti, čak i basnoslovne sume, ali koliko god to bilo uvek je daleko manje od onoga što dobija organizator. Cela tajna je u psihologiji igrača gubutnika koga varaju kombinujući dva principa. S jedne strane se pobede stalno doziraju, tako da se održava nada, a s druge, uvek se preuveličava trenutak kada neki drugi igrač dobije veliku nagradu. Radi se o novcu, pokretaču istorije, mi jadni smrtnici teško možemo tome odoleti, tako da prevara i te kako dobro radi. Da, ali šta ako vi niste običan smrtnik, šta ako vi znate više od organizatora igre na sreću i kada nađete način da vi njega varate više nego on vas. Kako je to uopšte moguće kada je matematika odavno izračunala da, na primer, ako igrate poker da biste dobili fleš rojal, možete igrati tako dugo, a da ga skoro nikada ne dobijete? Pa moguće je, ako ste dobar informatičar, imate krakerske sposobnosti i volite izazove. Dakle nešto što 99.99% onih koji igraju video poker po raznim kockarnicama nemaju. Da život bude zanimljiviji, uvek se nađe taj 0.01% onih koji to ipak imaju i taj jedan prevari ceo sistem i to jako uspešno. Ovo što sledi je istinita priča koja se dogodila devedesetih godina u Americi i njeni autori su izvukli preko milion dolara iz Las Vegasa i drugih gradova hazarda i do nje sam došao iz knjige velikog Kevina Mitnika „Art of Intrusion“. Ne znam da li je prevedena na naš jezik, ali ako želite da je se dočepate kao i drugih još zanimljivijih, potrudite se da naučite engleski, jezik današnjice.

Ako ste običan čovek, ovo je vaša kob, ali ako ste kraker, ovo je vaša žrtva

Ako ste običan čovek, ovo je vaša kob, ali ako ste kraker, ovo je vaša žrtva

Elem, radilo se o četvorici informatičara koji su radili kao spoljni saradnici, slobodni umetnici, malo su radili, nešto dovoljno zaradili, pa onda prestajali sa poslom radeći na računarima iz svog ćefa, sve dok ne bi potrošili zalihe para i onda bi se opet bacali na neku novu tezgu. Jednom prilikom je žena jednog od njih zaintrigirala svog muža u smislu: „Vi ste vrsni u svom poslu, vi poznajete računare kao svoj džep, poker mašine u kockarnicama su računari unutra, kako to da vi ne možete ništa da uradite da iskoristite to svoje znanje da ih prevarite i dobijete velike premije?“. Rukavica intelektualnog duela je dobro odradila posao. Ideja nije bila za bacanje i već za koji dan se jedan iz grupe obreo prvo u lokalnoj biblioteci, zatim u zavodu za patente, pa je onda otišao i do univerzitetske biblioteke. Onda su nakon toga svi otputovali do Las Vegasa i tamo gledali koje se mašine koriste. Onda su investirali par hiljada dolara u jedan od ređih, ali jeftinijih modela i došli su u posed kopije jedne od mašina koje se, tačno ta, koristi u Vegasu. Onda su je otvorili, izvadili ROM sa njenim softverom i počeli da analiziraju njegov kod. Napisali su sopstveni poboljšani disasembler, odnosno program koji pretvara nule i jedinice u nešto što je najbliže onom što i čovek informatičar može da razume. Čitav ovaj poduhvat od prvog dana pa do njegovog kraja je trajao 3 godine, dakle ne radi se o prekonoćnom trivijalnom poslu gde je bitna jedino ideja. Radi se o vrhunskoj umešnosti, velikom radu i stpljenju i da su ti ljudi radili 8 sati dnevno kao i sav normalan svet, teško da bi išta postigli. Ali kako su imali dosta slobodnog vremena, stvar je bila moguća. Nakon izveznog vremena, shvatili su kako program za poker radi i ono što je bitnije, otkrili su naivnosti, pa čak i velike greške u dizajnu sistema i uspeli su obilato da ih iskoriste. Srce svakog programa za igru na sreću je generator slučajnih brojeva. Kada se rulet vrti ili se karte iz špila dele, radi se o slučajnim događajima. Računari su, naprotiv, determinističke mašine što znači da uvek rade isti posao na isti način, dakle sušta suprotnost od slučajnosti. Za simuliranje slučajnosti postoje specijalni algoritmi koji stvaraju matematičke nizove brojeva u tako komplikovanom redosledu tako da čoveku izgleda kao da su slučajni, ali oni to u stvari nisu. Ako uz to programeri tih sistema čine i greške, ta sekvenca na kraju postane mnogo lakše predvidljiva. Kada jednom otkrijete kojim redosledom izlaze ti pseudo slučajni brojevi, dovoljno je sa video pokera videti nekoliko deljenja i to ubaciti u računar i on će znati na kom je mestu na listi slučajnih brojeva trenutno. Nakon toga mašina je u vašim rukama. Svako sledeće deljenje biće poznato vašem računaru i vaša pobeda će biti zagarantovana. Da, ali obično u kockarnice vas ne puštaju da uđete sa leptopom. A ljudski um nije u stanju da te operacije radi na pamet. Dakle, treba prošvercovati neki nevidljivi računar. To se upravo i dogodilo. Krakeri su napravili veoma mali računar koji je izgledao kao džepni tranzistor. Uz to bi bio povezan žicom do jednog jedinog tastera koji bi bio ispod nožnog palca. Drugom žicom, taj mini računar je bio povezan sa manjim vibratorom izvađenog iz standarnog pejdžera. Preko jednog tastera igrači bi nožnim prstom unutar svoje cipele ubacivali koje su karte izašle na ekranu mašine za poker, a mini ručanar bi govorio koje karte treba odbaciti, a koje sačuvati preko vibratora. Pre nego što uđete u kockarnicu to morate kod kuće jako dugo da vežbate, ali već nakon nekoliko nedelja svakodnevne prakse, to postane ne samo moguće, nego i lako. Naravno, ako ste uz to i diskretni, dakle ne dobijate uvek fleš rojalom, već se zadovoljite po nekim fulom ili kentom, ili trilingom, ako kombinujete mašine sa malim i velikim ulozima, ako menjate vreme kada igrate da vas čuvari iz iste smene ne vide prečesto, ako menjate kockarnice u istom gradu, pa čak menjate i gradove i ako naučite da se ponašate što prirodnije moguće, veoma je teško da će vas ikada otkriti da varate. Ipak, koliko god da ste pametni za neke stvari, niste baš za druge. I jedan od četvorice je preterao. Bilo mu je mrsko da drži taster u cipeli, nego mu je bio u ruci, i nakon izvesnog vremena je privukao pažnju jednog od čuvara jer je video čudne pokrete ruke velikog dobitnika. A to samo zato što je potcenio inteligenicju čuvara i bio je nadmeno ubeđen da su oni bez mozga. E takav jedan „bez mozga“ ga je ipak primetio, pozvao ga u tamnu sobu sa akustičnom izolacijom i držao ga tamo par sati. Naravno pretresli su ga do gole kože, konfiskovali su mu i računar i novac koji je dobio tog dana i ne zna se da li su ga i koliko tukli. Kockarnice to same rešavaju, uglavnom ne zovu policiju da to ne rastrubi, jer ne sme da dozvoli da se pročuje da su njihovi sistemi ranjivi. Ostali iz grupe, kada su saznali, odmah su prestali da se time bave i uništili su uređaje koje su imali kod kuće i koje su koristili za pisanje krek softvera. Ali ipak, sve što su to tada dobili im je ostalo i niko nije bio uhapšen.

Danas, nakon dvadesetak godina, poker mašine imaju mnooooooogo manje grešaka i shvatiti kako funkcionišu je postalo skoro nemoguće. Da, ali za tih dvadeset godina je i krakerska tehnika uznapredovala. Prvo: minijaturizacija je takva da je takav računar moguće smestiti u petu cipele ili čak ispod kože, tako da čak i kada vas uhvate neće naći ništa na vama. Drugo: iako su pokerski sistemi daleko složeniji, veća je i verovatnoća slučajnih grešaka umesto grešaka u dizajnu. Treće: ne bih se začudio da ima wireless podsistema unutra tako da je moguće manipulisati direktno računar u samoj mašini. Ko zna, izaćiće kad tad negde priča o nekom novom uspešnom pokušaju. No, sve to je kap u moru, obični smrtnici su daleko od tog znanja, ali ko zna zna i taj miš će barem na kratko prevariti mačku ponekad. Živeo miš.

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

One comment on “Krakeri koji su prevarili kockarnicu

  1. Povratni ping: Edward Snowden, u par reči | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.