Galerija

Neposredna ili predstavnička demokratija, da li Internet odlučuje o tome?

Demokratija, to je na kraju samo reč, ako ne znamo više detalja o njoj. Ima jako puno podvrsta, svaka država ima svoja pravila i svoje izuzetke. Ali, prva podela je na neposrednu i predstavničku demokratiju. Predstavnička je prisutna u skoro 99% svih demokratija na svetu. U njoj, narod, birači ne odlučuju i ne upravljaju ničim direktno, već daju svoje pravo svom predstavniku. Grupe predstavnika se većinskim preglasavanjem u skupštini nadmeću oko ideja i zakona. U teoriji, ako su glasači zadovoljni, nakon isteka mandata ponovo će glasati za iste predstavnike, u suprotnom za opoziciju ili za nove koji u prethodnom krugu nisu ni postojali.

U neposrednoj demokratiji, nema predstavnika. Narod odlučuje direktno o svemu (i o tome možete više pročitati u mom starijem prilogu o Noamu Čomskom). U teoriji, ovaj vid gotovo da i ne postoji ni u jednoj bitnijoj zemlji sa demokratskim društvenim uređenjem. Ali zato, gotovo da ne postoji ni jedna čisto predstavnička. Većinom, sve postojeće demokratije su hibridne između ova dva teorijska ektrema. One su primarno posredničke, ali sa neposrednim korektorima, uglavnom predlagajućim ili opozivnim referendumima.

Da li ovaj čovek čisti prostor novom Musoliniju koji će doći iza njega ili se radi o pioniru ekperimenta neposredne demokratije

Da li ovaj čovek čisti prostor novom Musoliniju koji će doći iza njega ili se radi o pioniru ekperimenta neposredne demokratije

Zašto su onda demokratije tako loše u svom praktičnom izvršavanju i zašto mogu lako da se pretvore u tiraniju? Zato što posrednička demokratija, predstavlja tampon između pravih nosilaca vlasti, naroda i realnosti. Ti posrednici vremenom postaju realni nosioci vlasti koji, de fakto, preuzimaju vlast od formalnih vlasnika. To čine preko mehanizama izbora i izvršavanja demokratske mašinerije. Na primer, ako na izborima, glasači mogu da glasaju samo za partije ili još gore, samo za koalicije, a ne za ljude, već to predstavlja produbljivanje predstavništva. Partije, a ne glasači biraju ljude. Uz to, partije su u duploj sprezi sa medijima, posebno televizijama, ali i sa štampom. Informacije koje ne odgovaraju interesima partija se sakrivaju ili omalovažavaju, dok se ističu one koje uvećavaju popularnost ili važnost partija u očima publike. Slobodni mediji skoro da i ne postoje.

I dok para ima dovoljno da svi žive relativno dobro, taj balast, ta nakaradna demokratija nekako preživljava. No, kada dođe do velikih kriza, tada isplivavaju demagozi, koji čarobnim i milozvučnim rečima obećavaju mnogo i u tome uspevaju da pridobiju neuobičajeno visoke kvote glasača, daleko više od 50, 60, pa čak i 70 posto. Tada se osile, počnu da primenjuju silu i uglavnom se sve završi sa više ili manje krvi. Nakon toga, sistem se resetira, za vreme ratova se rode nove generacije pune optimizma, demokratija se u nekoliko narednih decenija pročisti i nakon toga ponovo istruli i opet dovede do krvi. Barem je tako bilo u nekoliko poslednjih vekova.

Ima li izlaza iz svega toga? Da li je predstavnička varijanta demokratije dokazala više nego dovoljno puta da joj je neminovno da ciklično truli? I ako da, da li je neposredna demokratija rešenje? I ako da, zašto je nismo primenili do sada i da li je Internet taj koji stvara tu kritičnu masu, da li je Internet dovoljno, novo sredstvo da uspostavi nove mehanizme ispoljavanja volje naroda? Potrošili su se potoci mastila i terabajtovi elektronskih knjiga na ove teme i konačnog odgovora jednostavno nema. Šta nam onda preostaje? Pa, ništa drugo nego da pokušamo. Branioci teorije da Internet rešava probleme neposredne demokratije baziraju sve na nekoliko zdravih, ali, ja bih, dodao, jako teško dokazivih principa. Prvi je da bi se ljudi više interesovali za sva ključna pitanja, ako bi zaista imali direktan glas u odlučivanju. Da li i gde treba graditi nuklearne centrale, da li je potrebna nova bolnica, koja je prihvatljiva porezna stopa na primanja itd…. Drugi je da televizije i novine moraju nestati i treba da budu zamenjene masom  tekstualnih, audio ili video blogera i ostalih crowd sourcera za informacije. U tom slučaju informacija će igubiti vlasnika, i ko bude pisao, to će uglavnom raditi bez novčane nadoknade, pa se misli da ko piše za džabe, da neće imati interesa za namernom dizinformacijom. Treći princip je da Internet preko društvenih mreža stvara društvene zajednice koje dinamički nastaju i nestaju, velikom brzinom kao posledica konkretnih problema svakodnevice. Programi političkih partija biće zamenjeni spontanim okupljanjem skupova ljudi. I četvrti je da će ljudi glasati oko promena zakona od kuće preko predlagajućih referenduma, pet, deset, pedeset i sto puta godišnje, a ne samo jednom u nekoliko godina.  Dakle, internetska brzina, niska cena, povezanost, brišu potrebu za predstavnicima. Ljudi vremenom postaju sve više zainteresovani, obrazovani i aktivni. Kada žele da se informišu oni traže podatke, kada žele da se okupe, oni to rade i na kraju glasaju direktno. Skupština, delegati i izbori postaju nepotrebni, odlaze na smetlište istorije.

Nemci nisu baš oduševljeni parom Berluskoni-Grilo

Nemci nisu baš oduševljeni parom Berluskoni-Grilo

Ko su neprijatelji ili prepreke ovih principa? Kao prvo bogati moćnici mogu i dalje da plaćaju veliki broj blogera da dezavuišu korisnike i tako usmeravaju informacije u pravcu svojih interesa. Kao drugo, volja naroda je teško definisana. I može biti veoma kratkoročna. Narod može iz čisto egoističkih lokalnih interesa da donese odluke koje su kratkoročno jako dobre za njega, ali dugoročno za naredne generacije loše ili katastrofalne. Treće, ko i kako će odlučivati prioritete problema? Postoji veliki realan rizik kolapsa sistema zbog fragmentacije odlučivanja.

Sve to, i još mnogo toga bi se moglo navesti kao razlog protiv neposredne demokratije. Ali, mislim da svi oni zajedno nisu dovoljni da se ne krene ovim putem, barem nekoliko generacija da se vidi, da li se ide ka boljem ili gorem sistemu. Vredi pokušati uz neprestane korekcije. Jako je teško odluku bazirati samo na teoriji. Zamislimo sledeći eksperiment. Parlament ne postoji, izbori ne postoje, porezi ne postoje, država ne postoji, budžeti ne postoje. Niko osim građana i firmi nema para. Postoje samo organizovani građani, slobodna informacija i lakoća okupljanja, glasanja i diskusija preko Interneta. I onda, na primer, zaposleni u zdravstvu objave na Netu, detaljan izveštaj o prošlogodišnjem zdravstvenom trošku. I krenu diskusije na to da li se građani slažu sa načinom trošenja za tu oblast, verovatno ne, diskutuje se neko vreme, u okviru nekog zadatog roka, onda se stvori nekoliko promena, na kraju se glasa i odredi se novi trošak. X milijardi nekih para. Zatim se automatki izračuna koliko ko mora da uplati proporcionalno svojim primanjima, nema keša, već se samo pusti nalog da se sa tekućeg računa prebaci određena suma na račun zdravstva. Ko ne plati, sankcija Y, automatski se izvršava. Uz to, na primer, jedne godine, se može odlučiti da bilo koja intervencija iznad 50 hiljada novčanih jedinica se ne može praktikovati. Sledeće godine, pravilo može biti promenjeno.  Onda se diskutuje policija, pa vojska, pa škola i sve ostalo. U početku bi sve bilo jako teško i sporo, ali vremenom bi svaki novi ciklus odlučivanja bio samo mala korekcija u odnosu na prethodno stanje.

A šta je sledeći korak? Pa zna se, automatizacija mehanizama korekcija i programiranje samog Interneta da sam donosi odluke. Neposredna demokratija sa automatskim pilotom. Nemoguće? Možda. U vreme Luja 14. i sama pomisao na Napoleona je izgledala nemoguće. Ništa nije baš sasvim nemoguće.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 31 min 15 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

One comment on “Neposredna ili predstavnička demokratija, da li Internet odlučuje o tome?

  1. Povratni ping: Čomski ili da li smo zaista spremni za demokratiju | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.