Galerija

Ode ekonomska mast u propast

Sredinom marta, svetom je prohujala vest da je Kipar u velikoj finansijskoj nevolji, da su državni računi van svake kontrole i da je Evropska Zajednica spremna da izdvoji iz svojih spasonosnih fondova određenu količinu para da pokrije dug, ali samo ukoliko i sami stanovnici Kipra žrtvuju i svoj deo, koji se meri milijardama eura, što za jednu zemlju, od svega milion stanovnika predstavlja veliko breme. Brisel je naravno zahtevao da se na silu, odmah, oduzme, automatski, sa tekućih računa svih građana određeni iznos, koji uopšte nije zanemarljiv. Sad, kako će se sve to završiti, tek ćemo videti, detalji, nešto ružno u svakom slučaju… ono što ostaje je sledeće: Kiparski bankari su se bavili finansijskim operacijama, sasvim regularnim bankarskim spekulacijama i u tome jako pogrešili. Rezultat: koristeći novac koji im nije direktno pripadao, spekulacije su se ispostavile pogrešne i Kipar je izgubio jako veliki novac. Posledica, ljudi, obični građani, koji nisu imali pojma o tome, sada im je, verovatno, suđeno, da zarad grešaka bankara, plaćaju iz svog džepa. Nešto kao kad roditelj plaća štetu što je njegovo dete nekom razbilo prozor loptom. Sve to me je podsetilo na vreme kraja osamdesetih godina u Jugoslaviji, kada su, skoro preko noći, svi devizni računi bili zamrznuti i znalo se, posle, gde su otišle sve te pare. Naravno, u oružje za rat. Dakle, država koristi svoju vlast da povremeno pleni imovinu svojih građana. Države to rade, dakle, i u Evropi i van nje, na stotinu drugih mesta.

Da li je Euro Moneta temelj za budućnost ili način da se isisa zadnja kap krvi građana?

Da li je Euro temelj za budućnost ili način da se isisa zadnja kap krvi građana?

A kako je to moguće? Zato što to zakoni jedne zemlje dozvoljavaju. Naravno, da su ljude na Kipru pitali referendumom da li se slažu da bankari mogu da koriste novac uloga ljudi sa tekućih računa u svojim spekulacijama, da bi odgovor bio jednostavan, da naravno ne mogu. Ali to građane niko nikada nije ni pitao. Građani su izabrali svoje demokratske predstavnike. Jedan zanemarljivo mali deo njih koji se razume u finansijske tranzakcije je za vreme dužeg vremenskog perioda, polako donosio zakon po zakon, po kojima ovo i mnogo toga još mnogo goreg je postalo legalno, tako što je predsednik stranke po nagovoru tog uskog kruga stručnjaka za finansije “naredio” članovima stranke da glasaju za određene zakone koje ni oni sami nisu razumeli. Dakle, u teoriji, volja naroda, u praksi, sve drugo samo ne to. Znanje, kao i obično je moć.

Osim toga, postoji još jedan jako važan element u svemu ovome. U ekonomskoj nauci, postoje struje razmišljanja. Ekonomija uopšte nema nikakav, konačan, matematički definisan model sa kojim se slažu svi stručnjaci. O narodu i da ne govorim, jer narod pojma nema o tome. Narod plaća svoje račune, njegova ekonomija je veoma jednostavna. Plata mi je toliko, računi ovoliko, podvučem i ako je pozitivno, to je to. Svetski ekonomski tokovi su užasno komplikovani i ideologizovani. Postoje struje koje veličaju, svaka svoj, ekonomski model, a svaki model je proizvod misli nekog poznatog ekonomiste. Na primer, ima ekonomista koji se kunu u Miltona Fridmana, a ima i onih koji misle i dalje da je Džon Kejns u pravu. Njihovi modeli su zaista fundamentalno različiti i ako jedna ekonomija ili država prihvati jedan model, onda njena realnost, zaista postane suštinski različita od neke druge koja prihvati neki drugi model. Sve što se dešava, nije jednostavna igra brojeva, grafikona i dijagrama u Power Point prezentaciji. Kada je plus, onda je stvarno plus, ali kada je minus, svašta se može desiti, uključujući da vam kreditori dođu u vašu zemlju, otcepe deo i jednostavno kažu, ovo je sad moje, svi napolje ili vas cede do zadnjeg eura dok vam duša ne ispadne. Trenutno u Evropi vlada monetaristička teorija, gde zemlje članice nemaju kontrolu nad parama koje koriste. Stručno to se kaže, da nemaju suverenitet nad platežnim sredstvom. To nije detalj. To ima svoje prednosti, ali ima i ogromne mane. Kriza u Evropi, nije samo posledica spekulacija koje su eksplodirale 2008. u Americi, kriza u Evropskoj Zajednici je sistemska. Ona je posledica izabranog ekonomskog modela i odnosa vlasti zemalja članica. Bogata Nemačka sa jedne strane i zemlje Svinje, takozvane PIIGS (Portugalija, Italija, Irska, Grčka, Španija), predstavljaju 2 potpuno različite realnosti i u velikom su sukobu. Na kraju, gledano suštinski sve je to samo jedna velika igra. Ne postoji ni jedan jedini matematički dokaz da je Miltonova ekonomija bolja od Kejnsove, niti da je i jedna od te dve uopšte tačna. Obe su relativno dobre intuicije koje imaju nekog svog smisla, ali su samo grube aproksimacije kojima se pokušava da se što bolje pogodi suština proizvodnjih snaga i odnosa. Ali među sobom su u velikom sukobu mišljenja. Jedna misli da je javni dug najveće zlo, dok druga misli da je javni dug izvor bogatstva. Dakle, ne radi se o nijansama, već o radikalnim razlikama koje kada se primene u stvarnosti, imaju veoma konkretne i opipljive posledice. I pozitivne i negativne. Ljudi ostaju bez posla, samoubistva malih privrednika su česte, čak i najveće banke upadaju u kolaps. Nemačka trubi već godinama, kako je jedini izlaz politika ekonomske rigoroznosti, dok mnogi drugi, a naročito zemlje Svinja, misle da bi bilo mnogo korisnije da država može da ubaci injekciju novog novca da se ponovo pokrene razvoj i rast. Mada i tu je veliki paradoks, same definicije razvoja, rasta, bruto nacionalnog dohotka, su samo mišljenja, nikako apsolutni indikatori. Mnogi ekonomisti se pene na televizijama objašnjavajući zašto je veliki javni dug monstrum i izvor sveg najgoreg, dok drugi se ubiše to pobijajući, i govoreći da ekonomska rigoroznost u bilasnu državnih budžeta predstavlja ceđenje do dovođenja svake države do njenog potpunog osiromašenja. Ideološki obojene strane, Fridmanovci uglavnom desničari, Kejnsovci uglavnom levičari, naizmenično menjaju u svojim realnim parlamentarnim programima ekonomska pravila ne bi li se više približili svom idealu. Ko je u pravu? Verovatno niko. Ekonomiju tek treba neko da izmisli. Ali da se može umreti od teorije je sasvim jasno. Snaga ideja i znanja je uvek najveća. Sve što se ikada dogodilo, prvo se dogodilo u glavama ljudi. Onda je nastao model, pa teorija, pa zakon, pa praksa, pa onda život ili smrt kao posledica.

Na sve to me je još konkretnije podsetila jedna scena od pre neki dan. Šetao sam po svom kraju i primetio jednog starog Cigu, bez stopala u invalidskim kolicima, malo sam popričao s njim, naš neki sa Balkana i priznao mi je da su ga roditelji obogaljili kada je još dečko bio, da bi bolje prosio. Snaga misli je najveća, ponekad progres, ponekad tragedija. Kako je teško naći one prave, a dok ih ne nađemo, nastavićemo da umiremo. Razmislite o tome koliko je važno znati.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 06 min 05 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

One comment on “Ode ekonomska mast u propast

  1. Povratni ping: Komputaciona Ekonomija | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.