Galerija

Multiverzum, mnogo je intuitivniji nego što mislimo

Poznata je činjenica da su najveće revolucionarne teorije u nauci sve anti-intuitivne. To da se Sunce ne vrti oko Zemlje, da čovek nije stvoren, već je nastao evolucijom iz zvezdane prašine, ili da prostor i vreme nisu apsolutni, već objektivno zavise od posmatrača. Možemo mi da budemo koliko god hoćemo napredni i obrazovani i da sve to prihvatimo iskreno i potpuno, ali u našem svakodnevnom životu te teorije nemaju nikakvu primenu.

Međutim postoji jedna teorija, koja kada sam je prvi put čuo, izgledala mi je još apstraktnija, čudnija i hrabrija od svih ovih prethodnih, ali je na kraju postala najbliža mom poimanju sveta. A to je ideja da ne postoji samo jedan svemir ili kosmos ili univerzum, već da njih postoji, dva, tri, milion, možda čak beskonačno mnogo. Ja nisam fizičar, ja sam informatičar, tako da nisam u stanju da pročitam knjigu fizike koja od A do Š pokazuje i ponekad dokazuje neku teoriju na potpuno naučnom nivou. Ja, kao i ostatak nefizičara, moram se zadovoljiti nekom naučno popularnom knjigom, gde koliko god da razumete nešto, uveć ćete sebi postaviti neko pitanje na koje vam može odgovoriti samo formula, iz koje stoji 20 godina učenja matematike i fizike, dakle, nemate šanse da tačno dođete do odgovora u ovom realnom životu, osim ako ne odlučite da temeljno promenite profesiju ili ako se desi Kurcvajlov koncept o singularitetu, kada će večnost stajati ispred vas i imaćete dovoljno i vremena i kapaciteta da naučite sve teorije sveta. U međuvremenu, morate se zadovoljiti metaforama koje vam popularizatorske knjige nude.

Ako ima više planeta, zvezda i galaksija, zar je tako nemoguće da postoje i mnogobrojni svemiri?

Ako ima više planeta, zvezda i galaksija, zar je tako nemoguće da postoje i mnogobrojni svemiri?

No, ideja o multiverzumu, barem za mene, je potpuno prirodna i intuitivna.  Nakon prvog šoka, u smislu, pa zar nam nije dovoljan i jedan beskonačan univerzum pa na to pride dođe beskonačno mnogo beskonačnih svetova ili multiverzum, iz šoka sam dosta lako izašao kada sam se iz bespuća te dvostruke beskonačnosti vratio na planeticu Zemlju i u moju Evropu. Ne živimo li mi već sami od rođenja u ogromnim, isprepletanim, ali ipak odvojenim paralelnim svetovima? Počevši od širokoh pojmova, kao što su okeani i čvrsta zemlja, plodna zemlja i pustinje, šume i livade, gradski beton i seoski salaši. Ako krenemo drugom dimenzijom, ako samo na život gledamo, imamo potpuno odvojene svetove mikroorganizama, riba, ptica, sisara, vodozemaca. Ako ćemo samo o sisarima, ili još uže samo o ljudima, da li mi ljudi svi živimo u istom jednom univerzumu? Ja živim u svetu čistih i funkcionalnih gradova punih Mercedesa i Folksvagena, vrhunske primene modernih i moćnih profesija, udobnih stanova, malih i zadovoljnih porodica. No, sve je to samo na prvi pogled. Već na drugi, a da ne govorimo o trećem, četvrtom, petom ili desetom nivou analize mesta gde živim, primećuju se veoma lako mnogi drugi paralelni svetovi. Jedan od njih su mediji, koji mi svakodnevno sipaju na glavu pregršte zla iz svih delova planete koje nikada neću obići. I već to mi je sasvim dovoljno da shvatim, koliko su različiti i, rekao bih, jadniji i beznadežniji mnogi drugi paralelni svetovi. Zašto se radi o paralelnim svetovima? Zato što smo pored prirodnih prepreka, kao što su planine, okeani, reke i pustinje, postavili državne, a nadasve ekonomske i obrazovne granice, tako da ljudi u tim drugim svetovima nemaju šanse da žive u mom svetu Mercedesa. Oni će ostati u svojim zatvorenim sistemima zakona fizike i ljudi. Pravila koja važe za njih nikako ne važe za mene, kao ni obratno. No, paralelni svetovi ne postoje samo u delovima sveta o kojima znam samo preko medija, ne moram uopšte tako daleko da idem. Mogu da izbacim iz kuće televizor, kompjuter i internet, da ne čitam novine ili knjige, pa čak i da prestanem da pričam sa svojim komšijama i kolegama, opet će vest o postojanju drugih paralelnih svetova kao poplava uleteti u moj. Evo samo dva od mnogih koje, na žalost, postoje. Prvi je svet niske imigracije, šljakera crne, žute ili istočno evropske boje. U mom bajnom funkcionalnom gradu, gde semafori uvek besprekorno rade, gde gradska čistoća nikada ne propusti da usisa svaku izlučevinu i gde hleba, mleka i kavijara ima uvek i bez izuzetka na svim prodajnim mestima, bilo da je kiša, žega ili sneg, u gradu u kome portiri ili predsednici kućnih saveta strogo drže pod kontrolom stanare po zgradama da se drže kućnog reda, veš se ne sme sušiti po balkonima da se ne kvari estetika fasada…. E između svog tog reda, discipline i normi, sve češće vidim zgrade u kojima postoje samo crna ili žuta lica po prozorima. I kada krenem da brojim, vidim da ih u jednom stanu nema četvoro kao u mom svetu, već 5, 7, 10, 15, pa ponekad i 30. I kada krenete da ih pratite, oni ne idu u šoping centre gde ja idem u nabavku. Oni idu u male, prljave i trošne dućane svojih zemljaka da za pregršt eura kupe mesečnu potretpštinu. Kada krenu na posao, ne idu u klimatizovane kancelarije, već u šraf fabrike da od jutra do sutra montiraju jedan te isti deo godinama, gde ako su imali i malo pameti i obrazovanja, nakon godina rada u takvom ambijentu, sigurno postaju retardirani. I tako dok se iz šetnje vraćam iz crnačkih getoa, u razmišljanju i sa osećajem krivice, vreme prolazi i već je veče palo. Počinju da mi prilaze gospođice slabo obučene sa blještavim ili kožnim krpicama na sebi, da mi, na prepoznatljivim jakim stranačkim akcentima, nude usluge za koje već očekujete koje mogu biti. Već za pedeset eura, mi nude „ljubav“ iza ćoška, na kartonskim kutijama ili s nogu ili one bolje stojeće, već imaju nekog golfa od pre-hrista da na odvratnim sedištima na kojima je sedeo ceo Berlin obavim to što one nude. A ako dignem tarifu, 100, 200 ili neverovatnih 300, rade sve, može i bez zaštite, u dvoje troje, sa decom, 12 sati neprekidno, šta god hoću…. Dok tako bežim od jedne takve, vidim kako dolazi neki glavati, koji kada je video da se mušterija nije upecala, tako ju je mučki odvalio nakon mog odlaska, da je pala na zemlju. Vratih se ubrzano u svoje udobno ognjište, kod žene i dece, da sklapam najnoviji model Lego-Technik sa njima. Svet koji sam ostavio je samo na 500 metara od mog, a ipak tako je drugačiji. Možda sam ipak leteo brzinom većom od brzine svetlosti a da to nisam primetio, možda sam prošao kroz prostorno vremenski tunel, možda je taj svet ipak daleko. Možda se ja samo varam.

Egoizam je bitniji od svega, znamo to, ali samo pomislite da je to ćerka nekog jadnička ne tako različitog od vas.

Egoizam je bitniji od svega, znamo to, ali samo pomislite da je to ćerka nekog jadnička ne tako različitog od vas.

Imam jednog druga, čoveka koji bi sve učinio i koji je već sve učinio za mene, koji mi je pomogao od prvih dana mog bitisanja na Zapadu, i koji je duša od čoveka, koga ne samo da cenim, već i volim, s kojim mogu da pričam o svemu koji me razume i koga ja razumem. Pre desetak godina, međutim, upao je u dublju bračnu krizu, raspadao mu se novi brak, a ni onaj stari nikad nije zalečen do kraja. Bio je očajan, i jedno veče, priznao mi je kao je bio nekoliko puta sa ruskinjama iz zone gde glavati biju svoje robinje. Trebalo mi je godinu dana da ponovo s njim progovorim, sad se i dalje družimo, ali nikada mu do kraja nisam oprostio i nikada to neću zaboraviti. I on zna kakvu je glupost napravio, da je bio taj koji održava sistem ženskog roblja. Nikada to više nije ponovio, ali kada bolje razmislimo i u jednom samog čoveku postoje više paralelnih svetova. On je veoma dobro znao u teoriji, svu strahotu tih jadnih žena, ponekad devojčica, ali kada je to činio tada je preovladala puka osvetnička potreba, jedna žena ga ja ostavljala, ona je bila jača od njega, on je morao na neki način da se iskupi, da ponizi nekog ko je slabiji od njega. Sve mi to razumemo i znamo, ali da bi se svet promenio, moramo prvo da dovedemo u red naše multiverzume u sebi samima. Nije dovoljno razumeti sami sebe, već činiti da onaj bolji univerzum uvek pobedi uvek i bez izuzetka. Kakvi smo mi, takav će i svet biti. I od onda razmišljam, kako da pomognem jednoj od tih nesrećnica, bojim se makroa, bojim se i policije za koju znam da je u dosluhu sa njima, mislim kada bih uspeo da spasim samo jednu od njih da bih učinio veće dobro nego sva ova pisanija ili programerske podvige koje sam ikada učinio u životu.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 06 min 30 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

One comment on “Multiverzum, mnogo je intuitivniji nego što mislimo

  1. Povratni ping: Свемир ни из чега | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.