Galerija

Sve je u vaspitanju. Da, ali…

Da bi se nešto promenilo, uglavnom je potrebno da neko nešto nauči, a da bi se nešto naučilo, mora da dođe do neke promene, neko prethodno stanje se mora promeniti, najčešće samo po malo, ali ponekad i radikalno. Politički korektni ljudi (a ja nisam jedan od tih) bi rekli da svako treba da veruje u svoje i da ne treba da dira ili ubeđuje drugog. To su neosnovane bajke. To je nemoguće, čak i teorijski. Jedino bi bilo moguće kada bismo svi živeli potpuno izdvojeni, bez ikakvih zajedničkih sudbina u paralelnim svetovima. Kako smo daleko od toga, iz svakog našeg pojedinačnog mišljenja, ma kakvo ono bilo, proizilaze akcije, a akcije u svetu isprepletenih odnosa između ljudi, uvek moraju da imaju posledicu. Mudrost je u tome da ta posledica bude maksimalno optimalna, dakle, da maksimizuje korist aktivnome i da minimizuje štetu pasivnome, ako je u kontrastu sa idejama aktivnog, a neko to mora uvek biti. Samo je pitanje, mere. Optimalnost je balans između jedne maksimizacije i jedne minimizacije. Ali neko uvek nešto mora da istrpi, ne mogu postojati apsolutno pozitivne akcije.

Uz to se pitam, kako to učiniti, kako to optimizovati? Jer, svako od nas ima neke stavove i često akcije drugih za nas predstavlaju neželjeni bol. A to ponekad može biti i za stvari za koje ste savršeno sigurni da su apsolutno tačne, a ipak dođe neko i sruši vam svet. Evo primera. Zamislite da vam neko kaže, sasvim ozbiljno da je:

3 + 2 = 11.

Poslaćete ga do đavola, ali ako budete imali dovoljno strpljenja i vremena, taj neko vam može objasniti da u dekadnom sistemu brojeva, odnosno skupu brojeva sa bazom 10, to je zaista 5, ali postoje skupovi brojeva, na primer sa bazom 4, gde ne postoji cifra 4. Gde postoje samo 0, 1, 2 i 3. Cifra četiri je neizreciva, nepostojeća. Simbol 11 je u stvari niz cifara koji ne predstavlja jedanaest elemenata, već drugi način da se iskažu pet elementa, ali kako ne postoje cifra veće od 3, mora se naći alternativa:

11 je simbol za 1 * 4^1 + 1 * 4^0 = 1 * 4 + 1 * 1 = 4 + 1 = pet elementa

Ko ovo ne shvati posle ovog kratkog objašnjenja, moraće da se potrudi da nauči deo matematike koji se bavi brojnim sistemima i da je dekadni samo jedan od beskonačno mnogo drugih. Ali posle jednog sata, dana, godine ili decenije, shvatićete. Nema tu ni magije ni natprirodnosti. Ma koliko vremena za to bilo potrebno ostaje dokaz, da čak i banalne stvari mogu i drugačije da se vide. A zamislite da ste ateista i da vam neko zaista pruži dokaz da postoji bog ili da ste teista i da vam neko zaista pruži dokaz da bog ne postoji, ili barem da nije onog oblika, kakav vam je do sada bio serviran. Ja spadam u jednu od ove dve vrste i znam da bi mi predstavljalo jako veliki bol, takav dokaz, na početku. Prvi deo mog uma, racionalni bi bio taj, koji bi shvatio taj dokaz. I njemu je svejedno. Ah, dobro, sad je tako. Bilo je jedno, sad je drugo, zahvalio bi na novoj informaciji. Baš sam bio slep. Onda bi pod udar, došla moja emotivna ravnoteža. Njoj nije svejedno, udarac bi bio mnogo teži. Moja emotivna inteligencija bi se mnogo više pobunila i istrpela. Možda bi satrla racionalni deo i pobedila, a možda bi racionalni deo uspeo da kontroliše emotivni. U umu gde bi došlo do rata, to bi bilo jako loše, no, u umu gde bi se racionalni i emotivni deo dogovorili, došlo bi se zajedno do novog poimanja realnosti. Mislim, da je emotivni deo našeg uma, možda ne jači, ali sigurno glasniji i verovatno stalno u stanju pripravnosti. I čim nasluti da može doći do neke promene, on se već preventivno uzbuni i krene da odbacuje. I to se može objasniti. Nova realnost, novo poimanje sveta, ne moraju biti povoljni za nas. Emotivni deo je naša odbrana od pogubnih posledica mogućih promena. Zamislite, da vam neko sasvim ubedljuvo dokaže, da za mesec dana počinje treći svetski rat ili da je vaše dete obolelo od raka i da će umreti za 3 meseca. Jako je teško odlučiti da li je za našu kompletnu ravnotežu bolje znati ili bolje ne znati ovakve stvari. Emotivni deo, deluje zaštitnički, on bi radije da ne zna.

Hoćemo li uspeti ikada da naučimo da živimo?

Hoćemo li uspeti ikada da naučimo da živimo?

Ovaj fenomen je veoma važan za način vođenja razgovora između ljudi koji pripadaju suprodstavljenim taborima misli, bilo na koju temu, a što je ona intimnije vezana za naše osećaje, strahove, nade ili lične konkretne interese, to je odbrambeni mehanizam jači. Nije čudno što je skoro nemoguće ubediti ikoga da pređe sa jedne strane na drugu kada se radi o starijim ljudima. Da je dovoljno samo izreći novu istinu, ljudi bi odavno mislili jedno.

Šta nam ostaje? Ne mnogo. Prva je da, sa mnogo takta, poštujući emotivnu dimenziju sagovornika, izložimo neki dokaz korak po korak i polako, mereći svaku reč. Jer nije cilj istresti istinu, cilj je preneti je. Nije stpljenje sinonim za slabost naših ubeđenja, već taktika u saobraćaju ideja. No, i pored toga, za neke teme, slaba je vajda, emotivni oklop je preveliki, skoro da je beskorisno. Ono drugo što možemo učiniti je komunicirati sa mladim, što mlađim ljudima, koji su otvoreniji i spremniji za promene. Ja, na osnovu nekih svojih znanja, živim u ubeđenju, da je najveća većina ljudi slične prirode po rođenju, i da su moždane neuralne mreže, uglavnom, prazne i pune se u prvim godinama detinjstva. Ako u tu tabulu razu, ugradite i potencirate racionalnu mašinu, imaćete veću šansu da takvo biće bude otvorenije za nove racionalne dokaze i kasnije tokom života, naravno ako društvena grupa u kojoj bude živeo ne bude dominatno iracionalna.

No, racionalnost je mašinerija, zupčanici, ona bez goriva ne ide, nešto mora da je pokreće. To nešto su vrednosti. Ali koje vrednosti, ko i kako odučuje te vrednosti. Dakle, vaspitanje bi trebalo da bude formiranje neuralne mreže mladih umova, kombinujući racionalni metod i ljudske vrednosti. Ali čije vrednosti? Talibanske, islamske, budističke, pravoslavne, lopovske, vrednosti serijskog ubice, vrednosti liberalnog kapitaliste, vrednosti mazohiste rada itd.. Koje to vrednosti? I što je najvašnije kako ih preneti. Ta dva pitanja su jedno teže od drugog. Evo primera. Recimo da se i složimo da je vrednost da ko šeta psa po parku koji se uneredi, da vlasnik treba da to pokupi za sobom (mada je i to diskutabilno, može se uvek naći neko ko kaže da se tako đubri trava po parkovima). No, ako se i složimo da je ipak bolje da se izlučevina skloni, kako da stvorimo efektivno vaspitanje, da čovek zaista primi to i da to uradi svaki put. Niko ne voli ni svoje otpatke da dira, a kamloli pseće, to je neprijatan posao. Kako stimulisati čoveka da on to ipak želi da uradi i da to postane voljna akcija, a ne samo strah od kazne, pa onda kada nema policajca, da to ipak ostavi. I tako dan za danom, problem po problem i svet postane ono što je postao, puno izlučevina raznih vrsta po svim našim glavama. Vaspitnje je mlada nauka i ima potrebu za saznanjima koje neuro nauke nude, da bi našla pravi način da dopre do novih mladih ljudi. Cilj je naći dugotrajna dobra rešenja za najveći broj ljudi.

Neki od nas misle da je danas najveći broblem ljudi kontrast između teista i ateista, između nacija raznih boja i između bogatih i siromašnih. Ja mislim da su sve to delovi jednog problema. Mi ne znamo da živimo na način koji optimizuje akcije, koji maksimizuje dobit jednima i minimizuje štetu drugima. Mi ne znamo da se ophodimo jedni prema drugima, mi ne znamo kako sami sa sobom da se ophodimo, ne znamo čak ni sopstvene unutrašnje racionalne i emotivne signale da prepoznamo. Mi toliko toga ne znamo i toliko toga je tek pred nama. Ali da bi se znalo, da bi se naučilo, moramo imati neki metod nešto što je zajedničko za sve nas. Da li je to racionalna mašina koja poštuje ostale stanare u našem mozgu? Koja je svesna da bi mozak propao ako ponekad ne čuje lepu pesmu, ako ne vidi lepu ženu, ako telo ne trči ili skače, ako ne popriča sa prijateljem, itd. Itd.. Moja nada, bila je i ostaje da ćemo preko neuro nauka uspeti da shvatimo sami sebe i da će nam to pomoći ili da popravimo taj mozak iznutra ili da ga pametnije stimulišemo iz spolja, jer ćemo znati šta mu treba, a šta mu smeta. Mislim da ne bismo izgubili čaroliju života, ako bismo znali kako funkcioniše ta naša sprava. Ja sasvim dobro znam do tančina kako funkcioniše procesor mog kompjutera, a to mi ne smeta, da činim sve da mu bude bolje i da mi služi. Problem je što ja znam mnogo više o njemu nego o svom sopstvenom procesoru u glavi, a to nije mali problem. Zato živim za to, da naučnici kao što su otkrili ljudski genom, jednom otkriju i kako radi ta čudna naprava, puna uzvišenosti, ali i groznih kontradikcija.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 06 min 35 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

One comment on “Sve je u vaspitanju. Da, ali…

  1. Povratni ping: Priroda ili ambijent? | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.