Galerija

(Skoro) sve što se dešava je vaša (i moja) krivica!

Više puta sam naišao na blogove kao što je ovaj. koji govore o tome da šta god se čoveku desi, na kraju je to njegova krivica. Naravno, ne treba biti naivan, niti površan. Ako vas neko napadne fizički ili verbalno, a da ga pre toga niste ni sreli, a kamoli poznavali ili mu nešto nažao učinili, naravno da nije vaša krivica. Međutim, ako se problem malo dublje razmotri, osim u nekim ređim situacijama, zaista je vaša krivica, ali na jednom širem planu. No, krenimo redom. Počnimo sa primerima:

1) Nezaposlena žena domaćica pod teretom buljuka sitne dece, ne vidi život od šporeta, daske sa lukom i prljavih muških gaća. Muž je agresivni pijanica, neprekidno je vređa, ponižava, tuče i siluje. Ona plače i trpi celog života.

2) Građanin bivše Jugoslavije, nezaposlen, ili zaposlen sa mizernom platom, živi od sitnog kriminala, hronični je lažov i bednik i konzument najjeftinih uličarki. Nikada ne glasa i psuje po vlasti. Svi su za njega isti.

3) Atraktivna devojka sa prezirom napušta školu, neprestano vežba da postane „paklena zavodnica“, postaje ukrasni šal oko vrata uspešnog biznismena i ostaje  ubeđena da je superiorna u odnosu na one koje ustaju svako jutro da idu na posao.

4) Balkanac nacionalista. Bacao cveće po tenkovima koji su išli za Vukovar ili pevao Tompsonove pesme dok je sprejem crtao veliko slovo U po zidovima u zavisnosti od toga sa koje strane crte se nalazio. Verovao da će postati bogati kapitalista, čim odu komunjare, danas je socijalni slučaj, ponekad radi kao kasirka na crno kod nekog ratnog profitera. I dalje psuje komunjare.

Ova beda nije tamo negde, ona kuca i na tvoja vrata...

Ova beda nije tamo negde, ona kuca i na tvoja vrata…

Da li mi ljudi imamo prava na neke standarde? Da li zaista neko treba da nam garantuje solidnu državu, platu, stan, porodicu, sreću, ispujenost, prijatelje, budućnost? Verovatno ne, ali barem treba da težimo da to imamo. Ali šta da se radi kada toga nema? Hoćemo li u očaj, hoćemo li i dalje buljiti u televizor nakon što smo se do kuće dobauljali nakon što smo ispali iz krcatog i smrdljivog autobusa, a da ništa ne smislimo, organizujemo se sa ostalima i pokušamo? Za većinu odgovor je DA, tako ćemo uraditi. Onda se rodi neki Karađorđe ili Tito i smisli za nas revoluciju i mi za njim. I oni nam pomognu da se uzdignemo iz naše bede i blata, i da im se zahvalimo, onda ih ili ispljujemo ili smaknemo.

Pitanje se još postavlja. Šta raditi kad nema onoga čega bi trebalo i moralo biti. Zlo postoji i najčešće napada dobro koje je neko drugi stvorio. Mi uglavnom živimo na zaslugama nekih ljudi boljih od nas i kada novo zlo oduzme dobro koje mi nismo stvorili nego ga samo trošimo, onda se samo bunimo. Ali skoro nikada ništa ne preduzimamo. Neko nam je uzeo pravo, koje nismo ni zaslužili, već ga samo dalje srozavamo. Ako je Balkan jadan, jadan je zbog ljudi koji žive tamo. Ako je Evropska Zajednica jadna, jadna je zbog ljudi koji žive tamo. Život postoji samo jednom, i bacati ga uzalud neaktivnošću, čekajući da neko drugi reši stvari, najveći je luksuz. I neka nam je onako kako nam je, dok se ne opametimo. Ta borba ili aktivnost može biti bilo koje vrste, čak i otići ako je problem veći od vas, ali prepustiti se zloj kobi je auto destruktivno. Ne postoji juče, ne postoji sutra, postoji samo danas. A danas ko misli da je kupio pretplatu na večito blagostanje, mora hitno da menja te misli. Ako stalno i masovno delujemo po malo, ne treba nam Karađorđe, dovoljni smo sami sebi.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 46 min 35 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

One comment on “(Skoro) sve što se dešava je vaša (i moja) krivica!

  1. Povratni ping: Zašto se Darvin razboleo od sopstvene teorije | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.