Galerija

Priroda ili ambijent?

Ovim pitanjem se bavilo mnogo njih o okviru nekoliko mislećih disciplina, što filozofskih, što naučnih. Šta je to što je dominantno za ljudske karakteristike? Koga zanima ovaj argument malo dublje, radi se o poznatom antagonizmu „Nature versus nurture“. Drugim rečima da li nas određuje naša genetska slika ili input koji dolazi iz ambijenta. Domen ovog problema naročito je bitan za naš intelekt, mada se može i proširiti i razmatrati u drugim poljima bitnim za ljudske karakteristike, kao na primer, atletska uspešnost. Naravno, može se, i mora se razmatrati i van ljudske vrste, jer promena odnosa tokom evolucije, može da nam pomogne u analizi ukazujući na trendove.

Ko je jači, geni ili kultura?

Ko je jači, geni ili kultura?

Postojali su istorijski periodi kada se mislilo da je sve određeno genima, a onda je taj period zamenjen suprotnom tezom, da je naš um potpuna tabula raza, na rođenju, da bi se zatim oformio tokom života. Današnji odgovor raznih nauka, a posebno neuronauka, za koje bi se moglo reći da su najrelevantnije za ovo pitanje je da se ne može govoriti o polarizovanju. Ni jedno ni drugo, samo za sebe, nije dovoljno da odredi naše mentalne karakteristike. Politički korektni bi se zadovoljili ovim odgovorom, jer neutralni odgovori su oni koje ova vrsta najviše voli, ali kako ja to nisam, pokušao sam da se zabavim ovim problemom i malo dublje, ne bih li došao do odnosa ovih dveju veličina. Sasvim je jasno i očigledno da oba faktora moraju uticati na nas, geni nisu voda, tako da je sasvim jasno da imaju neki svoj uticaj, makar ako ništa drugo, ono da bace početne kockice. I ambijent, naravno mora imati svoj uticaj, jer ne živimo u izolovanim kulama od slonovače. Dakle, veoma je jasno da se mora raditi o kombinaciji. Ali, je jako bitno da se odredi koliki udeo u svemu tome imaju geni, a koliki ambijent. Odmah da preciziram, ambijent, nije samo prirodna okolina, to je svaki eksterni uticaj počevši od pevušenja oca nad stomakom trudne majke, preko tepanja i maženja bebe kada se rodi, preko vaspitanja, škole, uticaja drugova, institucija, televizije, knjiga, bilo čega što preko senzora se pretrvara u neku vrstu mentalnog uticaja. Jako je bitno odredeti stepen uticaja svake od komponenti da bi se odlučilo, šta, kako i koliko menjati i rekao bih porpravljati, jer za ljudsku vrstu se može sve reći osim da je savršena. Dakle, mesta za umne majstore ima čak i na pretek. Ako bi se utvrdilo da je genetistička struja u pravu, dok ne dođemo do nekog realnog genetskog inženjeringa, možemo samo da se predamo i čekamo bolja vremena. Ali ako bi se utvrdilo da je ambijentalistička struja u pravu, tu već imamo veće šanse. Ali, čak da je i to u pitanju, da zaista promenom ambijentalne komponente imamo veće šanse menjanja mozga i tada treba znati kako on unutra funkcioniše da bismo znali koje tehnike i kako treba primenjivati.

Ono do čega sam ja došao čitajući i diskutujući sa raznim neistomišljenicima je da je odnos priroda / ambijent, jako neproporcionalan u korist ambijenta, što je i sreća i nesreća. Sreća je da je, barem u današnjem trenutku razvoja neuro-tehnologija mnogo lakše koristiti rezultate raznih primenjnih psihologija, dok je nesreća u tome da se radi ipak o stvarima koje ne ostaju čvrsto u genima roda. Dakle, veći je rizik da se izgubi u slučaju nepovoljnih obrazovnih sistema. No, šta je tu je, bolje išta nego ništa. Ali je zanimljivo i čuti teze genetičke struje. Naime, mnogi su došli do zaključka da se kultura pojačava i poboljšava već nekoliko hiljada godina, da je škola veoma efikasna i masovna barem u Zapadnom delu sveta i da danas imamo pristup svim mogućim informacijama, a i pored toga, veoma je lako zaključiti da najveći broj ljudi nije u stanju da donosi elementarne odluke zasnovane na zdravom rezonovanju. Najveća većina ljudi u razvijenom i školom izloženom delu sveta nije u stanju da poveže više od nekoliko činjenica od jednom, sklona je da svoj stav zameni onim što ja načula na televiziji ili od komšije i mnogo toga goreg. Dakle, genetisti, tvrde da i pored ogromne količine kulture, ljudi su nesposobni da razmišljaju, dakle, mora se raditi o genetskoj nepredispoziciji. Zvuči primamljivo, i možda je delom i tačno, ali ja mislim da najvećim delom je to površno gledanje na stvari.

Tek u relativno skorije vreme došli smo do zaključka da je period izuzetne plastičnosti mozga, dakle njegove najveće mogućnosti učenja i promena, kod ljudske vrste dosta dug, ide sve do početka puberteta, dok se trenutak najintenzivnije neuralne aktivnosti završava sa oko 3 godine. Dakle, jedno se završava negde u 6 razredu osnovne škole dok se drugo završava čak 3 godine i pre nego što krenete u školu. Kada se to uzme u obzir, onda je sasvim jasno da parkiranjem naše dece u očajne jaslice i vrtiće, u trenutku kada najviše treba dati deci, mi im dajemo jako malo. A da ne govorimo o onoj jadnoj deci koja ostaju kod kuće sa polupismenim bakama. Jednostavno ste izgubili dete skoro zauvek. Naravno da će se, sada, javiti ponos mnogih, naročito starijih koji će uzvratiti sa onim poznatim „eto ja sam odrastao na selu gde ni struje nije bilo, a gle dokle sam dogurao, voze me u debeloj limuzini“. A ja bih samo uzvratio sa „na žalost, ko se ne vozi sve danas limuzinama, zato nam je tako kako nam je.

No, ne bih se zadržao na ovako površnom nivou. Zamislite društvo u kome bi svako pojedinačno dete ili veoma male grupe bile poverene od svoje nulte godine, ne samo roditeljima, već i ultra specijalizovanim ekpertima za ljudski mentalni razvoj. To bi bili stručnjaci koji bi uzimali u obzir sve parametre, i vaspitanje/obrazovanje bi postalo personalizovano. Škole ili oružje za masovno uništavanje ljudskog kapaciteta bi se pretvorile u preciznu i složenu aktivnost postupnog podsticanja svakog deteta. Prestali bi sa besmislenim predrasudama, na primer „Ma nemojte, rano mu je da uči dva strana jezika od nulte godine, zbunićemo dete“. Ili, „Rano je za klavir, nije mu se razvila mikromotorika“ i slične besmislice. Svako dete ponaosob bi imalo svoj „karton“ odnosno dnevnik razvoja gde bi se precizno merilo i zapisivalo sve što bi moderna nauka smatrala bitnim. Stimulansi bi se ubrzavali ili usporavali za svakog drugim tempom. Praktično bi kultura postala neka vrsta kombinacije pedagoga-psihijatra i učitelja. Ti učitelji bi ne samo podučavali decu, već i same roditelje. Biti roditelj je u današnjem društvu objektivno najvažnije, ali realno najobezvreženije zanimanje. I dalje, sve to je, više-manje spontano, u smislu ako smo preživeli do sada, nekako ćemo i od sad.

Eh, kada budemo imali društvo koje izvede na put nekoliko takvih generacija, tek onda treba svoditi račune i videti, da li takav individualno-naučni pristup zaista može da proizvede misleće, zdrave i korisne ljude za bolju zajednicu. Ako da, važnost ambijenta nad genima je i eksperimentalno pokazala svoju pobedu, u suprotnom, vraćamo se ponovo za sto za projektovanje, vraćamo se na gene i kako njih da menjamo. Naravno, geni su bitni i danas, čak i u slučaju da je ambijent bitniji, jer određuju početno stanje svakog novorođenog. Eksperti za vaspitanje, morali bi da prepoznaju koje su genetske osobine dominantne, da bi znali kako da ih koriguju, ili kako da ih potenciraju. Nije samo jedan cilj naučnog pristupa obrazovanju. Jedna moguća primena ovakvog pristupa je da izvede na put što veći broj sličnih individua, dok bi drugi mogao biti, naučno prepoznavanje sitnih genetskih finesa kod svakog pojedinca i kreiranje nekoliko klasa fundamentalnih individua društva, neka vrsta kraćeg i lakšeg puta. Tako bi znali koga ćemo izvoditi da postane inženjer, umetnik, atletičar, vojnik, menadžer i tako dalje. Ali bi ova aktivnost, koja bi se još mogla i nazvati, brutalno, i kao „dresura mozga“, i dalje bila korektivna unutar svake od ovih klasa. Štaviše, u nekom utopističkom društvu u kome bi se znalo kojih zanimanja treba više u nekom istorijskom trenutku, moglo bi se stvarati više inženjera nego umetnika ili više atletičara nego policajaca ili obrnuto.

Naravno, da je moguća i degeneracija celog ovog sistema, ako bi se zaista došlo do saznanja kako se može stvoriti bilo koja vrsta individue, ne može se isključiti ni teza da u određenom trenutku mogu prevladati zli vlastodršci koji bi prisilili naučne vaspitače da stvaraju poslušne amebe, sa kojima bi mogli da rade šta žele. Često razmišljam da je mnogo manji problem metod stvaranja individua na ovakav način od toga kakve individue treba stvarati. To je pravo i dublje pitanje. Ne želim da preterujem, ali naučno targetizovano vaspitanje mi već izgleda samo kao nešto čega nema danas, ali normalno je da će ga biti, dok nikako da nađem odgovor na to kakve to ljude treba da stvaramo za budućnost. I onda mi se vrati onaj stari Karl Poperov pristup kako nauci tako i društvu da niti može niti će postojati idealni društveni sistem, već samo neprekidna interakcija između mišljenja suprotstavljenih struja, pa ma šta god iz toga ispalo. Ne vidim konflikt između Popera i „dresure mozga“ zato što ni ona ne garantuje idealno društvo, već samo jedan od pokušaja da se malo popravi. Napadati ovaj pokušaj bilo bi kao kada bismo napadali doktore što tragaju za novim lekovima.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 30 min 45 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

One comment on “Priroda ili ambijent?

  1. Povratni ping: Naučnici su genetički mutanti | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.