Galerija

Šta je to zaista biti lider?

Ako pitate nekog slučajnog prolaznika na ulici šta je to lider, dobićete očekivani odgovor, da je to šef ili gazda, predsednik neke organizacije ili tela, državnog ili duhovnog organa. Da, istina i to je tačno, ali pokriva samo deo definicije. Onaj važniji je nešto sasvim drugo. Da li ste se ikada upitali kada treba postati šef? Pa recimo kad je vaš šef mnogo nesposobniji od vas, kada umesto da povećava vaš učinak on ga čak i smanjuje. Postati šef je nužnost onom kome je stalo da bolje ili efikasnije radi u timu. Dakle šefovanje nije samo po sebi cilj, da bismo napredovali u karijeri ili zarađivali veću platu. Ko tako misli, taj verovatno i ne postane tako brzo šef, ili ako i postane, verovatno će to loše raditi. Puna je istorija loših šefova.

Liderstvo se može poklopiti sa šefovanjem, ali nije neophodno i često je neko bolji lider ako se njegovo delovanje ne institucionalizuje. Evo par banalnih primera. Isus Hrist nikada nikome nije bio šef, a samo je promenio pola sveta svojim liderstvom. Albert Ajnštajn isto nije poznat po šefovanju, ali je temeljno promenio fiziku. Njihove ideje bile tako snažne, da je bilo dovoljno izreći ih i otvorile su neslućene vidike milionima drugih ljudi. Čovečanstvo se zauvek promenilo bez naredbe i bez direktne akcije. Liderstvo se prenosi snagom ideja, ne štapom ili prisilom.

Multikulturalizam je mrtav, slažem se, ali šta mi činimo da pokažemo našu najbolju stranu

Multikulturalizam je mrtav, slažem se, ali šta mi činimo da pokažemo našu najbolju stranu

Pogledajmo primer još iz jednog ugla. Evropu osvajaju muslimani, svi to vide, i većina nemuslimana počinje nelagodno da se oseća. Zašto, zato što nemamo na čelu država lidere već obične šefove. Šefovi država ne znaju kako da reše probleme integracije. Radi se o emigrantima, siromašnim ljudima sa niskom ili nikakvom kulturom koji beže od ratova, bolesti ili bede. U Evropu ne dolaze mislioci, filozofi ili politikolozi, već mahom jadni i poniženi ljudi. Oni rade poslove koje obogaćeni domaći Evropljani ne žele. To su ljudi sa lošom predispozicijom da uče jezike, često nemaju higijenske uslove i niko ih ne želi blizu. Osim toga, doneli su sa sobom običaje i ponašanja i načela, koja su neretko u konfliktu sa našim. Šefovi Zapadne Evrope uvoze muslimane robove za loše, teške ili prljave poslove. Preko dana. Preko noći žele da te ljude smeste u getoe, da se njihov zadah ne oseća, da njihova prljava odela ne remete Evropsku estetiku. Ti ljudi, međutim ne žele da budu robovi i kako ih domaće stanovništvo ne želi, moraju među sobom da se pomažu na svojim jezicima, preko svojih običaja. A njihovi običaju traže džamije, smeta im što naše žene nemaju feredže, jer oni su takvi. Da se naši šefovi država malo potrude pa pošalju emigrante u prave škole, pomognu im sa jezikom ili im nađu stanove, tako što ih razbacaju među Evropljane umesto da ih stave u homogene getoe, možda bi oni i imali šansu da se zaljube u našu kulturu ili običaje. Možda bi manje ili nimalo želeli džamiju, možda bi hodali u korak sa svojim ženama umesto da idu 3 metra iza muškarca jer bi možda shvatili da postoji i drugi način. Evropa je slabu računicu načinila sa uvozom muslimana. Oni se uvoze da rade jeftino grozne poslove, ali kad bi Evropa počela da plaća škole, da zida nove kuće za njih, da ulaže u njihovo kulturno uzdizanje, onda oni više ne bi bili jeftini, pa samim tim ni isplativi. Onda bismo opet mi morali sve da radimo kao i uvek, i oni bi ostajali kod svojih kuća u Africi i Aziji. Ako naši šefovi država budu i dalje ignorisali pravi razlog konflikta između 2 kulture, desiće se ono što se često u istoriji događa. Oni slabiji i ponizniji će savijati glavu dok budu bili slabiji. Ali kada ih bude dovoljno i kada ne budemo više mogli bez njih, onda će biti kasno, onda će oni postati jaki i tada će prvo  krenuti da nam se svete, a onda će i da prevladaju. Onda će oni postati gazde, a mi posluga. Da li je to loše? Pa i nije. Nije šija nego vrat. Mi, da smo bili lideri, da smo bili zaista superiorni u odnosu na muslimane, mi ili ne bismo njih uopšte uvozili jer nam se to ne bi isplatilo, pa bi ih pustili da žive kako oni znaju i umeju ili ako bismo to činili morali bismo da znamo kolika je tome cena. Ali tada bi uvoz bio na prinicpu dobre volje, a ne banalne koristi. Ne bismo ih zvali da peru našim iznemoglim roditeljima zadnjice, već bismo ih zvali da im pružimo priliku da naša superiorna kultura dopre i do njih. No, mi nismo superiorni, nama trebaju robovi. Mi smo samo lenji i oholi, pa bismo da iskoristimo bedu slabijeg. Evo jednog karakterističnog primera liderstva. Ako je ova moja ideja ispravna, ako ima dovoljno ljudi koji se sa njom slažu, i ako krene Evropom da se širi novi talas koji shvata suštinu, ja sam veći lider od predsednika države. I ja i svi vi koji budete prihvatili i preneli tu ideju dalje. Nema ništa žalosnije nego zatvarati se u desničarske ksenofobske krugove, koristiti se terorizmom, kao onim u Oslu leta 2011. godine. Kad dođe do terorizma, sve je već odavno propalo. Ja sam čak i za to da se i izbace i muslimani i svi drugi imigranti iz Evrope, sa jednim velikim i dubokim pismenim izvinjenjem koje bi glasilo, više-manje, ovako: „Nadajmo se da ćete nam oprostiti, mi smo primorani da vas izbacimo jer nismo u stanju da vas ugostimo. Nemamo ni želje ni volje da vas integrišemo, nadajmo se boljim danima, mi ćemo živeti kako znamo i umemo, a vama želimo sve najbolje, znamo da će vam biti jako loše kada se vratite svojim kućama, ali bolje i to, mi od vas samo robove možemo da načinimo, za drugo nismo spremni. Mi smo loši ljudi, ali ipak smo shvatili našu grešku“.

Ili ako bismo zaista bili dobri ljudi željni progresa, onda bismo zvali muslimane da od njih nešto naučimo, da poboljšamo naše znanje i kulturu. Koliko god mi bili napredni, uvek je razmena kultura dovodila do još bolje kombinacije. Ali onda bi trebalo da uvozimo pisce, naučnike, glumce, arhitekte, muzičare i inžinjere. Ili opet nešto drugo. Mogli bismo mi da odemo u njihove zemlje i tamo da podižemo pozorišta, univerzitete, sportske centre i ubrzivače elementarnih čestica da pokažemo šta mi umemo. Tamo bi tada ljudima zaigralo srce, videli bi nas kao njihovu braću, možda bi se zaljubili u naše ideje, možda bismo postali njihovi lideri. Mi na žalost kada odlazimo u njihove zemlje, mi tamo gradimo fabrike gde ih cedimo do zadnjeg atoma snage i onda čim im se plata digne za pola dolara, brzo bi tu fabriku preneli u neki još bedniji grad. Mi nismo njihova braća, mi smo arogantni i ako nas mrze, mi to zaslužujemo. Ne meri se naša vrednost po tome kakvi su oni i kako bi se oni prema nama ponašali, već kako se mi prema njima ponašamo. Barem u 20. veku muslimani nisu došli silom u Evropu, oni nisu osvajači ovog puta. Mi smo ih zvali, ne treba to da zaboravimo. Oni nisu agresori. Mi smo agresori na njihovo ljudsko dostojanstvo.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 06 min 01 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

One comment on “Šta je to zaista biti lider?

  1. Povratni ping: Predlog Ajzeka Asimova za bolje čovecanstvo, deo 2 | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.