Galerija

Атеизам наш насушни

Замислимо следећу ситуацију: дође човек на разговор у робну кућу где се тражи трговац на одељењу за играчке.
”Добар дан, ја сам тај и тај и имам те и те квалификације”.
”Добар дан, ви сте дакле тај кандидат. Лепо, имате добру школу, солидно искуство, а видим и препоруке су вам на месту. Мислим да сте ви онај кога тражимо, сасвим смо задовољни, само ми, за крај, реците шта вас је довело до нас, зашто баш ми?”
”Па, искрено да вам кажем и ја мислим да су моје квалификације добре, али оно најбитније је да желим да будем помоћник Деда Мраза, да када дође Нова Година, да пролазим кроз кровове кућа, и да поделим поклоне милионима деце за једну ноћ.”
”Да, заиста лепо од вас, баш нам требају људи са таквом амбицијом, а баш сте ме пријатно насмејали вашом метафором о Деда Мразу. Ценићемо вашу преданост послу.”
”Али, чекајте, не ради се ни о каквој метафори, ја заиста верујем да Деда Мраз постоји и да су му потребни помоћници.”
”Ах, да, заиста, стварно, ни мало се не шалите?”
”Не, па управо сам паркирао своје летеће санке ту испред ваше робне куће, ево погледајте.”
”Хм, Хм, уф, овај, молим, мислим, како оно рекосте, санке? Знате шта, хвала вам што сте, ето, дошли, ми ћемо сада, овај, одслушати и остале кандидате, па ћемо вам јавити исход наше одлуке, ви слободно конкуришите и на друга места, немоје се осећати обавезујуће према нама. Хвала још једном и довиђења.”

Ova slika je sasvim jasna i bez reči.

Ova slika je sasvim jasna i bez reči.

Да ли би икоме било чудно, да је селектор, када је схватио да кандидат искрено верује у имагинарно биће, одједном драстично променио своју процену и сасвим извесно одлучио да га никада не прими? Или је можда селектор погрешио и требало је, политички коректно, да помисли да вера у Деда Мраза је приватна ствар тог кандидата која нема никакве везе са обављањем трговачког посла и да то уверње неће утицати и да то није слика његове менталне стабилности већ слобода вере и опредељења. Наравно да у овом примеру, је сасвим очигледно шта је рационално и шта је једино што би здрави разум одлучио. Но, постоје неки примери, тако чести у многим друштвима, где кандидати за много битнија места, рецимо председника владе, државе, народни посланици, градоначелници, министри, директори института за разна истраживања, сасвим отворено, без имало срамоте, изјављују да верују у много фантастичнија бића. А њихови селектори, бирачи то ни мало не узимају као негативну особину, штавише, многи сматрају да баш зато и треба да буду изабрани. А да ли је то добро?
Ево једног примера у дебати једног парламента који, ради једноставности, се састоји само од два посланика, једног који тврди да верује у имагинарна бића, и једног који верује само у ствари које имају чврсте доказе. Расправљају на тему доношења закона о еутаназији. Након само неколико минута разговора, верујући ће изјавити да је против зато што у књизи коју је написало или инспирисало имагинарно биће пише да је оно и само оно власник и људског тела и његовог менталног аспекта, да не кажем душе, и да је само оно надлежно да одлучује о његовом трајању, нестајању или трансформацији било ког типа. И ту дијалог са неверујућим се прекида јер након такве изјаве се не може ништа одговорити. Наравно, неверујући може да измисли да његово имагинарно биће тврди да је оно створило људе са циљем да што краће живе и да што се више живот скрати, то ће скраћивачи бити више награђени. И шта онда остаје? Ништа, јер два имагинарна бића постоје у паралелним недодирљивим световима где ниједан посланик не може да докаже ничим већу вредност сопственог у односу на оног другог. И онда како неку одлуку за овај закон треба донети? Никако, остаје само пука сила. Превагнуће онај који је у датом тренутку јачи. Дакле агресија и насиље. А ако неверујући остане доследан и изјави да тражи доказ да је закон имагинарног бића верујућег заиста тачан, и након што га, наравно, не буде добио, опет остаје фрустрација и опет сила, победиће онај који је јачи. Не може постојати дијалог између те две стране, а кад нема дијалога остаје само слепа сила.

Ако би верници били доследни у својим светоназорима, потпуно је наивно помислити да је слобода вере нешто што заиста може да постоји, у најбољем случају може ако је она у некој заједници једина и чврсто дефинисана, али чим уђе у додир са неком различитом, само је питање времена кад ће доћи до неког геноцида било које врсте. Када до њега не дође, то је само зато што припадници разних вера одустану практично од својих принципа, чак иако, додуше само на речима, наставе да их проповедају. А у вере спада много тога. Поред класичних, ту су и комунизам и либерални капитализам и вера у апсолутна људска права итд….

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 15 min 30 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

One comment on “Атеизам наш насушни

  1. Povratni ping: Muzej Starovekovnih Zabluda kraj Rima i na Vračaru | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.