Galerija

Idemo u školu na zabavu

Nikada nije kasno da se bavimo suštinskim pitanjima. Svaki put kada bismo to učinili znamo gde bi ta avantura počinjala, ali neretko bi se završavala na mestima za koje niko nije očekivao. A neki se pitaju pa zašto bi se time i bavili kad je život sam već po sebi komplikovan, treba se zaposliti, zaraditi, stvoriti porodicu, obezbediti je i na kraju umreti. Nemamo vremena da se bavimo suštinom kad nas već i detalji nadvladavaju. Pa možda nas detalji i muče baš zato što nikako ne uspevamo da rešimo suštinske probleme. Ako je to neko zaboravio, hajde samo najvećih da se setimo:

Hrana je otrovna, vazduh je otrovan, voda je otrovna i sve je manje, priroda je nestala, divlje životinje smo istrebili, planeta je prenaseljena ljudima, oružje za masovno uništavanje kao atomsko ili hemisjko ili bakteriološko stoji na raspolaganju ljudima kojima nije za verovati i koje mnogostruko mogu da unište ljude, sav preostali živi svet, pa čak i čitavu planetu, barem 50% ljudi živi ispod granice ljudskosti, nepismenost je sličnog procenta, a i pismeni imaju nisku kulturu. I ti problemi nisu lokalni, ne zavaravajmo se. Već nas udaraju po nosu i nastaviće sa tim još više kako se budu zaoštravali.

Ako život nije zabava, neka barem škola to postane.

Ako život nije zabava, neka barem škola to postane.

Da nisam učio malo škole pomislio bih da je to neizbežno, da su ljudi prokleti i da svoju sudbinu ne mogu bitnije promeniti. Jedna krava je samo jedna obična krava i znamo više manje šta od nje možemo da očekujemo. Ali ako se zagledamo u dubinu ljudskog potencijala, ako vidimo do kog smo znanja mi uspeli da dođemo tokom naše istorije, mislim da se radi više o nefokusiranju na probleme nego na objektivnoj nemogućnosti da ih rešimo. Mi ljudi smo kao i sve ostalo rođeni preko oko 13.5 milijardi godina, tamo negde u velikom prasku. Pre oko četiri milijarde godina nastala je naša planeta, a prvi život je nastao relativno brzo nakon njenog nastanka. Tom životu je bilo potrebno 90% vremena od tih 4 milijarde godina da se pretvori u nešto složenije od prvobitne elementarne hemije. I onda je prateći eksponencijalne trendove krenuo da se pretvara u sve složenije oblike. Mi, homo sapiensi smo nastali pre oko dvesta hiljada godina a naš DNK, naš genetski kod je najverovatnije poptuno nepromenjem zadnjih nekoliko desetina hiljada godina. Mi današnji ljudi, dakle genetski smo identični ljudima koji su živeli u divljaštvu. Kako to da divljaci mogu da pošalju rakete na mesec, sonde na planete Sunčevog sistema pa i dalje, kako to da ne mrdnuvši se sa Zemlje smo uspeli da odgonetnemo mnogobrojne tajne od najsitnijeg sveta elementarnih sub-atomskih čestica pa sve do klastera galaksija dalekim milijardama svetlosnih godina od nas? Zato što imamo koncept prenošenja znanja sa jedne generacije na drugu. Zato što je DNK prestao da se menja jer je bio nedovoljan, zato što je našao biološko ekonomičniji put za prenošenje životno bitnih informacija. Prvo verbalno, zatim preko knjiga, zatim škola, i na kraju Interneta, a biće toga još štošta.

Ljudska vrsta današnjice se nalazi pred velikim paradoksom, količina ukupnog znanja i fundamentalnog i onog o detaljima prevazilazi sve kapacitete bilo kog pa i najinteligentnijeg pojedinca na Zemlji da je uskladišti pa čak i koristi u njenoj celini, a ipak najveći broj ljudi nije ni zainteresovan niti je posebno stimulisan da do njih dođe, čak i kada ima objektivne mogućnosti da do tog znanja dođe. Ne možemo se ljutiti na jadnog Afrikanca iz Saharskog predela što ne razume Njutnove zakone, ali 90% Evropljana nema nikakav objektivan alibi. Ima puno razloga za to, ja ću se pozabaviti onim koji mislim da je presudan. Škola, od vrtića, do fakulteta pa i postdiplomske aktivnosti su loše urađene. Da bi se izbegao veliki paradoks današnjice, potrebno je znanje učiniti privlačnim. Nekada smo decu po školama tukli za neznanje, danas im dajemo loše ocene. Čovek je delom svog bića lenjo biće, tako da, priznajem, mora da postoji neka prisila da se to znanje asimiluje. Ali ne zadržimo se na batini, gde je tu šargarepa? Ono što nedostaje je nagrada za one koji pokažu veću zainteresovanost za učenje. Ja sam na kraju osnovne škole dobio Vukovu nagradu i jednu skromnu knjigu, čestitku od učiteljice i 10 ćevapa od roditelja te večeri. To je sve. No zamislimo da na svim nivoima obrazovanja dominira nagrađivanje boljih umesto batinanje gorih. Ako bi bilo desetine ako ne i stotine nivoa gde se zna šta se očekuje i šta se dobija ako neko te zahteve ispuni. I to ne samo na kranjem cilju, dobiti kvalitetan posao, već u svim međufazama. Čak ne samo iz školske godine u godinu, no čak iz meseca u mesec tokom godina. Dakle, neće biti ocena, već prelazaka u privilegovanije slojeve obrazovanja. Meritokratija od vrtića pa do posla, svakih mesec dana neka promocija boljih. I naravno, svi treba da vide šta se dobija kad se zasluži. Pa učitelji umesto da se biju sa đacima ili da ih se plaše, trčećim korakom bi išli do škola, a đaci ne bi želeli kućama da se vraćaju. O kojim nagradama i promocijama govorim. Malim, ali stalnim. Mogu se poklanjati knjige, bolje će javno hvaliti pred razredom, školom, pa čak i gradom, poklanjaće se delovi računara, celi računari, bolja odeća. Na ekskurzije bi išli zaslužni, a ne svi. Bilo bi 10 nivoa ekskurzija od obilaska lokalne botaničke bašte do odlaska u inostranstvo u zavisnoti od uspeha. Nekom bi se poklonio kurs stranog jezika, nekom delovi rakete ili malog teleskopa da ga sam sklopi. Ne bi trebalo ni da postoje fiksni razredi već samo grupe po dostignutom nivou, gde se na nekim može ostati duže a na nekim kraće. Odnos dopunske i dodatne nastave bi trebalo potpuno preokrenuti. Naravno da mi je žao onih koji su nesrećom ratnih godina, siromašnih ili jednostavno kriminalnih porodica zapustili decu pa ona zaostaju u školi, ali ako nemamo neograničeno resursa, bolje ih je preusmeriti onim boljima da budu još bolji nego dizati one koji su na minimumu. Principom nagrađivanja, a ne kažnjavanja, i ti na minimumu će već imati veće šanse da se uzdignu od nule. Ljudi nisu svi isti, nikada to neće biti, čak iako bi imali iste početne uslove. Uzdignimo one bolje koji će lančanim reakcijama vući sve ostale. Plaćati svemirska istraživanja na prvi pogled je bacanje para umesto na primer rešavaju problemi na Zemlji, ali to je privid, sto puta je dokazano koliko smo indirektne i mnogo veće koristi dobili od tih investicija nego da smo pretvarali Saharu u plodne njive. Naravno, bolji nisu deca moćnika ili bogatih, već oni koji su pokazali konkretne rezultate. A vi učitelji, nemojte se vaditi na propise, stroge direktore ili sistem. Već koliko sutra primenite barem deo ovoga što je u vašoj moći. A toga je puno. Ono što je najbitnije je okrenuti za 180 stepeni princip. Recimo, podelite svima kečeve na početku, zatim dižite svakom od 1 to 5 proporcionalno uspehu, polako i postepeno. Petica će na kraju doći kao nagrada, onima koji je budu zaslužili. Oni učitelji koji kažu Bog zna za pet, ja za četiri, a vi ostali  od 1 do 3, trebalo bi naglavačke izbaciti iz škole. A učitelji koji tvrde da su programi preopširni, neka slobodno izbace deo gradiva iz njihovih predmeta. Bolje je da se nauči manje, ali temeljno, jednom za svagda. Na kraju ko vas u suštini kontroliše? Prestanite da se bojite zamišljenih duhova koji vam komotno stoje kao alibiji. Bacite se srcem u srž problema, na vama je budućnost zemlje, a to nije mali zadatak. Vama nisu dopušteni kompromisi, vi ste nam sve. Eto to je za mene reforma školstva.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 11 min 30 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

One comment on “Idemo u školu na zabavu

  1. Povratni ping: Ni Bolonja, ni Lazanja | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.