Galerija

Teorije o zaverama, deo 1

Teorije o zaverama su, kao i religije. Ima ih tako puno, svako sa puno energije brani svoju, uglavnom su jedna u suprotnosti sa drugom, njihovi poznavaoci uglavnom se bave monolozima, veoma retko ili skoro nikada ne ulaze u ozbiljne intelektualne rasprave sa neistomišljenicima, veoma su emotivno obojene, veoma često gađaju upravo na emotivni deo u svojoj publici, uglavnom su jako zanimljive da se slušaju, čak i onima koji u sve to ni malo ne veruju, njihovi promotori su često harizmatični i teorije o zaverama nude neko rešenje racionalno inferiornima, daju neku utehu.
Pre neki dan slušao sam na radiju preko Interneta, jednog od zabavnijih „zaverenjaka“, kojeg bih mogao da slušam satima jer je zaista inspirativan i zanimljiv. Radi se o Velimiru Abramoviću, profesoru doktoru, čovek koji gaji kult o Nikoli Tesli. Naime, za razliku od onih mračnjaka koji stalno trube kako je ama baš sve određeno, predviđeno, kontrolisano, da nema, ni nade, ni šanse, da su za sve naše probleme krivi uvek neki drugi, strane obaveštajne službe i tako dalje, Abramović je daleko vedriji, obrazovaniji, pa rekao bih i zabavniji. Ali i zanimljiviji, kao psihološki slučaj za analizu. Naime, postoje čitave desetine minuta kada bi čovek mogao da se složi sa njim, štaviše, lepo je što postoje ljudi koji promovišu tako bitne ljude kao što je Tesla. Na kraju krajeva, ako ćemo o mitovima, korisniji su mitovi o Tesli nego o svemogućim obaveštajnim službama ili o sinovima stolara iz starog veka što su završili na krstu. Međutim, nakod lucidne faze, odjednom, u svom izlaganju, profesor tako naglo sklizne u ponor i počne da priča o vračarama koje predviđaju budućnost iz šoljice za kafu ili iz karata, i onda čovek trenutno izgubi bilo kakav interes da ga dalje prati i zapita se gde je tu i kako pukla veza između uma i osećaja za realnost. Tako sam, u jednoj prilici, dok sam razbijao malo dosadu vrućih popodneva, slušao o filmu „Tamna Strana Meseca“ autora William Karel. Naime, Abramović tu sasvim jasno kaže voditeljki da je i on sam verovao da se ljudska bela civilizacija zaista spustila na Mesec dok nije video ovaj film. I ne samo to, pominjao je da su u tom dokumentarnom filmu intervjuisane važne ličnosti kao što su političari visokog kalibra kao Henri Kisindžer, Donald Ramsfeld, udovica Stenlija Kjubrika, astronaut Baz Oldrin i tako dalje. I da svi tvrde da je u stvari sve to bila nameštaljka, da je predsednik Nikson tražio od Kjubrika da na setu „Odiseje u svemiru 2001“, snimi lažirano sletanje na Mesec, što je ovaj i uradio. Kada sam to čuo, verovatno bih odreagovao kao i na priče o gatarama iz šoljice za kafu, ali ovog puta, to sam ozbiljnije shvatio jer ipak, radilo se o ljudima visokog nivoa. Zvučalo mi je neverovatno da nije pukao već skandal međunarodnih dimenzija, ali svejedno odlučio sam da proverim ovu informaciju. I zaista sam odgledao ovaj film i zaista taj film to tvrdi i zaista Kisindžer i Ramsfeld sve to potvrđuju. Ali, ima dva maaala, sitna detalja, koje nikako ne treba prevideti i koji gledaocu moraju potpuno da promene poruku filma. Prvi je da na kraju filma, u seriji blupera  u odjavnoj špici, postaje sasvim jasno, da je film u stvari parodija, da su se čak i visoki političari našalili sa publikom i pristali da budu deo igre režisera i da su glumili po scenariju i da su mešali istinite činjenice sa gomilom izmišljotina. Čak u jednom bluperu, Jevrej vernik, koji je čuvao jednog od snimatelja, na Jidiš jeziku kaže da se ne seća tačno svoje rečenice, pa traži scenario da se podseti. A drugi sitni detalj koji ne treba prevideti je stranica na Vikipediji koja sasvim jasno daje kontekst kako je i zašto snimljen ovaj film. Upravo da bi se poigralo sa onima koji pate od sindroma teorija o zaverama. Štaviše, mnogi od zaverenika su poslali hrpe pisama podrške i zahvalnosti režiseru, što je upravo razotkrio i dokumentovao ono što oni već godinama pričaju. Naravno, autor filma se prijatno na sve to nasmejao, jer je upravo postigao ono što je želeo, da dokaže da postoje mnogi ljudi kojima je jednostavno neophodno da postoje zavere svuda i o svemu. Pa se, tako, očigledno upecao i naš junak ove priče dr. Abramović.

Velimir Abramović, kako sam kaže, između ostalog i vrač

Velimir Abramović, kako sam kaže, između ostalog i vrač

Zašto se to desilo? Zato što očigledno, kod tog čoveka postoji jedan deo, jedna ili više fijoka u njegovom umu, koje emotivno imaju potrebu za ovakvim stvarima. Ne radi se o glupom ili o neobrazovanom. Da je malo bolje pogledao, da je pročitao Vikipedijinu stranicu, video bi i sam da se upecao, ali nije, jer nivo njegove skepse za ovakve argumente je ravan nuli. Možda nikada i nismo sleteli na Mesec, ali za to, ovaj film nije dokaz. Ne može se ni isključiti da se radi o duploj prevari, da gluma o prevari zaista prikriva pravu prevaru. Bilo kako bilo, pretpostavke su samo početak istraživanja. Sve može biti, ali je interesantno ono što zaista jeste. No, kod ljudi kao što su Abramović prilično je jasno da je emotivni sklop već stvorio predispoziciju za ovakvim verovanjem bez provere. A to nije ni čudno za čoveka koji olako tvrdi da nema nikakve probleme da poveruje da je Tesla komunicirao sa Mark Tvenom preko aparata nakon što je ovaj drugi već bio mrtav, da je pričao sa vanzemaljcima koji su se preselili sa Marsa u utrobu Venere i tako dalje. Jednom, kada otpustite kočnice jednog tipa, gomila drugih apsurdnih stvari uleće jedna za drugom.

Da se razumemo, naše naučno znanje je  skromno, dakle, nemoguće mi je da tvrdim da su te tvrdnje nemoguće, ali je problem u nivou verovatnoće. Kako nas uči Karl Sejgan, za izuzetne tvrdnje traže se i izuzetni dokazi. Ali Abramović u svojoj karijeri se u uglavnom bavi stimulisanjem drugih da to bolje prouče umesto da sam to pronađe. Nije ni to loše, naprotiv, dobro je poznavati sopstvene limite i dati inspiraciju drugima. Ali, kada tako stoje stvari, onda se to mora izjaviti na drugi način. Mora se sa puno opreza reći da je Tesla nešto izjavio, pa onda citat, gde i kada, to i to, i da je to zanimljiva hipoteza koja ako bi bila tačna bi donela velike promene u naučnim teorijama. No, to nisam primetio kod Abramovića, već emotivni zanos, bez i malo opreza, sipa kišu radikalnih i neverovatnih tvrdnji, kao da su već sasvim dokazane. Upravo zbog toga se gubi bilo kakav naučni autoritet, vremenom, takvi ljudi se pretvore iz dobronamernih zabavnjaka u patološke slučajeve, jer se čude zašto ih niko ne uzima ozbiljno u obzir i na kraju pate zbog toga.

Naravno, postoji i druga varijanta, da je on lukaviji nego što meni izgleda, da je shvatio da je emotivni put, put do srca, čak i do potencijalnih tvrdokornih naučnika kraći ako im se neko ovako obraća, pa ako već sam ne može da dođe do dokaza, da će barem neko ko ga sluša to jednom uraditi. Čudesni su božji putevi, kako kaže ona stara izreka, nije ni ova varijanta za potcenjivanje.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 27 min 40 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

3 comments on “Teorije o zaverama, deo 1

  1. Povratni ping: Teorije o zaverama, deo 2 | Markus Maki

  2. Povratni ping: Kosmos – Odiseja kroz prostor i vreme | Markus Maki

  3. Povratni ping: Teorije o zaverama, deo 3 | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.