Galerija

Predlog Ajzeka Asimova za bolje čovečanstvo, deo 1

Kada šetamo šumom, možemo lako naleteti na velike kolonije mrava okupljene oko svojih mravinjaka. Njihovo delanje je užurbano, skladno, organizovano, mravi su neverovatno efikasni biološki mehanizmi. Ubijaju se od rada od jutra do mraka, ali nikada ne ostanu gladni. Medjutim, velike kiše, požari ili mravojedi su problemi koje oni jednostavno ne mogu da reše, pa čak ni da predvide. Njihov videokrug je uzak, njihov intelekt je veoma ograničen. Imaju nekoliko jednostavnih pravila kojih se čvrsto drže i statistički prolaze uglavnom dobro ali povremeno tragedije mogu uništiti i čitave kolonije.

Mi ljudi, mravi višeg ranga, obdareni smo daleko snažnijim intelektualnim potencijalom. U stanju smo da osluškujemo mikro vibracije tla, koje ponekad mogu da predvide zemljotrese, šaljemo signale u svemir i očekujemo odgovore, poslali smo sonde do Sunca, pa  čak i van sunčevog sistema, pratimo kretanje kometa u blizini naše planete, idemo na povremene izlete do našeg prirodnog satelita Meseca. Gledamo mrave u šumi i u stanju smo da vidimo i požar i poplavu i mravojeda i mogli bismo da pobegnemo od svake od te 3 opasnosti, a mrav ne bi mogao. No taj jednostavni mrav koristi sav svoj potencijal, a mi ljudi se i dalje luksuziramo. Da, mi možda znamo štošta više, ali šta činimo da iskoristimo to znanje za naš spas od opasnosti koje i nas mogu da ugroze. Epidemije, glad, žeđ, zemljotresi, ratovi, ekonomske krize, ropstvo, uništavanje prirode. Ako se osvrnemo na našu istoriju, veoma ćemo lako bez i najmanje sumnje shvatiti da postoji veliki raskol između našeg intelektualnog potencijala i iskazane ili primenjene reakcije na neku od ovih opasnosti. Ako pogledamo stepen korisnog dejstva meren kao odnos potencijalne i primenjene akcije u otklanjanju opasnosti, mrav ima neverovatno viši koeficijent od čoveka.

ako nikada niste čuli za Asimova, onda ste zaista živeli pod kamenom...

ako nikada niste čuli za Asimova, onda ste zaista živeli pod kamenom…

Na svu sreću, postoji jedan surovi sudija, koji se zove priroda, koji i može da toleriše određeno vreme neka ponašanja, ali nakon toga, ako se u tome nastavi, veliki deo čovečanstva, pa možda i cela ljudska vrsta može zauvek nestati sa ovog sveta. Svakodnevno nestaje veliki broj životnih vrsta, od mikro-organizama, pa, na kraju ponekad i krupniji sisari nestaju. Ako mi ljudi, ne kao individui, već kao kritična masa, pokažemo praktičnim delovanjem da smo u stanju da shvatimo opasnosti kojima smo izloženi i da adekvatno na njih reagujemo, mi ćemo opstati, a ako ne, nećemo biti nikakav izuzetak u nestajanju. Nećemo biti ni prvi ni poslednji koji će nestati. Kažem sreća, jer i pored toga što bi univerzum osetio neko blago podrhtavanje zbog toga što će se zauvek ugasiti Geteova poezija, Njutnova nauka, Da Vinćijeva Mona Liza ili  hrabrost Đordana Bruna, ipak kroz filter prirode se može proći samo ako svi zajedno budemo dovoljno pametni da se suočimo sa nebrojenim problemima što su svaki dan pred nama i koji nam prete u bližoj i daljoj budućnosti i kojih smo veoma svesni. Ljudi nemaju nikakv monopol nad svojom sudbinom, niti ovom planetom niti nad bilo čim drugim. Čuda se ne dešavaju, ono što se dešava je rad, znoj, razmišljanje i traganje za rešenjima i borba sa problemima. A veliki deo igre je i sreća, bez nje bismo mi kao i mmogi drugi nestali mnogo ranije. Sreća bi se mogla definisisati kao tolerancija gostujućeg sistema na momentalnu neprilagođenost gosta. Sve ovo inspirasno je jednim govorom velikog pisca Ajzeka Asimova 14 Januara 1989, pod naslovom „Rešenje za Čovečanstvo“ (Answer For Hummanity). Ko hoće može pogledati original na internetu na engleskom jeziku, a za ostale, probaću da sažmem u prevedenom obliku na srednjebalkanskom jeziku uz moje male adaptacije. Priča ima dvadesetak godina ali je i dalje aktuelna kao da je juče napisana.

Deo 1:

Deo 2:

Elem, ljudi svakodnevno ispuštaju u atmosferu velike količine ugljen dioksida, što iz motora, što iz naših peći, a najviše iz industrijskih ili energetskih postrojenja. Sagorevamo ugalj, naftu i gas. Količine su zanemarljivo male u odnosu na celokupnu zapreminu vazduha, ali je stopa rasta u stalnom uzdizanju. Količine su još nedovoljne da bi ozbiljno ugrozile naše disanje, jer ipak atmosfera je globalni organizam 70% posto mora nenaseljeno ljudima i dalje dovoljno kompenzuje naše delovanje sa kopna, ali je dovoljno da polako stvara efekat staklene bašte koji blokira sponatnu disipaciju sunčeve toplote sa površine zemlje u hladni okolni svemir. S druge strane uništavamo i ono malo šume što je ostalo na planeti. Šume su trenutno najefikasniji potrošač ugljen dioksida. S jedne strane povećavamo štetne, po nas, gasove, a s druge smanjujemo naše prirodne saveznike koji bi mogli apsorbovati to povećanje. Dakle dupla šteta. Ljudi iz Brazila kao stanovnici zemlje koja poseduje najveće današnje zalihe šuma na planeti, odlučili su da poseku te šume radi svoje trenutne zarade. Uglavnom ne prihvataju nikakve kritike bilo koga jer svoje šume smatraju privatnim nacionalnim bogatstvom, a nisu svesni da to ne pripada samo njima nego čovečanstvu. Naročito ne privataju kritike iz SAD koji je ubedljivo najveći zagađivač na čitavoj planeti. Međutim, iako bi ta politika izgledala zdravo razumski lokalno gledajući, radi se pogrešnoj politici gledajući problem globalno i dugoročno. Postoje problemi koji izlaze van parohije. Zato što da bismo sprečili ekekat staklene bašte potrebne su istovremeno dve akcije, i održavanje i povećavanje površine šuma globalno i smanjenje spaljivanja fosilnih goriva i tranzicija na neki drugi vid energije. Jer, možda će i Brazil prosperirati ekonomski, ali ćemo vremenom i zbog toga, mada ne samo zbog toga početi da se gušimo a bez čistog vazduha nema opstanka. I ne samo Brazilci već i mi svi ostali. Brazil gleda slepo svoje lične nacionalne interese, kao što su to radile sve druge zemlje u čitavoj istoriji ljudske vrste, pa razmišljaju što bismo mi bili bolji od drugih, kad ste vi Evropljani ili Severno Amerikanci sekli, niste nikog ništa pitali, sada pustite nas na miru da mi posečemo svoj deo. Ima to svoje lokalne logike, ali ravnati se po najgorima nije nikad bilo rešenje za probleme. Ako smo mi koji smo nemilice sekli to i radili, mi smo počinili velike greške i čovečanstvo je naučilo da je to bilo loše. Iako vidimo da Brazilci čine greške to treba da im kažemo otvoreno bez griže savesti, čak iako smo mi isto radili, ako ni zbog čeg drugog ono zbog toga što oni Evropljani koji su to uradili nismo mi već naši očevi. Gde je napredak, ako se sadašnji ljudi ravnaju po greškama prošlih ljudi.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 25 min 50 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

2 comments on “Predlog Ajzeka Asimova za bolje čovečanstvo, deo 1

  1. Povratni ping: Predlog Ajzeka Asimova za bolje čovecanstvo, deo 2 | Markus Maki

  2. Povratni ping: Oda Karlu Sejganu | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.