Galerija

Teorije o zaverama, deo 2

Šta je to uopšte teorija o zaveri? Postoji ogromna razlika između same zavere i teorije o zaveri. Zavere su uvek postojale, postoje i postojaće, štaviše, zaverom se služi veći broj ljudi ove planete. Od najsmešnije moguće kada se deca igraju klikera, pa sve do najozbiljnijih zavera, kao na primer, oko atentata visoko lociranih ljudi u društvu. Na poslu, u skoro svim firmama, uvek se nešto šuška iza ćoška, ko će biti primljen, ko izbačen, ko nagrađen, ko kažnjen. Zavere su deo svakodnevnog života.

I naravno da je zanimljivo, bitno i veoma korisno za našu poziciju u društvu, da poznajemo što više i što dublje pojedinosti što većeg broja zavera, tako se možda i spasimo, ako smo slučajno, njihov predmet. E upravo o tome i želim da govorim. Do sada sam se bavio uglavnom nenaučnošću teoretičara o zaverama. Naime, što sa podsmehom, što sa gnušanjem negativno sam opisivao, svu naivnost, površnost ili lako prepoznatljivu zlonamernost raznih teoretičara. Ali, ono što me još više zanima, to je praktični deo negativnosti, jer nauka ili nenauka, to je „samo“ akademsko pitanje koje je bitno malom procentu stanovništva. Ono što je mnogo bitnije je kakve štete od ovakvih teoretičara ima običan čovek.

Buuuu! Kraljica Elizabeta je u stvari vanzemaljac gušter. Možda.

Buuuu! Kraljica Elizabeta je u stvari vanzemaljac gušter. Možda.

Kao prvo, raznih teorija o zaverama ima tako puno, i kako su u delimičnoj ili potpunoj suprotnosti jedna sa drugom, sasvim je nemoguće da su sve tačne. Štaviše, po logici stvari, samo mali broj njih je tačan, ako i toliko. Ali, recimo da postoji barem jedna bitna teorija o zaveri koja je zaista tačna i koja ima negativan uticaj na veliki broj ljudi. Kao drugo, upravo zato što ima tako puno besmislenih teorija, i kako nijedna nije ni pribilžno precizno dokazana, sve imaju više manje isti status beznačajnih priča za dokone ljude, ona jedna prava davi se u svom tom moru. Kao treće, ozbiljni ljudi, oni koji bi mogli da doprinesu dokazu one prave, ne upuštaju su u detaljniju analizu ni jedne od ovih teorija jer po zakonima verovatnoće, mala je šansa da će slučajno nabasati baš na onu pravu. I onda se bave ulaganjem svoga vremena u produktivnije aktivnosti sa većim stepenom garancije da će nešto korisno u životu uraditi. I tako ostavljaju prostor zaludnim masama koje prepričavaju, ulepšavaju i uveličavaju sve većim neverovatnostima postojeće besmislice.

Na primer, uzmimo jednu od super teorija o zaverama, naime ono što David Icke piše u svojim knjigama, da ljudskim sudbinama upravljaju vanzemaljci gušterskog oblika, interdimenzionalni, sa mogućnošću menjanja oblika i uz to kontrolišu naše umove sa Meseca. Hrane se našim adrenalinom i zbog toga stalno šire strah i paniku, izazivaju ratove i razna druga stradanja. Svi će se složiti da ovo, iako moguća teza, zvuči podosta smelo, da ne kažem nešto gore. Dakle spada u onu vrstu posebnih izjava koje zahtevaju posebne dokaze. I kojih, i pored hiljada ispisanih stranica pomenutog teoretičara, nema još. Naravno, on i njegovi vernici, to ne prihvataju, oni su sasvim ubeđeni da takvih dokaza ima, i to na pretek. Ali, koristio bih se jednom drugom teorijom, mnogo manje smelom, kao analogijom da pokažem koliko smo daleko od objašnjenja. Naime, postoji jedna druga grupa teoretičara, koja promoviše ideju o tome kako je Vatikan ili Zapad ili kombinacija oba nametnula istoriju Srbima, po kojoj se oni nisu doselili iz Azije, iza Uralskih planina na Balkan, već su oni postojali i mnogo pre Hrista (najmanje), dakle Srbi su starosedeoci ne samo na Balkanu, nego i u okolnim teritorijama i, sad da ne detaljišem previše, praktično, u Evropi (barem) svi bitniji jezici, narodi i događaji su u stvari potekli od Antičkih Srba. To teoretičari pokušavaju da potvrde iznošenjem nekih kandidata za dokaze, na primer o crtežima ocila nađenim na vazama nađenim na teritorijama i u vremenu Antičke Grčke, o komparativnim genetskim analizama severnih naroda Evrope, i o jezičkim sličnostima i poreklu raznih reči i ličnih i geografskih imena.

Da se razumemo, sve to može, sve to može da bude početak priloga za neku ozbiljniju analizu, ali naučni dokaz je nešto mnogo strožije i preciznije. Kao prvo, svi ti teoretičari su ili malobrojni usamljeni pojedinci ili neznatno male grupe, koje (ako već nisu zlonamerni), provode živote kopajući po nekim arhivima diskutabilne autentičnosti i vrednosti i kada iščupaju nešto senzacionalno, to koriste da dopunjuju svoje teorije i ponajviše sopstevni ego. Skoro nikada, ne daju svoje pretpostavke na ozbiljniju proveru svojim neistomišljenicima, a i u retkim prilikama, kada to čine, i kada, naravno, ne naiđu na potvrdu svojih teorija, onda te svoje protivnike trenutno svrstaju u tabore neprijatelja, izdajnika, glupana ili plaćenika moćnih sila čije je cilj da ostane pravosnažna zvanična istorija. Istorija je vraški teška nauka i potrebni su vekovi da bi se proizvelo nešto korisno sa čime se slaže barem većina stručnjaka iz te oblasti. Pogledajmo samo primer Balkanske istorije od 1800 do danas, od Slovenije do Bugarske. Nećemo naići samo na dve verzije, na Vatikansku i lokalnu, već će Makedonija imati svoju, Grčka svoju, Bosna opet neku svoju, a posebno u interpretaciji događaja koji se tiču više država …. Dakle, od 1800-te do danas, samo dvesta godina unazad. A šta ćemo sa istorijom od pre dve i više hiljada godina? Sa trenutnim nivoom nauke istorije, mnogo toga starijeg od 50 do 100 godina spada u domen više-manje nagađanja i naučne fantastike. Dakle, ako se već žestoko mučimo sa istorijom od 200 godina u malom delu sveta, i gde još ništa nije ni dokazano ni pokazano, i još čekamo da se napiše pravi udžbenik, ne postoji neka znatna verovatnoća da je teza o istoriji Srba kao pra-naroda uopšte nešto što je sada na dnevnom redu za razmatranje. Jednostavno nemamo još dovoljno alata za tako smeo poduhvat. A, ako bismo želeli da odemo i korak dalje i da se suočimo sa gušterima vanzemaljcima, time zaista nema smisla uopšte se i baviti danas. Toliko koraka treba dokazati pre nego što se i upustimo u takvu pustolovinu. Princip je: raščistimo jednostavno, i tek onda krećimo ka složenom. Radi analogije, to bi bilo isto kao kada bismo očekivali od starogrčkih astronoma da dokažu teoriju o strunama.

Da li vam to zvuči podrivački? Da li mislite da želim namerno da vas obesrabrim? Možda sam i ja gušter koji želi da vam se napije krvi mirno, tako što ćete poslušno ostati na svojim mestima? Upravo suprotno. Zamislite jedan drugi primer.  Zamislite neke mnogo jednostavnije prilike. Imate nekog dragog u porodici, koji odjednom iz nekog razloga nestane. I sada zamislite da u mestu gde živite, da umesto sudije, policije, detektiva i pravnog poretka se okupe vračevi, gurui i veštice, i to ne jedan nego njih dvadeset, i svako krene da vam priča po jednu verziju ko je i kako unesrećio vašu dragu osobu. Jedan tvrdi da ga je pojeo vanzemaljac, drugi da je propao u šupljinu centra Zemlje, treći da je otišao u paralelni Svemir, četvrti da je postao anđeo, peti da je otišao u Pakao, šesti da je on u stvari tu, ali je nevidljiv, a samo ga on vidi, i tako redom. Vrlo brzo biste postali očajni i najradije biste rasterali svu tu bandu, jer bi samo dodavali so na ranu.

Onda se zapitajte, koje koristi mi kao čovečanstvo imamo od tih vračeva kada pričaju o tako smelim teorijama o zaverenicima koji upravljaju čitavim našim sudbinama. Šta da radimo, protiv koga da se borimo, kako da se borimo, kada su sve te njihove teorije kao pesak koji curi kroz prste. Zavere su uvek postojale, samo za mnoge ne znamo ni gde su, ni koje su, ni kakve su zaista. A to je preozbiljna stvar da bi se prepustila šarlatanima ovog tipa. Šta nam ostaje? Pa ostaje taj „dosadni“ naučni metod, tako strog i tako spor, ali jedino to nam ostaje. Jer ne vidim da bi išta drugo moglo da nas spasi, ako i to, jer naučni metod ima svoju cenu. Naša čula i naša inteligencija su veoma ograničeni, tako da i kada primenimo svu našu racionalnu umnu moć, ne mora da znači da ćemo proniknuti u sve tajne svih zavera. Dakle, ne može se isključiti da će neki zaverenici biti toliko domišljati da jednostavno drugi neće moći nikada da otkriju njihove trikove i ostaće bezbedni. No, za mene barem, je sto puta bolje, da razotkrijemo, čak i mali podskup svih zavera, ali stvarno i do kraja, nego da gubimo vreme sa gomilom „gurua“ koji za svaku zaveru imaju po pet smešnih teorija.

Ponavljam, zavere postoje i to je preozbiljna stvar da bi se njima bavili šarlatani. Nije problem što nema zavera, nego što ima besmislenih teorija.

Ako ste propustili prethodni deo, tu je link.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 22 min 45 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

2 comments on “Teorije o zaverama, deo 2

  1. Povratni ping: Mašina Enigma u kućnoj radinosti, deo 2 | Markus Maki

  2. Povratni ping: Teorije o zaverama, deo 3 | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.