Galerija

Narcizam malih razlika

Imao sam jednom šefa koji je, što iz sopstvene zabave, što iz realne praktične koristi, upražnjavao praksu dovođenja svojih službenika u neprijatne situacije. Čak to nije ni krio. Ako bi primetio da neko od njegovih ljudi ne radi dovoljno dobro i da je tome uzrok prenaviknutost na uštogljenost, dobacio bi da bi ga trebalo poslati na „tretman“. Izbacivanje ljudi iz kolotečine, bitan je vaspitni metod za preživljavanje u ovom komplikovanom i neretko surovom svetu. Na početku sam i ja bio žrtva povremenih tretmana, i to nisam prevazilazio ni malo lako, ali vremenom sam shvatio korisnost tog metoda, pa čak i danas ga primenjujem na svojim službenicima. Suština je u dovođenju u pitanje svake naše sigurnosti, i što su elementarnije i dublje urezane, to bolje.

Pa, evo, danas sam odlučio da primenim jedan tretman i na vama. Šta ako bi vam neko rekao da jezik kojim govorite nije srpski, već hrvatski? Ili obrnuto, ako bi simetrično pitanje bilo postavljeno nekom iz Zagreba? Nama, starijim mladićima, to ne bi izazvalo toliko nelagode, jer smo rođeni u zemlji u kojoj u Crnoj Gori, BiH, Hrvatskoj i Srbiji u svedočanstvima i đačkim knjižicama je redovno pisalo: srpskohrvatski sa crticom ili bez, hrvatskosrpski ili čak i „hrvatski ili srpski“,  u zavisnosti od toga u kom gradu bivše velike države bili, blago aludirajući da se radi o jednom jeziku. Bosanski, Bošnjački ili Crnogorski nisu postojali. A i zašto bi, već su se tesno gložile dve reči u komplikovanoj složenici: srpskohrvatski. Zamislite da vam u svedočanstvu piše: srpsko-hrvatsko-bosansko-bošnjačko-crnogorski. A, ako tako krenemo, zašto da se zaustavimo na tako maloj kompleksnosti? Beograđani bi na tu reč-kobasicu dodali još i severno-šumadijski ili južno-vojvođanski. I onda kada bi dete došlo iz škole, mama bi ga pitala: „Šta si dobio na pismenom zadatku danas iz srpsko-hrvatsko-bosansko-bošnjačko-crnogorsko-severno-šumadijsko-dorćolskog jezika?“ A odgovor bi bio: „Ništa mama, razbolela se učiteljica, pa smo imali zamenu, ali kako je ona rodom sa Zvezdare, nije bila dovoljno stručna da oceni naše lingvističke sposobnosti“. Zvuči nadrealno, ali nije mnogo daleko od onoga što se zaista desilo  sa rogobatnom složenicom srpskohrvatski. Da se radi o rogobatnoj reči, dokaz je se ona skraćivala u 99% slučajeva, čak i u nedužnim davnim vremenima, kada se išlo na more na Hvar, bez bojazni da će vam neko nauditi ako prepozna vaše narečje. Pa bi složenica postojala jednostvno Srpski ili Hrvatski. Ali, ni u jednom trenutku, to nije značilo da se radilo o 2 jezika. Radilo se samo o fiziološko-lingvističkom fenomenu, da jezik ne trpi zamor. Ako nešto rogobatno zvuči, onda se to menja. Onda nam se dogodilo ono što nam se dogodilo devedesetih, i nakon toga, kao grobari naših sudbina došli su i zvanični politizirani neo-lingvisti, svako u svom taboru, pa su i udarili pečate službenosti na te dve skraćenice pretvorivši ih u realnost, plus su još izmislili dva, tri nova jezika, sve iz istog lonca.

Da li je bitnije ono što je isto ili ono što je različito?

Da li je bitnije ono što je isto ili ono što je različito?

E pa dragi moji prijatelji, komotnost skraćene verzije i zvanična službenost doveli su do toga da najveći broj vas, a naročito nove generacije, živi u iluziji da se zaista radi o 2 ili 5 jezika. Realno gledano, kako je jezik živa stvar, na prostoru Zapadnog Balkana od Vranja do Varaždina ili od Umaga do Subotice, govori se možda oko 30 jezika u jednom velikom lingvističkom kontinuumu, sa svim mogućim asimetrijama, pa je moguće da se Beograđanin i Zagrepčanin bolje razumeju nego Beograđanin i neko iz Vlasotinca, mada ako gledamo zvanične nazive jezika to ne bi trebalo da bude tako. Naravno, ne radi se o 30 jezika nego o samo jednom. Problem jezika je što ga je jako teško definisati i kolika mora da bude razlika da bi se zaista proglasio kao različit. Nema krute definicije, lingvistika nije matematika, pa se onda često primenjuje široka definicija da je jezik isti kada nije potreban prevodilac za sporazumevanje. Naravno, i to je upitno, ali ne i kod većine pismenih ljudi. Nepismeni čovek koji nije mrdnuo iz nekog sela na nekom zabačenom ostrvu na Jadranu i neko u sličnoj situaciji na 50 kilometara od Niša, mogli bi zaista da se ne razumeju, doduše meni se dešavalo da ponekad ne razumem i sopstvenu babu kad ubrza u svom narečju, ali, uglavnom, smo se razumeli. Osim retkih izuzetaka, jezik je isti kada ne treba prevodilac. Onda krenu kvantitativne i kvalitativne analize kada se meri procenat sinonima i gramatička struktura. Osim toga postoje psihološki fenomeni frekvencija upotrebe nekih reči. Na primer, neko iz Zagreba jede kruh, ima ljepe hlače, dok dodaje ocat u salatu od rajčice. I te reči izgovara tako često da može da zaboravi da, barem, 95% drugih reči deli sa nekim ko je iz Mladenovca. U njegovoj svesti kvantifikacija nije po broju reči iz rečnika, već u broju izgovorenih reči u jedinici vremena. Ako esktremizujem, ako bi njegov rečnik bio sačinjen od samo 10 reči koje bi neprekidno i svaki dan izgovarao, onda bi zaista mogao da pomisli da govori neki drugi jezik.

No, nije u tome ni kraj. Šta ćemo sa onom rogobatnom složenicom sa početka: srpskohrvatski. Čiji je to jezik zaista, je li srpski ili hrvatki ili je autorstvo zaista podeljeno? Kao prvo, ne treba da se zavaravamo da je podela političke prirode neminovna. Amerikanci službeno govore Engleskim jezikom iako su bili u ozbiljnom ratu za nezavisnost sa Engleskom. Južnoamerikanci govore Španskim ili Portugalskim (kako gde) i pored toga što su matične zemlje izvršile masivne genocide u nekoliko navrata u ne tako davnoj istoriji. Istorija i politika su jedno, lingvistika je drugo. Da li mi svoj jezik nazivamo pomenutom složenicom zato što u stvari ne znamo kome on pripada, pa onda bolje kompromis nego ništa? Sasvim moguće. Postoje neke hipoteze kod srbista (to su lingvisti koji je bave istočnom varijantom srpskohrvatskog jezika, a ne srpski šovinisti) koji su u nekim svojim istraživanjima došli do zaključka da je hrvatski jezik zaista postojao i da se govorio pre više vekova u predelu današnjeg Zagorja i da je bio daleko sličniji današnjem Slovenačkom, a da danas svi govore u stvari jednim jezikom, koji bi po principu razlike trebalo da se zove samo Srpski u dve varijante ili narečja. Postoje i neka simetrična istraživanja (o kojima još manje znam) da je u stvari Hrvatski originalni a da su ga Srbi poprimili. Bilo kako bilo, ako ste zaista racionalno nastrojeni i ako vam je stalo do istine, i ako bi neki ozbiljni lingvisti otkrili da je jedno ili drugo ili čak nešto treće, recimo da su i Srbi i Hrvati primili jezik od nekog trećeg naroda koga više nema, onda bi to trebalo da bude pravo ime. Međutim, zapitajte se koliko bi vaš emotivni sklop bio u stanju da prihvati neku od novih radikalnih istina, recimo da se otkrije da je naš jezik makedonski, a da današnji Makedonci govore nekom blažom varijantom Bugarskog (primer je potpuno proizvoljan). Da li biste bili spremni da u vašoj đačkoj knjižici piše makedonski, a vi ste recimo iz Aranđelovca. Ako bi vam to bilo teško, pomislite samo da ljudi u Novom Zelandu i Australiji imaju mnogo ekstremniju varijantu, govore jezikom zemlje u kojoj najveći broj stanovnika nije nikada bio niti će biti i koja se nalazi na suprotnom delu naše kugle.

Primer jezičkog kontinuuma u zapadnom narečju srpskohrvatskog jezika

Primer jezičkog kontinuuma u zapadnom narečju srpskohrvatskog jezika

Na kraju ostaje pitanje, šta ćemo s tim svim. Ne živi se od jezika nego od ručka. U redu, istina je, možda se neće ništa promeniti ako bismo zaista saznali kojim jezikom govorimo. Čak iako bismo ujedinili naše poimanje o tome kojim jezikom govorimo, ostaje još toliko mnogo zanemarljivo malih razlika između nas koje bi mogle i dalje da nas dele i da se zbog njih mrzimo. Jedno je sigurno, nisu dva ili pet jezika uzrok naših problema, već svakako posledica. Ali jedna istina ostaje jača od svih drugih. Prirodu je tako duboko baš briga šta mi mislili o našim razlikama. Ako nas naše mržnje dovedu do istrebljenja, ostaćemo samo prašnjava stranica u debeloj knjizi izumrlih naroda. Kao i obično nemamo osiguranje za uspešan život, pa čak ni za samo postojanje. Uvek razmislite o tome koliko smo mali i krhki i koliko se bahato ponašamo prema našim sićušnim besmislenim razlikama.

Jedan stariji prilog o jezicima…

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 27 min 40 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Zanima me šta mislite o…

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

2 comments on “Narcizam malih razlika

  1. Povratni ping: Learn the Serbocroatian Language! | Markus Maki

  2. Povratni ping: Zašto koristim slike sa engleskim tekstom? | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.