Galerija

Srđa Popović je bio lider

Ovo pišem nekoliko dana nakon Popovićeve smrti, ali namerno objavljujem tek sada. Njegovi ožalošćeni su se već isplakali, a suparnici i neprijatelji će se već zasititi zluradosti povodom njegovog nestanka. A meni je cilj da pozovem ljude da razmišljaju tek nakon što se stvar ohladila, kada prođe dnevna medijska halabuka, kada prođu bujice emocija, kada se ilovača malo stvrdne i kada jesenje kiše već nekoliko puta speru vence i cveće na Novom Groblju.

Da, o pokojniku sve najlepše, takav je red, ali to ne znači da je to zaista tako u objektivnom svetu. Štaviše, kako je gospodin Popović pripadao izrazito manjinskom načinu razmišljanja, sasvim je logično očekivati da najveći broj onih koji su ga poznavali sada sasvim srećan što ga više nema. I ne samo to, kako je predstavljao moralnu i idejnu okosnicu cele jedne grupe ljudi oko radija i Internet portala „Peščanik“, otvara se veliko pitanje, šta će uopšte biti sudbina tih ljudi. Da li će nestati ili još gore, možda će se pretvoriti u religioznu sektu nastavljača lika i dela svog lidera. Bilo je lako primetiti odnos dve glavne urednice prema njemu i ne samo njih dve. U celoj toj grupi, postoji jedan opasan sindrom koji se može opisati refrenskim pitanjem „A šta će Srđa da kaže?“ koje su redovno postavljali njeni članovi, a taj fenomen me dosta uznemirava. Da li, zaista, ljudi koji ostaju neće uspeti da nađu načina da nastave dalje, jer će faliti otac, zaštitnik i plemić koji je uspevao da nudi i reči objašnjenja i utehe za sve najbitnije probleme.

Dobro, čovek je umro biološki, ali nikako idejno. Šta ćemo sad, pravo je pitanje?

Dobro, čovek je umro biološki, ali nikako idejno. Šta ćemo sad, pravo je pitanje?

Kao prvo, obrišimo suze veoma brzo. Plakati za nekim ko je umro u sedamdeset šestoj godini nakon veoma uspešnog i dugog života je sasvim bez koristi i smisla. Biološka smrt je neminovna i u toj dobi veoma verovatan događaj. Umesto da žalimo upitajmo se dve stvari:

a.) da li smo sve što je taj čovek do sada rekao i napisao, a toga je mnogo, zaista dobro razumeli?
b.) šta ćemo sa svim tim?

Gospodin Srđa Popović, gospodin je u ovom slučaju titula, a ne jednostavna kliše odrednica muškog pripadnika građanskog društva, je tokom svog života, a i posle, nadam se, bio i ostao istinski lider. Ne zato što se nametao i ne zato što je bio izabran na bilo koju funkciju, već zato što je govorio tačne i pametne stvari, a to, ako se radi dovoljno dugo, mora vremenom da ostavi traga. I tako je i bilo. No, i pored svih korektnih analiza i zaključaka, ja mislim da je najveća zaostavština to što mi ne znamo šta ćemo sad sa neodgovorenim pitanjima Popovića. Popović je bio teoretičar, ali bio je i veliki praktičar, naročito u komunističkom periodu, ali je ostavio dovoljno mesta i za svoje sledbenike da rešavaju pitanja koje je on samo postavio. Verovatno ne iz želje, već iz neophodnosti, jer svaka od misli koju je ponudio ima neverovatno teške i teško rešive posledice za ljude koji nastavljaju da žive i koji će pre ili kasnije morati da se suoče sa tim neminovnostima. Evo nekih od pozicija koje su na mene ostavile traga, mada sam siguran da sam neku, čak i bitnu, izostavio:

– Sabornost u narodu je iluzija: samo mala plemena sa zajednickim neprijateljem mogu biti saborna, sve druge veće grupe u modernom dobu ne mogu biti drugo do sijaset različitih i često suprodstavljenih pozicija i mišljenja na skoro svaku temu u kontinuumu varijanti.

– Sve što se ikada dogodilo, dogodilo se prvo u glavama ljudi: spontanost naroda je velika iluzija, uvek je neko nešto nekada smislio, bilo to juče, bilo to pre dvesta ili dve hiljade godina, a tek onda se kretalo u akcije.

– Većina nikada nije u pravu: ovo je najbitnija misao, kamen spoticanja i najveći problem sa kojim moramo da se uhvatimo u koštac

– Sa fašistima se ne razgovara, za njih nema mesta u demokratiji

– Reč je u komunizmu imala cenu i uvek je neko plaćao ceh kada ju je upotrebljavao protiv vlasti: danas smo svodoci sveopšteg medijskog blebetanja, a od reči danas nema ni pozitivne ni negativne posledice.

– Problem u Srbiji, a i na celom Zapadnom Balkanu nije ko je na vlasti, nego šta ljudi zaista misle, koja je kultura naroda glasača

– Ideja o jugosloventstvu nije počela sa Titom, pa se ne razume zašto bi se sa njim završila.

– 5. oktobar 2000. godine je iluzija da je to bila revolucija opozicije. Ne, to je bio puč unutar vladajućeg Miloševićevog režima

– Raspad SFRJ, nije bio samo posledica otcepljivanja Slovenije i Hrvatske, već najpre, otcepljivanja Srbije, koje je formalno bilo prikriveno, ali suštinski veoma realno i koje je onda indukovalo i ostala otcepljivanja koja su onda bila i formalna i realna.

– Suđenje za atentat na Zorana Đinđića, donelo je samo presude onima koji su povukli oroze, tek predstoji da se utvrdi ko i zašto je dao puške tim ljudima.

– Kada god mislite da su stvari komplikovane, da je analiza nemilosrdno teška, uvek se setite 3 principa vodiča: zločin je uvek zločin, propast je propast, a laž je laž

Nastavljači Popovićeve misli imaju dosta posla, ali od svih mislim da je teorijski i praktično najteža ona da većina nikada nije u pravu. To je dosta veliko breme. Mi živimo u demokratiji, ili barem nastojimo, ali kako to pomiriti sa činjenicom da su Hitleri, Miloševići i Tuđmani svi bili potpuno legitimno izglasani? Posle toga je bilo i krađa izbora i čega sve ne, ali ono prvo biranje je bilo iskreno i neverovatno većinski. Niko nije nametnuo Srbima Miloševića, kao što nije nametnuo Hrvatima Tuđmana. Oni su zaista bili posledica narodnih volja. A zašto je to narod želeo pravo je pitanje. I drugo veliko pitanje, ako su narodi toliko puta već dokazali da ne znaju šta je dobro za njega, ko i kako će mu ikada pomoći da to jednom sazna? Građansko društvo, odnosno konstantna uzajamna emancipacija, bio je Popovićev predlog. Otud njegovo otvaranje časopisa „Vreme“ devedestih godina i sva aktivnost kroz „Peščanik“, nakon što je „Vreme“ izgbilo svoju snagu, ali da li je to zaista dovoljno ili će pobediti antropološki pesimizam da je narod bio i ostao stoka i da tome nema pomoći? Na nama, preživelima je da to utvrdimo i da uradimo nešto više ako to nije dovoljno.

Eto toliko od jednog programera, koji pokušava već godinama da se izvuče iz zamke koja se zove „fah idiot„, ja volim matematiku i informatiku više od svega, ali bez poznavanja istorije, ekonomije, sociologije, književnosti i filozofije, samo bih pripadao masama glasača sa iluzijom da znam šta je moje dobro. Odavno sam shvatio da moja struka nije za to dovoljna i da moram još mnogo toga da naučim da bih znao šta je meni zaista u interesu.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 22 min 05 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Zanima me šta mislite o…

Advertisements

One comment on “Srđa Popović je bio lider

  1. Povratni ping: Kafanska pevačica, jedan Hrvat, par novinarki i sudski veštaci kod Marića | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.