Galerija

Kafanska pevačica, jedan Hrvat, par novinarki i sudski veštaci kod Marića

Postoje ljudi koji da bi odlučili da nešto pročitaju, pogledaju u bioskopu ili na televiziji, koriste se savetima ljudi u koje imaju poverenja ili imaju dobre priručnike koji ih usmeravaju da pogledaju ono što odgovara njihovim istančanim ukusima. To je dobar metod i često ga se i sam držim, ali usfali mi, ponekad, malo kriminalne televizije, da nikako ne zaboravim u kom svetu živim i šta je uzrok svih naših problema.

Tako sam naleteo na neku epizodu sa beogradske televizije pod nazivom „Ćirilica“, epizoda, verujem iz 2013. godine. Ja mislim o Mariću umereno dobro, mislim da je on svoju životnu priču ispričao što iz šale, što ozbiljno, kada je u jednom intervjuu rekao da je on visoko obrazovan, da je zaista pročitao i razumeo popriličan broj knjiga, ali da u svim svojim programima čini sve da se to ne primeti. Jedan drugi primer, od mnogo sličnih, je i Rambo Amadeus. To su ljudi koji znaju mnogo više od onoga što pokazuju i klibere se već decenijama u tom zabavnjačkom poslu izigravajući sebi i drugima dvorske budale, jer avaj, u stara dobra vremena, istaknuti umno ili umetnički nastrojeni ljudi su imali svoje mecene ili sponzore, kako bi ih danas nazvali i nije im bilo potrebno da se prostituišu u svom stvaranju, osim tu i tamo. Ali kad nema sponzora, mora nekako da se obezbedi po tanjir pasulja dnevno, četiri zida i krevet na kome se spava. A život je dugažak. Sedamdeset, osamdeset godina, treba to izdržati, to je čitava večnost. I onda, silom prilika, pokušavate sebe da ubedite ceo život, kako vi znate, da ste pametniji nego što to ljudi vide, ali morate da se obraćate masama na jedinom jeziku koji on razume, a to je jezik gedžovanstva.

Dečko koji je obećavao, ali je morao da uđe u šou biznis

Dečko koji je obećavao, ali je morao da uđe u šou biznis

Tako se nađoh na JuTjubu ispred ove ćirilične epizode, koja je najpre, jako loše obećavala, ali me je nakon nekoliko minuta, apsolutno prikovala za monitor, jer je bilo jasno da se radi o savršenoj laboratorijskoj vežbi za studente ljudske psihologije. Nemojte od mene tražiti da se sećam imena protagonista. Ukratko radilo se o slučaju „međunarodnog“ bračnog para jednog muškarca iz Hrvatske i žene iz Srbije. On iz Zagreba, ona iz Ljiga, imaju malo dete, sada se prepiru oko njegovog starateljstva, i po sredi je brakorazvodna parnica i optužnica koju je žena podigla za fizičko i psihičko maltretiranje od strane muža. Radilo se o slučaju improvizovane sudnice narodnog suda sa javnim tužiocem, kafanskom pevačicom, sa advokatima tužioca koje su činile dve novinarke Harpije. Tu su bili i sudski veštaci, psiholog i neuropsihijatar, optuženi iz Hrvatske i sudija, novinar-voditelj Marić koji je koliko, toliko, pokušavao da drži konce u rukama, sa oscilirajućim uspehom. Tužilac nije bio prisutan. Da se snimao film o tome, bilo bi jako teško naći glumicu koja bi bila u stanju da tako verno odigra svu mržnju, predrasude, primitivnost i želju da se napije tuđe krvi kafanske pevačice. Tu je bilo rasističkih, nacionalističkih i žensko šovinističkih izjava za kolekcionare. Pevačica je bila ona žena iz naroda koje sve može, koja se nikog ne plaši, koja bi bila, da je živela nakon pobede partizana nakon Drugog Rata, jedna on onih što su se iz sveg glasa dernjali: „Na Smrrrrt“ u sličnim improvizovanim sudnicama koje su oterale u bedu mnoge nedužne ljude tog doba. Advokati tužioca, dve zmijske novinarke su se poigravale, jedna je bila zli, a druga dobri policajac, koje su pokušavale da uhvate u laži unakrsnim pitanjima upućenim optuženom, koji je, moram priznati, jako dobro iskoristio to i igrao ulogu žrtve. Naročito jedna od te dve neprestano se upinjala da istrese svu svoju tabloidnu zlobu i da pokaže da je ona ta koja komanduje. Sudski veštaci, koji su se tu našli kao neka vrsta oaze zdravog razuma, nisu u tome uspeli, jer iako su govorili pametne stvari, kako se radilo o intelektualcima, koji su očito prezirali sve tamo i kojima je zaista dosta svega toga nakon toliko decenija rada u takvim ludnicama, nisu ni pokušali da se nametnu svojim mišljenjem, dominirao je trijumvirat kafanse pevačice i dueta novinarki. Mada moram da priznam da jedan od veštaka je podlegao malograđanstvu, pa je krenuo sa rafalom latinskih izreka, u ambijentu u kome je latinski jednako poželjan kao kafanska pevačica na premijeri „Aide“ u Narodnom Pozorištu. Uzgred, glavni razlog zašto je pevačica bila tako agresivna je zato što je njoj pravi sud već oduzeo decu i dodelio bivšem mužu, jer je sudija, inače žena, odlučila da deci nije mesto kod majki koje učestvuju u šund televizijskim emisijama, jer deluju korumpirajuće na krhku moralnu strukturu maloletnih. Voleo bih da saznam ime i prezime tog heroja pravnih nauka da joj, još za života, podignem spomenik za građansku hrabrost. Na kraju ostaje i optuženi koji se dosta dobro držao i nakon sve te paljbe. Izvlačio se sasvim uspešno na razne načine, kako je znao i umeo i nije isključeno da u realnom sudu i pobedi.

[youtube http://www.youtube.com/watch?v=m4fZKkudXmg]

Naravno, kako se samo radilo o televizijskoj emisiji, o kafanskoj verziji sudskog procesa, ono najbitnije, ono što smo želeli da shvatimo, da li je, zaista, optuženi maltretirao svoju ženu, apsolutno nismo bili u stanju to da otkrijemo, što je sasvim očekivano kada se radi o ovakvoj „pravnoj“ strukturi. Ova epizoda je veoma edukativna, ne samo zbog jako dobre prilike da se studiraju psihološki profili svih bolesnika u tom cirkusu, već i da se zapitamo, koliko često se u realnim sudnicama nailazi na „stručnjake“ koji nisu baš toliko bolji i stručniji od opisanih osoba. Jedna od boljih kletvi bi mogla biti „Da bog-da ti sudio narodni sud“. Zaključio bih sa pitanjem: „A šta bi Srđa na to rekao„.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 35 min 30 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

One comment on “Kafanska pevačica, jedan Hrvat, par novinarki i sudski veštaci kod Marića

  1. Povratni ping: Srđa Popović je bio lider | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.